Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

PRIKAZI

Prikaz knjige: Pol Shefer: Liberalna nelagodnost; evropske integracije, Krug, Beograd, 2007.

   

 

DEJAN PETROVIĆ

Nove perspektive zajedničke evropske budućnosti

(Pol Shefer: Liberalna nelagodnost; evropske integracije, Krug, Beograd, 2007, prevod Aleksandar Bukumirović)

Svoja raznorodna interesovanja, holandski mislilac Pol Shefer iskoristio je da ukoriči nekoliko desetina svojih eseja i analiza u zanimljivu knjigu nevelikog obima Liberalna nelagodnost, evropske integracije, koja je svoju srpsku promociju doživela prošlog meseca u prostoru muzeja jugoslovenske Kinoteke. Trenutno goruće, ne samo srpsko, i ne samo balkansko pitanje, oko buduće sudbine i statusa Kosova, na svoj način je i on pokušao da interpretira, u donekle originalnom ključu. Naime, uz opravdane bojazni i teške dileme koje različiti planovi za budućnost ove teritorije izazivaju, Shefer je pokušao da uporedi aktuelno stanje Srbije i njenog društva u celini sa nekim veoma bolnim, ali donekle uspešno prevladanim sličnim evropskim iskustvima, koja bi mogla biti od koristi pri recepciji ovog problema u sadašnjem, ali još više nekom budućem vremenu. Shefer tako navodi da su od šest prvobitnih osnivača potonje Evropske unije (EU) čak četiri (Italija, Francuska, Belgija i Holandija) u nekom trenutku bila u statusu kolonijalnih sila, koje su, delimičnim prenošenjem suvereniteta na supranacionalna tela, definitivno prevaziđene, što naravno nije moglo da prođe bez potresa i unutrašnjih turbulencija u samim tim zemljama. Međutim, dobitak koji je tom žrtvom ostvaren, Shefer smatra dovoljnim zalogom za uspešniju budućnost. Ne treba biti previše vidovit pa zaključiti da je upravo to onaj put koji preporučuje srpskoj intelektualnoj eliti, nakon (ne)izvesnog završetka pregovora i odgovarajuće traume koja će tom prilikom verovatno uslediti. I daleko veće evropske sile su se suočavale s kapitalnim gubitkom sopstvene, faktičke ili zamišljene veličine, pa su to u priličnoj, mada ne i konačnoj meri poništile decenije koje su usledile.

Istorijski, prelomni, kapitalni dogovor evropskih vlada o uspostavljanju jednog novog saveza, koji ovih dana upravo svečano slavi svoju pedesetu godišnjicu,i u kojem će svaka od njih ponešto izgubiti, da bi zajednički ostvarile neke od do tada nezamislivih ciljeva, mogao je da usledi jedino odricanjem od teritorijalnih ili pijemontskih pretenzija svake od njih. Što u svoje vreme nije bilo nimalo jednostavno. Ali dosledno sledeći real-politički imperativ nove međunarodne realnosti posle Drugog svetskog rata, gde su dve odrođene evropske super-sile (SAD i SSSR) zasnivale novi svetski poredak, u kom je dotadašnjem neosporno najvažnijem svetskom kontintentu bila namenjena sasvim zanemarljiva uloga, konačno je primorao surevnjive, i prečesto da bi se to moglo nazvati slučajnim, neprijateljske evropske nacije, da shvate i prihvate ono što je bilo neminovno, da bi Evropa – i samim tim svaka od tih starih sila ponaosob – mogla i dalje da predstavlja nekakav bitniji faktor u sve dinamičnijoj areni savremene spoljne politike. Nedostatak unutrašnje evropskog „hegemona“ bio je bolan ustupak nekih od tih starih sila, ali je samo na taj način moglo da se dobije nešto novo: stvaranje pionirskog poduhvata jedinstvene Evrope, nešto o čemu su brojne prethodne generacije maštale i za čime su neuspešno težile. Imperijalnim tendencijama i beskrajnim međusobnim sukobima je došao kraj, vreme je za novi početak.

Podrobno razmatrajući područja koja su često neopravdano ostajala na rubu svetskog interesa, tzv. Srednju i Istočnu Evropu, Shefer dolazi do zaključka da su specifične istorijske okolnosti odlučujuće doprinele oblikovanju u priličnoj meri pasivnog karaktera naroda koji su ih naseljavali, što nije moglo da prođe bez određenih posledica. Potonji dolazak komunizma samo je dodatno otežao stvari na već veoma „zahvalnoj“ podlozi: „Slaba tradicija samoopredeljenja je Srednju i Istočnu Evropu često dovodila u stanje karakteristične opuštenosti. Osećaj da ne postoji kontrola nad sopstvenom sudbinom, izgleda da je njena druga priroda. Pojam Međuevropa (prevod nemačkog izraza: Zwischen-Europa), obuhvata iskustvo zemalja koje su nesigurno živele između Rusije i Nemačke. Što se toga tiče, posleratni komunizam je stvorio nastavak istorije u kome su ,,veće susedne zemlje naizmenično ili zajednički gubile slobodu'' (str. 20). Nipošto ne treba padati u zamku olakog otpisivanja značaja ovih prostora, pošto su upravo na njemu otpočela oba svetska rata! Ni u poslednjem talasu balkanskih tragedija, početkom devedesetih godina prošlog veka, nismo bili pošteđeni neprihvatljivo licemernog stava, koji je uglavnom dolazio iz „centralnih“ evropskih prestonica. Duboko ukorenjena predrasuda o navodno primordijalnom nasilju i plemenskoj, tribalnoj svesti stanovnika Balkana, odlučujuće je doprinela uzdržavanju od direktnog mešanja u sukobe među južnoslovenskim narodima, što je samo ubrzano otvorilo put da SAD, gledajući u prvom redu svoj vlastiti interes, samostalno intervenišu, još jednom time stavljajući do znanja da Evropa na globalnoj tački i dalje predstavlja drugorazrednog igrača. A sve zbog stare, tipične kulturno-rasističke predrasude o navodnom urođenom primitivizmu naroda koji su naseljeni u međuprostoru između Rusije i Turske, te da svako direktno mešanje može biti samo kontraproduktivno.

Jedna od zanimljivijih tema knjige jeste razmatranje stanja svesti u zapadnoj Evropi nakon pada berlinskog zida. Postojanje jednog monolitnog, a de facto neprijateljskog bloka, potiskivalo je mnoga unutrašnja protivrečja, koja sada dolaze do izražaja. I pitanje efikasnosti demokratije tom prilikom nije pošteđeno. Ne samo na Istoku, već i na Zapadu dolazi do obnovljenih nacionalnih tenzija, pa i velikog uspona partija krajnje desnice, kao što su Nacionalni front Žan-Mari Le Pena u Francuskoj, austrijska Narodnjačka stranka Jerga Hajdera ili Flamanski blok u Belgiji, da spomenemo samo neke. Shefer ne pruža nedvosmislen odgovor na pitanje da li su zajednice kao takve sposobne da uče iz nekih grešaka iz prošlosti i da ih delatno prevaziđu. „Da li zajednice doista nešto nauče iz prethodnih katastrofa, ostaje otvoreno pitanje. Ko ne veruje u ideju kolektivne krivice, sumnja i u mogućnost kolektivnih procesa učenja. Može li uspomena na greške iz prošlosti da imunizira zajedništvo protiv ponavljanja istih grešaka? Ili mora da se pođe od toga kako pojedinci imaju snage da uče, a da su kolektivi uvek spremni da se vrate u varvarstvo?“ (str. 18) Stara, klasična filozofska dihotomija između individualnog i kolektivnog i ovde je prisutna.

Kako postaviti strategiju poslednje linije odbrane otvorenog društva? U situaciji kada se ruše ranije postavljene barijere, konflikti koji u sebe uključuju pretnju nasilja, najbolje mogu biti eliminisani primenom taktike uključivanja, a ne isključivanja onog famoznog Drugog. Nije teško pretpostaviti da Shefer tog Drugog u evropskom kulturnom prostoru, vidi pre svega kao islam, koji menja tradicionalnu sliku Evrope, koja je suvereno vladala vekovima i sada se , i jedni i drugi (!) moraju suočiti sa promenjenom realnošću i svoju percepciju srazmerno tome preobraziti. EU treba da traži najefikasniji način kako da islamsku tradiciju uključi u svoje tokove, a sam islam mora da nauči kako da tolerantno živi u okruženju gde, treba to snažno naglasiti, nije većina. Incidenti poput brutalnog ubistva holandskog režisera Tea van Goga ili nasilnih demonstracija, nakon objavljivanja satiričnih karikatura proroka Muhameda u danskim novinama, stavljaju senku sumnje da taj zadatak uskoro može biti postignut. Ipak, to ne znači da ne treba težiti konačnom cilju: bezbolnoj integraciji islama u liberalno, tolerantno i sekularno okruženje, čime bi i srž evropskog identiteta bila promenjena, pa zašto ne reći, možda i obogaćena! Nama je zanimljiviji onaj deo gde Shefer sličan argument koristi u svrhu pacifikovanja našeg regiona: jedini način da se prevladaju vekovni srpsko-hrvatski ili grčko-turski sukobi jeste jednostavno primenjivanje nemačko-francuskog modela uključivanja u svoje tokove, koji se već veoma efikasno pokazao u praksi.

Primer efikasnog inkorporiranja islamske manjine, uvažavajući sva njihova partikularna prava, dao bi Evropi značajnu prednost u odnosu na bilo koji drugi deo sveta, gde je islam ili ugrožena manjina ili prema manjinama prilično agresivna većina. Nova realnost jednog zajedničkog evropskog društva, ubedljivo je opisana u sledećim rečenicama: „Ono što se pred našim očima događa na parče, jeste konstitucionalno pomeranje, pri čemu mnogi sektori granica između unutrašnje i spoljašnje politike blede. Nacionalni problemi postaju sve češće nadnacionalni. U jednoj Evropi bez granica su kurdske izbeglice u Nemačkoj i naše izbeglice; u jednoj Evropi s jedinstvenom novčanom jedinicom su italijanski budžetski minusi i naši minusi; u jednoj Evropi koja teži demokratskoj povezanosti je austrijski populista Hajder (Heider) i naš političar. Takvo sudbinsko društvo, u kome uvoz manjkavosti ponekad nadmašuje izvoz prednosti, ne može bez računa da bude odgovorno.“ (str. 45/6) To je možda prava potvrda one znamenite maksime iz šezdesetih da će svet jednog dana postati „globalno selo“, a imamo čast da se njegov najočigledniji primer nalazi upravo na našem kontinentu.

Ovdašnjem čitaocu će biti veoma bliska neuvijena kritika očigledne hipokrizije tzv. međunarodne zajednice i primena famoznih „dvostrukih standarda“. Shefer ne propušta da ih imenuje: dok je bombardovanje Jugoslavije od strane NATO pakta opravdavano sprečavanjem ili čak prevencijom nasilja nad albanskom manjinom na Kosovu, pri čemu je princip suvereniteta pretpostavljen humanitarnom principu, u isto vreme se vodi rat protiv Iraka za oslobađanje Kuvajta, koji ni pre ni posle iračke invazije nije demokratska zemlja u pravom smislu reči, što će reći da je teritorijalnom principu dato prvenstvo u odnosu na demokratski. Ako smo svesni vrlo konkretnih materijalnih interesa koje SAD imaju u tom regionu, to ne treba da nas čudi, ali nije razlog da se ne nazove svojim pravim imenom. O izrazito autokratskom režimu u Saudijskoj Arabiji, tradicionalnom američkom „prijatelju“, da i ne govorimo. Zato nije daleko od pameti zaključak da ovde nije posredi dosledan princip jasno definisane politike, nego ad hoc intervenisanje u isključivoj zavisnosti od određenih interesa koji su za dotičnu zemlju vezani.

Ako se (opravdano) želelo sprečiti masovno kršenje prava Albanaca za vreme represivnog Miloševićevog režima, to bi trebalo da važi i za preostale Srbe na istom prostoru, nakon završetka rata. Pragmatično koristeći iste metode, novi ruski režim se surovo obračunao s pobunom u Čečeniji, pri čemu je daleko gore kršenje ljudskih prava ostalo bez odgovora, čak je intervencija milosrdni anđeo licemerno korišćena kao opravdanje u te svrhe. Teško je verovati da bi se Rusija odlučila na tako drastične korake pre bombardovanja Srbije. Real-političko uzmicanje pred ruskom snagom, još je vidljivije ako za primer uzmemo Tibet, čije pitanje na međunarodnim forumima jedva sme da se postavi pred otvorenom kineskom pretnjom da bi to značilo zadiranje u njeno shvatanje „unutrašnjih poslova“. Očigledan primer kako sila prava lako ustukne pred pravom sile, da se poslužimo jednom popularnom devizom.

Čitavu drugu polovinu svoje knjige Shefer posvećuje jednom veoma bitnom, do sada ne toliko razmatranom problemu masovnih migracija, integracije i novonastalog odnosa između starosedelaca i pridošlica, uglavnom iz islamskih zemalja, što treba naglasiti zbog pre svega drugačijeg kulturnog, verskog i mentalitetskog koda. I jednima i drugima je zajedničko bolno osećanje gubitka, jer je „stari“ svet, kakav su svi oni poznavali, definitivno ustupio mesto nečemu u čemu se malo njih dobro snalazi. Naročito se naglašava svojevrsni generation gap između dece i roditelja imigranata, koji ide mnogo dalje od tipičnog jaza koji postoji u stabilnom, fiksiranom okruženju. Tako mnogi roditelji ne mogu da prate korak svoje dece, ne znaju ništa o njihovom životu izvan uskog porodičnog kruga gde se nastoji očuvati bar onaj nukleus tradicije koji je sa sobom ponesen iz starog kraja. Razlike su, što je i za očekivati, svakog dana sve veće. Mnoga deca migranata nastoje da se oslobode unapred zadatih okova koji se starijim generacijama čine sasvim prirodnim. Shefer lucidno uviđa esencijalnu razliku između evropskog i islamskog kulturnog kruga: „Nije lako naći kompromis između kulture koja stoji u znaku sudbine i kulture koja pokušava da individualnim slobodama da prednost. U jednom slučaju je skoro sve utvrđeno: status, kasta, veroispovest, pol u kome si rođen, sve su to kalupi u koje se lije preostali deo života. Skoro da ne može da se izbegne. U drugom slučaju se život vidi kao izazov ličnog razvoja. Pomisao da se sudbina nalazi u sopstvenim rukama, vodi ka velikim, isuviše velikim iščekivanjima, ali polazna tačka se značajno razlikuje od tradicionalne kulture, koja sav akcenat stavlja na okruženje, dok individui ne ostavlja prostora“. (str. 61)

Nije teško pretpostaviti da će većina, koja praktikuje materijalistički individualizam zapadnjačkog tipa, na kraju odneti prevagu, ako ne kod prve, a ono sigurno kod neke kasnije generacije migranata. Konflikt koji trajno obeležava odnose prve i druge generacije (da za trenutak zanemarimo konflikte i nesporazume koje svi oni zajedno imaju sa domicilnim stanovništvom) uglavnom biva razrešen tek u trećoj generaciji, tj. njenom potpunom asimilacijom i integracijom u matično društvo. Mada valja naglasiti i činjenicu da ni imigracija nije ono što je nekada bila: u vreme široke dostupnosti modernih sredstava komunikacije, mnogi migranti su u stanju da istovremeno žive u dve paralelne stvarnosti, smanjujući tako onaj stari osećaj nostalgije, koji je vladao kod pripadnika klasične dijaspore. Stanovišta tzv. kulturnih relativista o mirnoj koegzistenciji različitih kultura i njihovih posebnih načina izražavanja, Shefer izlaže žestokoj kritici, pošto se u tom slučaju manjine unutar nekog korpusa potpuno marginalizuju i prepuštaju na milost i nemilost često ne sasvim demokratskoj većini. Zato se i razni autoritarni režimi širom sveta više nego rado pozivaju upravo na taj stav, princip apsolutne dominacije „u svom dvorištu“.

Nažalost, moramo da naglasimo da kompletan utisak o knjizi kvari izuzetno loš, nemušt prevod, pa se tako s mukom probijamo kroz nategnute ili rogobatno prevedene delove, ostajući u dilemi da li oni uistinu odgovaraju Sheferovim zamislima. Ipak, iako domaća intelektualna elita verovatno neće s oduševljenjem dočekati neke od njegovih stavova povodom kosovskog pitanja, ovom filozofu moramo odati priznanje na poštenom i otvorenom pristupu: niti je imao nameru da povlađuje većinskom diskursu i time ga samozadovoljno još neko vreme održava u lagodnoj iluziji, niti da otvoreno seiri nad nečim što će verovatno u skorijoj budućnosti biti prava trauma (ne samo) za srpsku političku i intelektualnu elitu. Time on dosledno ostaje na liniji tradicionalno shvaćene uloge angažovanog evropskog intelektualca, za koga najbolnija mogu biti samo ona pitanja koja nikada ne otvorimo.

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM