Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

PRIKAZI

Prikaz knjige: Slobodan Antonić: Srbi i Evro-Srbi (Rasprave o naciji i politici), Čigoja štampa, Beograd, 2007.

 

 

Marinko M. Vučinić

Prikaz knjige: Slobodan Antonić: Srbi i Evro-Srbi (Rasprave o naciji i politici), Čigoja štampa, Beograd, 2007.

Postoje knjige koje uspostavljaju određeni žanr ili predstavljaju odlučujuće i nezaobilazne standarde u svojoj oblasti. U poslednjih nekoliko godina, naročito nakon demokratskih promena i stvaranja pretpostavki za izgradnju stabilnog demokratskog društva, razvila se posebna publicistička disciplina, oličena u političkoj analizi svakodnevnih kretanja i pojava u našem političkom životu. Na javnoj sceni deluju danas mnogobrojni politički analitičari, a njihove analize i mišljenja postaju sve više sastavni deo naše političke kulture i društvenog života. I u vremenima socijalizma i vladavine Miloševićevog režima postojali su tzv. politički komentatori i pisci novinskih uvodnika i političkih dnevnika, ali su oni više bili zaduženi da tumače i ideološki opravdavaju i osmišljavaju i najbesmislenije poteze vladajućeg režima, nego što su se bavili objektivnom analizom posledica politike vođene u to vreme. Ozbiljnom političkom analizom bavili su se predstavnici opozicionih organizacija i iskusni novinari, kao i pojedini naučni radnici koji su imali dovoljno građanske hrabrosti da otvoreno govore o razornom i pogubnom karakteru tadašnje vlasti. Politička analiza je tada bila jedan od oblika opozicione borbe i suprotstavljanja jednom pogubnom i razornom vladajućem režimu, koji je neprestano sužavao prostor za kritičko mišljenje i društveni dijalog. Uvođenjem višestranačkog sistema, otvoren je veliki prostor za prevazilaženje jalovog i ezopovskog komentatorstva u politici i stvorena mogućnost da se ustanovi ozbiljna politička analiza naših političkih prilika i dešavanja. Politički analitičari postali su dobrodošla i poželjna pojava jer su se bavili političkim potezima jednog režima koji je sve činio da po svaku cenu ostane na vlasti, bez obzira na prirodu razornih posledica takve vladavine. Međutim, pravo bujanje i razvoj političke analize nakon demokratskih promena izaziva u našoj političkoj javnosti pre svega, kao i među vodećim političkim akterima, mnogobrojne kontroverze i sporove. Često se dešava da su i najugledniji i najozbiljniji politički analitičari na velikom udaru stranačkih i državnih funkcionera, jer oni očigledno nisu zadovoljni slikom koju vide u analitičkom ogledalu. Zato to ogledalo i treba razbiti. A politička analiza i jeste svojevrsno društveno ogledalo i pokazatelj dostignutog stepena demokratskog razvoja našeg društva i poštovanja osnovih demokratskih civilizacijskih vrednosti i načela. Upravo u tome i jeste izuzetan značaj knjige Slobodana Antonića Srbi i Evro-Srbi, jer ona uspostavlja određene visoke teorijske i vrednosne standarde političke analize, kao i osnovne i nužne pretpostavke za uspostavljanje svojevrsnog žanra u našoj političkoj publicistici, žanra političke analize, koja pored ozbiljnog teorijskog prilaženja temama sadrži i lični vrednosni pečat i pristup prilikom političkih ocena, predviđanja i analiza. Ova knjiga Slobodana Antonića uspostavlja toliko potreban teorijski dignitet političke analize i obezbeđuje legitimitet političkoj analizi u razmatranju i procenjivanju različitih fenomena, pojava i političkih aktera u našem realnom svakodnevnom političkom i društvenom životu. Tekstovi u njoj imaju pre svega svoje ozbiljno teorijsko utemeljenje jer se radi o autoru koji se u svojim naučnim radovima dokazao kao izuzetno kvalitetan i ozbiljan naučni radnik i temeljan proučavalac socioloških i istorijskih aspekata politike kao izuzetno značajne ljudske delatnosti koja ima svoje specifične zakonitosti i ispoljavanja. On je uspeo da spoji svoja velika i raznovrsna teorijska znanja sa svestranom i objektivnom analizom pojava i faktora naše svakodnevne politike, stvarajući tako preduslove za izgrađivanje političke analize koja neće biti ogoljena i efemerna publicistika za samo jedan dan, koliko žive i tekstovi u dnevnim novinama. Tekstovima koji se bave političkom analizom on je obezbedio trajnost i utemeljenost, kao i to da budu svojevrsna teorijska hronika naše političke svakodnevice. To je izuzetno težak i značajan poduhvat, a Slobodan Antonić je ovom knjigom pokazao da je spreman da prihvati taj veliki izazov. Zato nije slučajno što su njegove političke analize (kao i stavovi drugih političkih analitičara) danas veoma čitane u našim dnevnim novinama i imaju određeni uticaj na formiranje našeg javnog mnjenja i političkih stavova.

U knjizi su sabrani tekstovi Slobodana Antonića, objavljivani u Politici, Analizama NSPM-a i Ekonomistu. Tematski je ovo veoma razuđena i slojevita knjiga, puna raznovrsnih ideja i ocena, ali ćemo u ovom prikazu pokušati da damo samo pregled, po našem sudu, najvažnijih tema, problema, dilema i političkih ocena. Sasvim je logično da uvodni tekst u ovoj knjizi bude Nezavisno Kosovo – kobne greške SAD I EU, jer su u njemu zastupljeni autorovi stavovi o jednom od najvažnijih i sudbonosnih pitanja savremene srpske politike. On smatra da Srbija kao teški osuđenik čeka nezavisno Kosovo kao nezasluženu kaznu, doživljavajući takvo zalaganje Zapada kao nasilje, i kao rezultat vojne agresije na Srbiju i okupacije dela njene teritorije, i to kao opasan presedan koji bi mogao biti koban po svetski mir. Ali Slobodan Antonić takođe smatra da nezavisnost Kosova nikada neće biti legitimna i prihvaćena kao gotov čin bez saglasnosti Srbije. Zato se na Srbiju i vrši ozbiljan i sve teži pritisak na pregovorima jer se jedino tako može stvoriti mogućnost dolaženja do neke vrste saglasnosti, i iznuđenog i krnjeg legitimiteta. On smatra da pitanje Kosova nije samo stvar političke racionalnosti (koja nam inače hronično nedostaje) već da je Kosovo stvar našeg nacionalnog i državnog identiteta. U tekstu je jasno postavljeno pitanje da li može postojati demokratska Srbija sa nezavisnim Kosovom. Slobodan Antonić je, pozivajući se na stav Vojislava Koštunice, izneo svoje odlučno ubeđenje da to nije moguće. Ti stavovi imaju svoje ozbiljno utemeljenje, jer je upravo demokratska Srbija dovedena u situaciju da joj nakon demokratskih promena stigne od Zapada naplata svih posledica Miloševićeve politike na Kosovu. Slobodan Antonić kaže da deo naše tzv. društvene elite postoji i deluje u saglasnosti sa željama i težnjama briselske i vašingtonske administracije, koja bi veoma rado dala toliko željeni i neophodni legitimitet odluci o otcepljenju i nezavisnosti Kosova. Ali ona na izborima u Srbiji predstavlja ubedljivu manjinu i ne može nikako biti onaj politički faktor koji će obezbediti prihvatanje nezavisnosti Kosova. Slobodan Antonić takođe smatra da je nezavisno Kosovo velika greška i pita se čemu tolika žurba. „Ako Srbiji nećete baš ništa drugo da date, dajte joj makar vreme. Vreme potrebno da demokratske snage u njoj stignu da naprave kakav-takav identitet. Sa novim identitetom demokratska Srbija će možda i moći da preživi nezavisnost demokratskog Kosova – za dvadeset ili trideset godina. Ali pre toga, Kosovo najpre mora biti demokratsko. I Srbija mora biti demokratska. Nažalost, do tog novog, demokratskog identiteta i Kosovo i Srbija teško da će stići baš 2006. godine.“ Kosovo nije postalo nezavisno 2006. godine, ali ostaje aktuelno ovo izuzetno ozbiljno i uznemiravajuće upozorenje Slobodana Antonića o potrebi da se uspostave demokratski odnosi u Srbiji i na Kosovu; za taj poduhvat je potrebno vreme i veliko strpljenje, a njih je na Balkanu uvek nedostajalo.

Tekst Ideolozi i tehničari upravo je ona vrsta političke analize koja je pravi i istinski primer uspostavljanja ovog analitičkog publicističkog žanra. Slobodan Antonić problematizuje svakako najvažnije pitanje naše savremene politike, odnos političkih ideja i političkog preduzetništva. On s puno prava smatra da je uspešna stranka posebna mešavina političkih ideja i političkog preduzetništva, i nastoji da na primeru delovanja Demokratske stranke pokaže svu složenost i značaj tog pitanja. „Jer ako bi stranka bila samo skup političkih istomišljenika, njena snaga bi bila jednaka privlačnosti puke političke ideje. Ako bi pak stranka bila samo interesna grupacija za osvajanje i držanje vlasti, bila bi privlačna samo za političke karijeriste. Demokratska stranka se, u svojoj novijoj istoriji, nekako klatila između jedne i druge krajnosti. U prvo vreme, ona je više ličila na intelektualni diskusioni klub nego na efikasnu političku organizaciju. Onda se otišlo pomalo u drugu krajnost, pa je rukovodstvo stranke, u želji da je učini delotvornijom, proglasilo stranku preduzećem, a moral poslalo u crkvu. Danas, uoči skupštine zakazane za 18. februar, Demokratska stranka se bori da održi tu poželjnu ravnotežu između ideje i interesa, ravnotežu koja ju je učinila velikom strankom. Ali onih nekadašnjih velikih ideja kao da je sve manje, i kao da je ostao samo „dobro shvaćeni interes“. I to je svakako najveći politički i ideološki izazov, koji je nepogrešivo uočio i prepoznao Slobodan Antonić, jer je u delovanju ove stranka danas prisutan veliki i zjapeći deficit značajnih i pokretačkih ideja, a na delu je u svoj svojoj snazi samo dobro naplativ interes, oko koga se nepogrešivo okupljaju pragmatični stranački funkcioneri, tako da stranka gubi tolko potrebnu idejnu supstancu i ideološki profil i identitet: ona se sve više prazni od ideja i postaje dobro rutinski uhodana pragmatična i tehnokratska stranačka mašinerija bez poletnosti i ideološke inspiracije. A upravo takva efikasna stranačka mašinerija, kako to uočava Slobodan Antonić, ima problema sa tzv. simboličkim kapitalom, sa stvaranjem i zastupanjem određenih delotvornih i smislenih političkih ideja. A može li se politika voditi bez velikih, istorijskiih i prevratničkih ideja? Slobodan Antonić smatra da ne može, i ukazuje da je za srpsko društvo i srpsku politiku veoma nepovoljno što je unutar Demokratske stranke došlo do narušavanja te, toliko potrebne ravnoteže između političkih ideja i političkog pragmatizma, jer od toga zavisi šta će biti glavna idejna orijentacija i koncepcija Demokratske stranke, njeno glavno političko opredeljenje. Od toga u velikoj meri zavisi i ukupan politički i demokratski razvoj Srbije, jer je u pitanju jedna od najvećih stranaka u našem političkom životu. Da li je to politika demokratskog sporazuma ili je to politika bespoštednog rata? Ulazak Demokratske stranke u novu demokratsku vladu ipak je doneo prevagu ideje političkog sporazuma, ali je veliko pitanje da li će ta politika izdržati probu i izazove vremena. U Demokratskoj stranci je ravnoteža između ideja i pragmatizma na planu unutrašnjih odnosa narušena u tolikoj meri da se može govoriti o potpunoj dominaciji pragmatista, koji smatraju da su političke ideje samo nepotrebni balast u efikasnom vođenju politike. Autor ove knjige je veoma dobro uočio da odnos tehnokrata i ideokrata unutar Demokratske stranke i za budućnost ostaje i dalje glavni izazov i vododelnica ove stranke u vođenju i oblikovanju njenog političkog delovanja. Pitanje prirode i karaktera poslaničkih mandata ozbiljna je boljka našeg skupštinskog života, ali i ozbiljna boljka srpske demokratije, jer je nama neophodna pristojna, vredna i ugledna Skupština ali tek kada i sama Srbija postane takva, smatra Slobodan Antonić.

U tekstu Zabraniti ili integrisati autor se bavio temom verbalne agresije ili, kako on to kaže, postojanja verbalnog građanskog rata koji se sve više rasplamsava u našem javnom i društvenom prostoru. On razmatra ozbiljnu dilemu – da li su radikali jedini krivci za razbuktavanje takvog verbalnog građanskog rata – ne odričući pri tom veliku odgovornost radikala, ali i ne amnestirajući druge učesnike u političkom i skupštinskom životu Srbije. Ostaje otvoreno pitanje da li su radikali pokušali i probali da stanu dok drugi to nisu, kako smatra Slobodan Antonić, za koju tvrdnju nema mnogo argumenata jer je jaka i često neodmerena politikantska retorika najsnažnije i najdelotvornije političko sredstvo i deo stranačkog identiteta radikala. Međutim, mnogo je važnija dilema o kojoj je često govorio i pisao Slobodan Antonić: „Duboka društvena podela i verbalni rat to je najbolji put u pravi, građanski rat: i nisu tu radikali jedini krivci. Tačno je da su oni još za vreme Šešelja prvi počeli sa ovim poslednjim krugom zagađivanja srpske politike. Ali, takođe je tačno i to da im njihovi kritičari i protivnici nisu ostajali dužni. Nazivanje radikala fašistima i nacistima produžilo se čak i onda kada su ovi, nakon 2003. godine pokušali da se upristoje. Ali u tom zatvorenom krugu uvreda i protivuvreda, diskvalifikacija i kontrakvalifikacija, neko prvi mora da prestane. Radikali su makar probali da stanu. Ali drugi nisu. I sada smo opet tamo gde smo ranije bili. Srpska demokratija se nalazi pred izborom: ili zabraniti radikale, ili integrisati SRS u politički sistem. Stranka koja ima 40% glasova ne može se zabraniti bez državnog udara ili građanskog rata. Ostaje, dakle, integracija. Radikali moraju postati sastavni deo demokratskog sistema. I radikali i ostale stranke moraće da se jednom potrude oko pomirenja (to jest, oko sistemske integracije). Prvi korak ka tome je primirje u verbalnom ratu. Ako politička i društvena elita nije u stanju da razum stavi ispred osećanja, interese ispred strasti, dobro zemlje ispred ličnih omraza, onda ona i ne zaslužuje da vodi ovaj narod.“ Ne delim uverenje Slobodana Antonića da se radi o stvarnim pokušajima radikala da se upristoje nuđenjem primirja u verbalnom građanskom ratu, u kome se oni ipak najbolje snalaze, i da odustanu od svojih populističkih ideja i verbalnog nasilja, jer to njima i obezbeđuje velikim delom podršku birača. Ali on je u pravu kada tvrdi da ne snose jedino radikali odgovornost za verbalni građanski rat u kome se nalazimo već dugo. Za sada u našem političkom životu nema naznaka da je moguće uspostaviti verbalno primirje, prevazići netrpeljivosti i želje za konačnim političkim obračunom i afirmisati razum i racionalni dijalog kao vodeće načelo za funkcionisanje demokratske politike. Ovoj zemlji je mnogo toga neophodno. Ipak, najpotrebniji joj je nacionalni konsenzus oko vitalnih političkih i državnih pitanja, a on je očigledno teško ostvariv; zato plemenito zalaganje Slobodana Antonića za pripitomljavanje i integrisanje radikala u demokratski sistem vladavine deluje kao utopija političkog analitičara koji želi da afirmiše ideju i teorijski stav o univerzalnom važenju demokratskih principa u funkcionisanju parlamentarne demokratije. Takvi principi bi morali biti primenjivani bez obzira na posledice koje mogu nastati pobedom radikala na izborima. To je izuzetno složeno političko pitanje i ne može se rešiti na doktrinaran način, tvrdnjom da je dovoljno da se neka stranka pridržava pravila parlamentarnog života, te da je samom tom činjenicom stvorila sebi mogućnost da bude integrisana u demokratski sistem. Ipak je neophodno procenjivati ukupno delovanje neke stranke i njene stvarne ideološke ciljeve i namere, što svakako važi i za radikale, koji osim poštovanja pravila parlamentarizma nisu pokazali dobru volju da budu ona strana koja će obustaviti verbalni građanski rat ili se odreći svojih najekstremnijih političkih ciljeva.

I u tekstu Stečajna i druga mafija prisutno je autorovo opredeljenje da u slučaju podizanja optužbe protiv Karića i Kljajevića nije u pitanju politički obračun vlade, kako su to tvrdili upravo zagovornici liberalno demokratske i građanske opcije, već da se zapravo radi o predstavnicima jednog malignog sistema koji razara ne samo našu privredu i ekonomiju. „To je bio sukob novca sa zakonom, jednog razornog koruptivnog principa i nastojanja da se ipak uspostave koliko-toliko poštena pravila društvene igre“. Nepoštovanje utvrđenih pravila društvene igre uvek ima tragične i dalekosežne posledice na razvoj demokratije u Srbiji, problem se još više zaoštrava kada to čine stranke koje bi morale biti jedan od odlučujućih garanta za očuvanje univerzalnog važenja utvrđenih društvenih pravila i principa. Malo je političkih analitičara koji su se usudili da na ovakav način okarakterišu pokušaj delovanje tadašnje vlade u borbi protiv raznih oblika mafije i korupcije.

Problematizacija pitanja ekstremizma i radikalizma od posebnog je značaja za tranzicione procese u našoj politici. Ko je radikalan, postavlja pitanje u jednom od svojih tekstova Slobodan Antonić i govori o tome da u Srbiji postoje političari prvog i drugog reda. Za njega je cilj demokratije da nikoga ne isključuje i ne odstranjuje iz političkog života ako se pridržava i poštuje utvrđena društvena pravila. Po njegovoj oceni, u demokratiji se radikalistička i fundamentalistička retorika jednostavno ne isplati, jer je ona namenjena samo tvrdim sledbenicima i poklonicima. Ali ako želite da imate uspeha kod birača, ne možete mu reći da je pijani ruski mužik, kaže Slobodan Antonić i s puno prava napominje: „Zato, pred političkom elitom koja se okupila 9. maja stoje dva puta. Jedan je put parlamentarnog uspeha, demokratije i uključenja u demokratske institucije. Drugi je put radikalizma, fundamentalističke ostrašćenosti i pretnji neistomišljenicima. Razumljiva je frustracija mnogih od njih što Srbija dovoljno brzo ne ide putem u Evropu. Ali, kao razboriti ljudi trebalo bi da znaju da ipak samo prvi put vodi u tom pravcu. Sa Srbima je taj put možda spor i komplikovan. Ali, drugi put je sigurna katastrofa“. A upravo se radi o elementarnoj razboritosti koja nedostaje suprotstavljenim stranama u našem političkom životu. Razboritost, razumnost, osećaj za meru i realni život ali i uravnotežen pristup istorijskim izazovima vrednosti su za koje se pomalo zanesenjački zalaže autor ove knjige.

Temom političkog eksteremizma u našem političkom i društvenom životu bavio se Slobodan Antonić i u radu Savremeni politički ekstremizam, u kome je data veoma značajna teorijska rasprava o karakteru i načinu funkcionisanja političkog ekstremizma ili političkog krajnjaštva, kako je ovaj izraz preveo Aleksandar Spasić, a u tekstu ga ponekad koristi i sam autor. On govori o dva merila za određivanje i utvrđivanje političkog krajnjaštva, vezana za ideologiju i za politički prostor. U ideološkom smislu političko krajnjaštvo je „zastupanje neke političke ideje do njenih krajnjih granica, bez obzira na nesrećne posledice, neprimenjivost, protivrazloge ili osećaj odbojnosti“. Slobodan Antonić navodi crte po kojima Vilkoks konstatuje i raspoznaje krajnjaštvo: manihejsko viđenje sveta, ontološka izuzetnost cilja, dvostruki aršini, zagovaranje sudnjeg dana, saznajni supstancijalizam, argumentovano zastrašivanje, lakoća lepljenja etiketa, preslobodne generalizacije, pretresanje oponentovog karaktera. Politički ekstremisti su neprikosnoveni verbalni nasilnici i samo ih nedostatak moći sprečava da sa verbalnog pređu na stvarno fizičko nasilje. Razmatrajući pitanje politčkog ekstremizma, Slobodan Antonić navodi i stavove Vladimira Gligorova i Rajmona Arona. „Tu se polazi od uvida da većina ljudi, u društvima sa koliko-toliko stabilnim poretkom, zastupa umerena politička shvatanja. Ako u društvu postoje slobodni izbori, onda se u Parlament najčešće biraju politički predstavnici koji se nalaze odmah levo ili desno od centralne ose.“ Što se ide dalje u politički prostor, dolazi se do pojave političkog ekstremizma, koji može doći na vlast samo u nestabilnim političkim vremenima, koja otvaraju prostor za manifestovanje i ostvarivanje političkog ekstremizma. Slobodan Antonić navodi i poznate primere dolaska na vlast boljševika u Rusiji i nacional-socijalista u Nemačkoj. On pominje Boljševičku revoluciju iz 1917. godine i navodi ocenu da se u smutnim i teškim vremenima, kada se rastače društvo i razara društvena struktura, stvaraju politički uslovi da ljudi pometeni iznenadnom socijalnom ižljebljenošću postaju lak plen jednostavne i emocionalne retorike. Tako ekstremisti mogu dospeti u Parlament ali nikada ne mogu dostići skupštinsku većinu, bez kolebanja centralne ose u političkom prostoru. Slobodan Antonić navodi veoma indikativan, i istorijski i danas veoma poučan primer dolaska na vlast nacista u vajmarskoj Nemačkoj. „Upravo to se i desilo u Nemačkoj, nakon izbora u Novembru 1932. godine. Nije se mogla napraviti vlada bez levih ili desnih ekstremista. Komunisti su imali 100 mesta, nacisti 196, a svi ostali 262 mandata. Odabrani su desni ekstremisti, koji su čak dali i kancelara. A oni će već posle dva meseca uvesti diktaturu.“. I ne samo što će uvesti diktaturu, već će odvesti svet u najkrvaviji rat u njegovoj istoriji. Zato je i pitanje prepoznavanja prave prirode i manifestovanja političkog ekstremizma od velikog, ne samo teorijskog već i praktičnog političkog značaja. Tim više su naši sporovi o političkom radikalizmu važniji i značajniji za komponovanje i održavanje stabilnog demokratskog političkog prostora i njegove centralne i uravnotežene ose.

Sledeći takve teorijske postavke, Slobodan Antonić je veoma skrupulozno analizirao našu političku scenu i nastojao da što jasnije i preglednije odredi političku i ideološku poziciju naših političkih stranaka. Govoreći o Srpskoj radikalnoj stranci i prateći njihov politički razvoj, on izvodi zaključak da su se oni sve do 2003. godine po mnogo čemu nalazili u ekstremističkoj zoni. Oni zapravo nisu pravi ekstremisti, jer je njihov program i njihovo političko delovanje čisto parlamentarno. Nijednog trenutka, bez obzira na rat i izuzetne okolnosti, oni se nisu zalagali za suspenziju parlamentarizma. Međutim, s druge strane, njih je odlikovala i izrazito nasilnička retorika i politički egzibicionizam i verbalna agresivnost. Po oceni Slobodana Antonića, radikali se izgleda više ne nalaze u tako opasnoj zoni političkog ekstremizma. To ne znači da su svi rizici vezani za njih savim nestali. Njihova javna ideologija je plitka i konfuzna a njihova kadrovska baza bez ozbiljne i odgovorne društvene elite. Ali bez obzira na sve te rezerve, Slobodan Antonić smatra da se ne može više reći da je ekstremizam i dalje osnovna crta političkog ponašanja radikalske ideologije. „Nema razlike između naših stranaka po demokratskom karakteru. Sve su one demokratske, dokle god igraju po demokratskim pravilima. A one ih jednako krše, odnosno ne krše. Što je radikalsko psovanje i polivanje predsedavajućeg gore od glasanja iz Bodruma ili oduzimanja mandata celoj jednoj stranci: razlike su više programske, i da kažem glasačke. Radikali su tipična populistička stranka – bez ozbiljne inteligencije, i sa zanemarljivom podrškom medijske elite. Zbog toga su još daleko od vlasti. Ali ako bi dobili inteligenciju i elitu, oni više ne bi bili populistička stranka. A oni se izgleda boje da to prestanu da budu. Problem je što nema demokratije u Srbiji bez njihove integracije u sistem. A toga za sada nema“. Ovakvo stanovište Slobodana Antonića izazvalo je i još izaziva mnogobrojne polemike i osporavanja, i ono je sigurno podložno kritičkom prespitivanju. Ali stanovište Slobodana Antonića o radikalima zasnovano je na određenim teorijskim osnovama i principima i nije rezultat njegove političke pristrasnosti i ideološke neobjektivnosti. Ono je više izraz njegovog pokušaja da na isti način tumači i procenjuje delovanje parlamentarnih stranaka ceneći to koliko se one pridržavaju demokratskih i parlamentarnih principa. Jer, ipak ostaje otvoreno pitanje da li se Srpskoj radikalnoj stranci može uskratiti demokratska licenca. I da li se može reći da sudbina demokratije u Srbiji zavisi od toga da li će ova populistička i u velikoj meri ekstremistička stranka biti integrisana u demokrastki sistem, kako to smatra Slobodan Antonić. Važno je da se ovo pitanje o radikalima našlo u centru rasprave o našem političkom ekstremizmu i što ga je Slobodan Antonić veoma ozbiljno aktuelizovao, jer bi bilo neodgovorno prećutkivati i prenebregavati politički uticaj i politički karakter Srpske radikalne stranke.

Govoreći o drugom polu našeg političkog i stranačkog prostora na kome se javljaju ekstremističke političke stranke, autor ove knjige je analizirao delovanje Liberalno demokratske partije i politički blok koji je blizak toj političkoj organizaciji. On takođe analizira i ideološke postavke građanizma, ocenjujući da „sasvim drugojačije stoji stvar sa LDP i njihovim politički bliskim društvenim snagama. Često se može čuti kritika na račun izjednačavanja radikalskog i „građanističkog“, tj. „šestooktobarskog, LDP ekstremizma“. Reč je, međutim, o tome da je u današnjoj Srbiji „levi ekstremizam daleko prisutniji, i možda čak opasniji od desnog“. Levi ekstremizam ne samo da ima razvijeniju i koherentniju ideologiju, on povremeno otvoreno odbacuje parlamentarni poredak i demokratiju, i čak se zalaže za neki oblik diktature. Na drugom mestu već sam opširnije naveo antidemokratske elemente u nastupima i javnom delovanju srpskih „montanjara“: apoteozu konflikta i sukoba, zazivanje 6. oktobra kao Sudnjeg dana, pretnje ideološkim neistomišljenicima („gvozdena metla“), ocenu da je u Srbiji „većina nesposobna da nešto shvati i da joj je zato potrebno paternalističko vođstvo, autoritarni mesijanizam“. Ovaj tekst o političkom ekstremizmu jedan je od centralnih i nosećih tekstova knjige jer pokazuje kako funkcioniše ozbiljna i teorijski zasnovana politička analiza, oslobođena ideološke jednostranosti i političke isključivosti, bez obzira na to što se u stavovima Slobodana Antonića mogu prepoznati i njegovi lični politički i ideološki afiniteti, ali se ne može osporiti da je on nastojao da politički ekstremizam analizira na objektivan i teorijski zasnovan način. Zato i nije čudno što su njegovi stavovi izazvali veliku pažnju ali i talas osporavanja i optužbi da upravo on zastupa jednu vrstu političkog ekstremizma. Međutim, pitanja koja je pokrenuo Slobodan Antonić ostaju i dalje otvorena i podložna raspravi i kritici, i tek će nadolazeći teški politički izazovi pokazati pravo lice naših političkih stranaka i ostalih političkih aktera, a samim tim i pravu prirodu našeg političkog ekstremizma; takođe će odgovor na to koji je ekstremizam „opasniji“ za naše društvo, levi ili desni, dati budućnost.

Od posebne je važnosti stav Slobodana Antonića i njegovo nastojanje da se ne mogu u političkim analizama primenjivati dvostruki standardi i pristupi, te da u Srbiji ne mogu postojati povlašćeni i nedodirljivi političari i stranke, a samim tim ni mogućnost da se zagovornici modernizma i evropskih ideja služe najprizemnijim ideološkim diskvalifikacijama i da se to u našoj građanski orijentisanoj javnosti prihvata kao poželjan i prihvatljiv oblik političke borbe i komunikacije. Mi ne možemo prihvatiti manihejstvo u politici ali ni u političkoj analizi i tvrditi da su ekstremisti uvek oni drugi, oni koje tretiramo kao naše zaklete političke neprijatelje. U svojim tekstovima Slobodan Antonić se zalaže za uravnotežen i objektivan pristup u političkoj analizi, i pokušava da u većini svojih analiza dosledno sprovede to načelo. Sigurno je da su neke njegove ocene podložne prispitivanju i neodobravanju, ali on uspeva da održi visok teorijski nivo u svojim tekstovima i ne podleže zahtevima i interesima dnevne i stranačke politike. A to je najveći izazov za svakog političkog analitičara – da pokuša i nastoji da ostane veran temeljnim demokratskim načelima i da ih brani i afirmiše u ovim teškim i smutnim vremenima. I upravo Slobodan Antonić u tome uspeva, pokazujući jasan stav u analizi našeg političkog krajnjaštva. Njegove ocene o stanju duha naše nacije stoga su veoma opominjuće: „Čitava ova stvar, ipak, lepo pokazuje stanje duha naše nacije. Nepoverenje, klevetanje i mržnja sasvim su nam zaokupili mozgove. Mi više nismo u stanju da razumno mislimo i da svoju glavu upotrebljavamo za nešto drugo osim za fanatično sukobljavanje. Nama toliko sve ne valja da nam nikakav boljitak, ma koliko velik i brz bio, više nije dobar. Zamišljamo da se stvari mogu dovesti u red samo odjednom i sve zajedno, i sve što je manje od toga nama je sumnjivo i otužno“.

Slobodan Antonić smatra da takvo nešto kao što je demokratski blok ne postoji, odnosno, da postoji samo na papiru – kada se razgrne zavesa političke bliskosti, vide se samo rivalske partijske mašine koje su opsednute i zabavljene bespoštednom borbom za sinekure i unosna postavljenja u upravnim odborima. To je i najveća slabost u funkcionisanju demokratskog bloka, koji se okuplja samo u trenucima kada treba da se nadvlada radikalska opasnost, što je slabo vezivno tkivo, pa je veliko pitanje kada će i ta tanka veza nestati.

Posebno je zanimljiv i inspirativan tekst naslovljen Odumiranje Srbije, u kome autor razmatra zapostavljeno i skrajnuto pitanje o neskladu Beograda i ostatka Srbije, iznoseći veoma argumentovanu i alarmantnu tvrdnju da se Srbija izvan Beograda polako gasi i da smo svi mi prema toj pojavi ravnodušni. Srbija je kao hidrocefalos – biće sa majušnim telom i ogromnom glavom, koje nastavlja da raste dok se telo topi, kaže Slobodan Antonić. Posledica takvog nepovoljnog razvoja jeste nastajanje „beogradizacije“ naše nacionalne elite, koja je postala slepa za državnu celinu, što inače možemo videti gotovo svakodnevno u našem političkom životu. U Srbiji ne postoji ravnomeran razvoj a posledice takvog stanja su izuzetno nepovoljne i tragične za Srbiju. „Naša elita – ne samo politička, već i ona medijska, kulturna, akademska, privredna – živi u svom lepom i udobnom svetu. Taj svet se prostire najdalje od Kalemegdana pa do Dedinja. U tom svetu luksuznih ureda, bešumnih automobila, diplomatskih prijema i francuskih ručkova, ko će naravno da stigne još i da misli o onoj guravoj, zapuštenoj, bezuboj, rečju – gubitničkoj Srbiji. A onda se svi iznenadimo – radikali! Otkuda sada pa njima 40 posto glasova? E baš je taj narod prost i primitivan. A možda i nije. Možda je samo očajan. Možda je ljut što ga je njegova elita napustila. Možda traže nekog ko će ih više i iskrenije voleti. Ta zatomljena Srbija želi radikale na vlasti. Možda se ti „napasnici“ i mogu zabraniti, kako pojedini krugovi u prestonici „mudro“ predlažu. Ali, da li će time i ona gurava Srbija nestati, s pravom se pita Slobodan Antonić. Sigurno je da nikakva zabrana radikala ne može obezbediti nestanak gurave Srbije, koja trpi najteže i najsurovije posledice tranzicionih procesa, i zato demokratske stranke moraju da pronađu način da se obrate upravo tom narodu, često izloženom preziru i političkoj diskvalifikaciji, najčešće od strane onih političkih grupacija koje se zalažu za ubrzanu a time i nemilosrdnu modernizaciju Srbije, u kojoj će oni imati predvodničku i mesijansku ulogu.

U ovoj knjizi Slobodan Antonić je pokrenuo mnogobrojna i izazovna pitanja i analizirao veliki broj pojava našeg aktuelnog političkog i društvenog života. U fokusu njegove pažnje bilo je razmatranje kolektivne krivice i suočavanja sa prošlošću, neophodnosti donošenja novog ustava, odnosa tzv. vodećih NVO prema organizacijama i političkim analitičarima koji ne dele njihove političke ideje i ocene. Knjiga O Srbima i Evro-Srbima izlaže bilans prve Koštuničine vlade, govori o kompromisu kao osnovnoj supstanci odgovorne i održive demokratske politike, razornoj podeljenosti našeg društva, analizira našu medijsku scenu, nepomirljivo sučeljenu i ideološki rasparčanu i zatvorenu, i za koju je „'uravnoteženo' i 'angažovano' novinarstvo ono u kojem se ignoriše ili vređa stranka koju ne vole. Ponovo je u Srbiji koncept novinara kao navijača, koncept novinara kao 'društveno-političkog radnika' na delu. Nastao je i specifični političko medijski aparthejd u kome svako istrajava u svom medijskom i ideološkom zabranu i sluša samo i isključivo samog sebe.“

Slobodan Antonić, kao jedan od naših najistaknutijih političkih analitičara, nije slučajno izložen velikim napadima i osporavanjima. Posebno se optužuje za pristrasnost u odnosu na DSS i političku delatnost Vojislava Koštunice. Međutim, bilo bi dobro da pre donošenja ovakvog suda, osporavatelji političkih ocena Slobodana Antonića pročitaju u ovoj knjizi njegove tekstove Bilans kabineta i (I)racionalni akteri , pa da onda pokušaju da dokažu da je on dežurni apologeta, a neki kažu i dobro plaćeni dežurni ideolog DSS. Zato i nije čudno što je i ova njegova nova knjiga premrežena tekstovima u kojima on neprestano vodi teške sporove i polemike sa svojim političkim neistomišljenicima. Ali u njegovim polemičkim napisima nema teških reči, uvreda, neprimerenih ideoloških i ličnih diskvalifikacija, iako on poseduje i manifestuje izraženu izvornu strast polemičara i autora spremnog da uporno brani i zastupa svoje stavove, uprkos tome što oni mogu ponekad biti previše doktrinarni i teorijski kruti. Međutim, jedno je sigurno: ova će knjiga kao svojevrsna i prvorazredna politička hronika jednog teškog i tegobnog vremena biti od velikog značaja za buduće istraživače naše političke istorije i društvenog života. Ona je pokazala da pisanje tekstova za dnevne novine može biti oslobođeno od nanosa i izazova politikantstva i da može otvoriti prostore za razvoj naše političke kulture i unošenje razuma i prosvećenosti u naš politički život. Zato ova knjiga i predstavlja stvarni međaš u uspostavljanju i afirmaciji političke analize kao suverene i ozbiljne publicističke ali i velikim delom teorijske delatnosti.

13. septembar 2007. godine

 

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM