Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

PRIKAZI

Prikazi

 

 

DEJAN PETROVIĆ

Sumirani gorki talog iskustva

Prikaz knjige: Vuk Drašković: Meta, Novosti AD, Beograd, 2007, str. 413

„Nema više one velike i zajedničke države čiju smrt nisam hteo, a nema ni Srbije koju sam sanjao. Ona je danas ruševina moralnosti i nade, zemlja izbeglica iz otetih zavičaja, milionske sirotinje i obesnih šeika, čije bogatstvo izvire iz krvi i pljačke, zemlja nesrećnih čija je sreća u bajkama o sreći, zemlja kojom hodaju toliki prazni rukavi i nogavice stradalih u minulim ratovima, zemlja serijskih ubica, država bez strateških vizija i putokaza, zemlja u kojoj nema ni principa ni morala u javnim poslovima, država – pijaca u kojoj je sve na rasprodaju i u kojoj je najveće beščašće na njenim visovima. Ovakva Srbija priviđa mi se kao kletva bačena na sve moje ideale.

Nije potrebno u svest dozvati onu famoznu Monteskjeovu misao o tome kako su srećni oni narodi koji nemaju mnogo istorije da bismo se u njenu istinitost osvedočili na primeru bezbrojnih generacija koje su imale tu (ne)sreću da svoj ljudski vek prožive upravo na „ovim prostorima“. Posle punih trinaest godina od romana Noć đenerala, prošle nedelje se pred čitaocima pojavila Meta, nova knjiga Vuka Draškovića, čoveka koji je apokaliptično burne godine s kraja proteklog stoleća proveo u samom epicentru zbivanja i koji će o svim tim danima ostaviti veoma dragoceno svedočanstvo. Moguć završetak političke i verovatni nastavak književne karijere obradovaće poneke od onih ljubitelja pisane reči, koji su – i u danima najveće plime viška istorije po glavi stanovnika – te dve karijere razdvajali. A kao što je njegova politička persona izazivala kontroverze bez presedana, ne samo na domaćoj sceni, tako su se i zvani i nezvani, nažalost prečesto orijentisani na puke mene trenutne političke simpatije ili antipatije, ili još gore, aktuelne probitačnosti i kurentnosti njegove partije, smatrali pozvanima da o kvalitetu njegovog književnog dela izriču svoj sud. Potpuno osobeni literarni rukopis, koji se brusio još s početka osamdesetih u Sudiji , kreativni vrhunac i dane najveće slave doživeo u potonjem Nožu i njegovom nastavku, dvotomnoj Molitvi, a stagnirao i bio blago zasićen u Ruskom konzulu i već pomenutoj Noći đenerala, prisutan je i u nekolikim knjigama sakupljenih polemičkih tekstova, eseja i intervjua nastalih između pisanja romana, kao što su Koekude, Srbijo!, Odgovori i Podsećanja. Sada je taj rukopis više nego vidljiv u Meti, ispovednoj, memoarski nemilosrdnoj prozi, koja je s potpuno eklektičnim žanrovskim tonom nešto novo u opusu Vuka Draškovića – osim njega stvarali smo je i svi mi istovremeno. Mnogo toga više neće biti isto posle ove knjige. Onaj koga su od same pojave na javnoj sceni pratile (dis)kvalifikacije – da je čovek mržnje i zla, kopač po grobovima i ranama, ludak, strani plaćenik, četnik, monstrum, govornik povampirenog velikosrpskog šovinizma i hegemonizma, čovek noža, maligni tumor koji mora biti odstranjen itd. – svoje moralno pravo da izrekne otvoreni, pa i konačni sud prema svima onima koji su ga okruživali, pošteno je zaradio hrabrim i divljenja vrednim obračunom sa sobom i vlastitim greškama i zabludama. Neka samo nekoliko primera bude dovoljno da potkrepi ovu tvrdnju: „ Nož me je ubacio u veliku huku i buku, što je, najčešće, pogubni put ka sreći. Pusto samoljublje, mesijanske strasti i gromovite reči izbili su iz mene. Želja za samoprikazivanjem i aplauzima gledališta vodila me je svuda i mešala u sve aktuelne sporove i tuđe nevolje. Hteo sam da budem svačemu sudija i svakome odbrana. Nisam znao, niti sam hteo da znam, da mudrost hoda na golubijim nogama. Umesto toga, zametao sam nove kavge i umnožavao bojna polja.“ (str. 18) I još: „Jedan sam od onih koji su pripremali tog ata buduće kataklizme. Duge brade i sa kovrdžavom kosom koja je padala po ramenima, često u pantalonama i čizmama nalik vojničkim, sa crvenkastom kožnom torbicom o ramenu, razdrljen i pun snage, upadao sam, poput vetra, na tribine Udruženja književnika i držao zapaljive besede...“ (str. 27) I još: „Pamtim i pamtiću te trgove i te dane kao vino koje je pijanilo i podsticalo u meni tolike mane i zablude. Pogled sa visina, priviđanje da sam obdaren za sve i da mogu sve. Zidao sam svoje snove na širokom i opasnom temelju, stvarajući isuviše široko polje za dolazeće nesreće.“ (str. 56/7)

Odlukom da sve bitne događaje rekonstruiše isključivo po sopstvenom sećanju i beleškama, bez ikakvog naknadnog „objektivističkog“ uplitanja dokumentacije i konsultovanja ostalih, ne tako malobrojnih, knjiga na tu temu, Vuk Drašković odustaje od pretenzije da njegovo viđenje vlastite i naše neposredne prošlosti bude hladan, dokumentarno i analitički do kraja nepristrasan trag za vreme koje dolazi, te daje ličnu, subjektivnu, iz prve ruke doživljenu i proživljenu ispovest, koja time više donosi književnom nego možebitnom (kvazi)naučnom kvalitetu ovog dela. Ono što nije vredno sećanja, nije vredno ni svedočenja – deviza je kojom se pisac ovde rukovodi. A upravo su se emocijama hiljade i milioni pristalica ili protivnika rukovodili kada su ga sa istovetno velikom strašću istinski volele ili mrzele – u političkom životu on jeste bio jedan od retkih protagonista koji nikoga nije ostavljao ravnodušnim. Proročanski govor sa predizbornog skupa 1990. godine u Nišu i danas oduzima dah naknadno ispostavljenim, tačnim, čak i taksativno nabrojanim nesrećama koje će nas sve zajedno zadesiti. Istrajna decenijska borba sa svojim arhineprijateljem Slobodanom Miloševićem bila bi dostojna i pozornice kakve antičke tragedije, ali Drašković će kao svoju najveću bol podvući neiskreno i verolomno ponašanje svojih saveznika i nekada brojnih pristalica, sa mnogo skrupula ispisujući redove i o onima koji više nisu među živima, ne navodeći eksplicitno sve detalje, ali dovoljno da čitalac zaključi da su neki zbog toga namerno preskočeni. Navedimo samo ono što se ponavljalo pred prve parlamentarne izbore devedesetih, zatim zaokret u redovima opozicije nakon sukoba beogradskog i paljanskog režima, te situaciju nakon bombardovanja 1999. godine. „Taj svet žurki, sedeljki i tračarenja od samog je početka namigivao Demokratskoj stranci, posvećujući i veliku pažnju Šešeljevim koještarijama koje su služile za uveseljavanje. Mi smo, za taj svet, bili suviše okrenuti prošlosti, od čega je snobovski Beograd bežao, a suviše i pod bičevima vlasti, pa su, bežeći od nas, oni bežali i od rizika remećenja svojih mirnih života i njima drage borbe za promene, koja nije pozivala na borbenost, niti prizivala opasnost.“ (str. 83) I još: „Moji saveznici iz opozicije, skoro svi, menjali su sve. Zoran Đinđić, ekstremni pacifista i zapadnjak, kakav ga je glas bio, tada će predvoditi demonstrante koji su, u Beogradu, spaljivali američke zastave, a Pale Radovana Karadžića postaće mesto hodočašća i simbol borbe beogradskih demokrata protiv Miloševića. U isti mah, na mene je oburvavana lavina optužbi da sam izdao opoziciju i da su me tamnica i batine preokrenuli u obožavaoca svog tamničara. Zar je moguće, šta je to sa Vukom? – bilo je pitanje koje su, sa slašću, gutali svi junaci iz bojeva sa Miloševićem, bojeva koje oni nisu nikada ni vodili.“ (str. 230) I još: „A kako nestade ratnog stanja, neslućena i neviđena hrabrost slete i na one Miloševićeve protivnike, koji se, dok je grmelo i sevalo, živi nisu čuli. Izmileše iz svojih skrovišta, pa progovoriše, i to silovito, a junaštvo navali i na demokratske novine i ostale medije, koji su, duga tri meseca, ili ćutali ili štampali i emitovali zvanične ratne biltene.“ (str. 329) Razočaran, u dubokoj ilegali svog budvanskog stana i bez mogućnosti da lično utiče na događaje u Srbiji, izneveren od svih, prvo veće anti-režimsko okupljanje od stvaranja opozicije – peti oktobar 2000. godine – proći će bez njega, koji je bio predvodnik svih prethodnih. I za razliku od svih ranijih, ono će biti uspešno, rezultiraće pobedom DOS-a – osnovanom u kancelarijama i na inicijativu SPO, koji u pobedi nije učestvovao. Teško da može biti veće ironije, pa će i sam Drašković u tome tražiti neke više, metafizičke razloge. Novi pobednici, kako to u politici već odviše često da bi bilo slučajno biva, neće imati mnogo sluha za one koji su im na tom putu pomogli, usmerili, pa i politički „rodili“, a još manje za njihove savete i upozorenja, koji će se još jednom, kao i toliko puta pre toga, pokazati umesnim i opravdanim. A ignorisanim, dakako.

Detaljno, analitički i sa mnogo pažnje razmatra ključne, dramatične trenutke, kada je od odluke koju je trebalo doneti u momentu, zavisilo mnogo toga, pa čak i sam kasniji tok istorije, u smeru kojim je on kasnije pošao. Gorko i iskreno kajanje zbog vlastitog kukavičluka jedino je naknadno „opravdanje“ za ono što je moralo da bude učinjeno a nije bilo, pre svega u devetomartovskom metežu, ali ne samo tada. Vuk danas uviđa da je mnogo od kasnije učinjenog zla nastalo i zbog njegovog, treba to otvoreno reći, neodgovornog uživljavanja u ulogu mesije i upotrebe previše zapaljivih reči, makar one bile izgovarane i kao metafore ili pouke. Prekasno će, nažalost, shvatiti da većina publike u njima želi da čuje njihovu formu, a ne suštinu. Tako oslobođenog duha iz boce, kasnije je – razumljivo – bilo teško i nemoguće zaustaviti. Jednom prilikom će reći Ivanu Stamboliću kako njih dvojica zaslužuju neko prokletstvo, zbog toga što su, ne zlom namerom ali sa objektivno nepopravljivim posledicama, na javnu scenu „izneli“ Vojislava Šešelja, odnosno Slobodana Miloševića. Nerealno sagledavanje situacije, naglašena sujeta koja zamagljuje čist pogled na stvari, iracionalni, gotovo infantilni zanosi, povremeno pristajanje na laž kao metod političke borbe, slepo poverenje, nedostatak veštine razlikovanja prijatelja i neprijatelja u svojim redovima, nemoć da se ide protiv sopstvene prirode – samo su neki od uočenih ljudskih nedostataka, s kojima će se, danas, oštro obračunati. Ali, zbog njih nikada neće biti kažnjen – ironijama u Srbiji nikad kraja – biće kažnjen zbog nečeg drugog! „Retko kada sam kažnjavan za svoje mane, ali mi se nikada nije desilo da nisam kažnjen za svoje vrline. Sada mi se čini da ogromna većina ljudi ne želi ništa osim laži i straha od batine. U Srbiji, može biti prihvaćen samo onaj koji se pretvara da ga dotiču jadi jadnih, i koji ih prisili da prose i milostinju. Nade ljudi bez nade idu za takvima. Voleti čoveka, to je ono što je najopasnije. Mrzeti ljude, biti slep za njihove rane, biti gluv za njihove molbe, biti nitkov koji ljude mami u stradanja i pogibije, to je ono što se nagrađuje.“ (str. 408) Teško je u skorijoj domaćoj političkoj prošlosti pronaći adekvatni pandan među stranačkim liderima – možda bi samo Jovan Rašković, narodni tribun iz rahmetli Srpske Krajine, po osećanju sveta i svom, balkanski krajnje atipičnom, doživljaju politike i vlasti kao muke, tereta i obaveze služenja, sa obaveznim polaganjem računa za svoj rad na kraju, donekle mogao da se poredi s ovim razbarušenim hercegovačkim Raspućinom kada čitamo gore citirane redove. U tom smislu je i posebno potresno poglavlje koje opisuje nehumanu i vandalsku torturu u zatvoru tokom junskih događanja 1993, a oni koji su čitali Noć đenerala u tom će delu lako prepoznati neposrednu inspiraciju, pa i poistovećivanje sa sudbinom istorijske ličnosti – od čega ni sam autor, donekle neskromno, nikako ne beži.

Najveći deo knjige, ipak, zauzima opis ljutih bitki koje su vođene protivu Režima. Nebrojeno puta se na delu pokazalo kako struktura ličnosti rođenog umetnika, onoga koji traga za Istinom, pronalaženjem najboljeg rešenja za sve u datom trenutku, čoveka koji, van sumnje, nosi Boga u srcu – ne izuzimajući ponekad i gotovo detinjastu naivnost – nužno stradava u sudaru sa klasičnim bezličnim činovnikom Moći, ciničnim aparatčikom skromnih duhovnih mogućnosti, savršeno ravnodušnom prema sudbini svega što ne služi lično njemu u korist, efikasno operisanom od svake skrupule i strateškog ili idealističkog cilja osim čiste vlasti bez ostatka . Takvoga ni najmanje ne dotiče samonametnuta obaveza čuvanja časti i svetlih tradicija predaka, što je Draškovićeva javna ideja vodilja sveg političkog delovanja. Da li neko može da opovrgne jezgrovito formulisan opis učinka samoubilačke po narod i državu politike? „Hoćete li asimetričnu federaciju? Ne! A konfederaciju? Ne! Uniju suverenih država? Ne! Hoćete li federaciju Srbije, BiH, Crne Gore i Makedonije? Ne! Prihvatate li plan „Z-4“ za Srpsku Krajinu? Ne! Jeste li za dogovor sa Ibrahimom Rugovom o novom statusu Kosova? Ne! Znate li, uopšte, šta sve nećete? Ne! A znate li, možda, šta hoćete? Ne!“ (str. 273) Može li se naći neka zamerka na sledeći opis lika i dela pokojnog Vožda? „Njegova mržnja ili naklonost izviru iz lične koristi ili iz nužde. Neprijatelj mu je svako ko je protiv njega, a saveznik svako ko je sa njim, bez obzira na ideologiju, naciju ili veru. Vera u marksizam-lenjinizam u njegovim je venama i očima, ali su mu dušmani i svi marksisti i lenjinisti koji ga ne podnose, a prijatelji svi koji mu tapšu i koji mu služe. Autista po mišljenju, on veruje da batinom može naterati Albance da ga vole, kao što je verovao da tenkovima i raketama može prisiliti Slovence, Hrvate i Bošnjake da ga priznaju za vođu. On ne razume zašto su toliki milioni pobegli od njegove ljubavi i plemenitih namera. On nije uskogrudi nacionalista. Reč „Srbin“ i reč „slon“ u njemu pokreću iste emocije.“ (str. 301) Drašković ne može sa dovoljno reči opisati bol, suze i krst patnje na koji je okovan zbog bosanskog rata, tim pre što ispravno podseća na to kako je on prvi progovorio o velikom zločinu nad Srbima u Drugom svetskom ratu – i zbog toga, tada, takođe od režima bio anatemisan – a sada može samo nemoćno da posmatra kako instrumentalizovana nekadašnja žrtva gubi svoj moralni kapital: „Krv Bosne biće najslađe piće kamarili u Beogradu i njenim mentalnim blizancima u Zagrebu. Kao „zakleti neprijatelji“, Slobodan Milošević i Franjo Tuđman prijateljski su se dogovarali o komadanju te države i jedan drugoga osnaživali napitkom smrti. Nesrećni Srbi, zapadno od Drine, upregnuti su u jaram zločina koji su, u dva svetska rata, naročito u Drugom, činjeni nad njima.“ (str. 155) U svom doslednom stavu da ne treba bežati ni od ličnih poniženja, ako će to doneti neki boljitak narodu i državi, a po uzoru na kneza Miloša, ostaće isto tako dosledno, usamljen i neshvaćen do danas.

Nije bilo teško predvideti ni poslednji, u nizu, izborni fijasko SPO. Dovoljno je bilo posmatrati rečnik kojima se u spotovima ili na skupovima obraća biračima, pa momentalno shvatiti koliko on ne korespondira sa vremenom. Podsećanja na stare opozicione dane i najveće žrtve koje su se tih godina podnosile, epski jezik pun obraćanja prošlosti i slavnoj nacionalnoj istoriji, pozivanje na tako neprobitačne ideale, kakvi su sloboda, istina ili pravda, novim postpetooktobarskim generacijama birača – danas razapetim između japijevski ušminkanih tehno-menadžera punih primenjenog pragmatizma bez ostatka i primitivnijim nego i u najcrnjim danima, demagogijom i tabloidima nemilice pumpanim radikalnim nacionalistima i šovinistima, ne znače ništa. Kao da su se obistinila ona predviđanja iz Orvelove 1984 kako će određene, subverzivne misli biti nemoguće i izraziti i razumeti, u prethodno brižljivo i temeljno očišćenom jeziku, tako da ono što je starom režimu bilo neprijateljsko i predstavljalo povod za obračun, u novom vremenu postaje tek nerazumljivo, anahrono, pa čak i – smešno. To isto novo vreme, ničeg novog pod kapom nebeskom, nagradiće one koji su pravovremeno stigli da uhvate korak s njim. „Pobeda ili poraz? To je, izgleda, zavisilo i od odnosa pobednika prema zločinima pobeđenih. Slava je pripala onima koji su prihvatili zločine kao vrlinu, a zločince kao heroje i anđele. Bes i prezir Srbije pogodili su one koji nisu hteli ni takvu pobedu ni takvu Srbiju.“ (str. 404)

Vuku Draškoviću ni najvatrenije pristalice ne mogu osporiti da se povremeno upuštao u nepromišljeni hazarderski avanturizam, kao što ni najzagriženiji neprijatelji ne mogu da dokažu da je ikada svesno mislio, govorio ili činio Zlo. Sav satkan od kontroverzi, malo kome je bio po volji, a razloga i motiva da ga napadaju imali su bezbrojni. I ala i vrana, i kuso i repato. Insistiranje na diplomatskom rešavanju problema, nalaženju mirnog rešenja, nekako nije išlo uz tvrdoglavo držanje za sopstvenu viziju istine o ravnogorskom pokretu. Možda je jedan stari, simpatični opis, još s početaka književne karijere, najadekvatniji u traženju ključa za takve zbunjujuće antinomije – „krv junačka, a duša devojačka“. Kao lider demokratske opozicije, potpredsednik savezne vlade u vreme bombardovanja ili šef diplomatije, svuda je u svetu dočekivan s najvećim priznanjima i uvažavanjem, osim u vlastitom narodu. „Iz istorije sam znao, a svojim proživljenim iskustvom u to se i uverio, da se među stotinu Srba jedva nalazio po jedan spreman da žigoše i grehe i gluposti većine u naciji kojoj pripada. Taj jedan, ma ko da je on bio, imao je glavu, a većina je, uvek, kidisala da mu je skine.“ (str. 413) Možda i jeste sve to trebalo da se dogodi kako bi se konačno obračunao, najpre sa sobom i svim vlastitim greškama i zabludama, a potom i sa svima onima koji su nam krojili – i to čine i dalje – sudbinu u poslednjih nekoliko decenija. Optimisti mogu da izvedu zaključak kako ovo nije kraj (jedne političke karijere) već novi početak (odnosno, nastavak prave vokacije i njegove posvećenosti istinskoj ljubavi, književnosti). Rezultati neposrednog političkog delovanja veoma su skromni, nije mu lako da to prizna, a u Meti otkriva mnoge detalje zbog čega se tako dugo i dosledno slabo snalazio u jednom svetu kojem suštinski ne pripada. Govoreći uglavnom o sebi, sumirajući jedan gorki talog vlastitog iskustva, najviše je rekao o drugima. Na njihovu štetu.

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM