Dobrica Gajić

Prikaz knjige Klopka u Rambujeu

Prikaz knjige: Milan Komnenić, Klopka u Rambujeu, Prosveta, Beograd 2006.

Na pregovore u Rambujeu, kojima je, izuzev nekoliko sporednih tekstova, gotovo u celini posvećena poslednja knjiga Milana Komnenića Klopka u Rambujeu, analitičari međunarodnih odnosa gledaju kao na tipičan primer tzv. alibi diplomatije, pri čemu takvo pregovaračko ponašanje podrazumeva, zapravo, simuliranje želje za određenom akcijom, iako je stvarna namera potpuno suprotna proklamovanom delovanju. „Neki put je odluka o nekoj nepopularnoj akciji (recimo oružanoj intervenciji) u stvari već doneta, a alibi diplomatija treba da posluži da pokaže da se čini sve da se kriza reši diplomatskim putem, tj. pregovorima“, piše Živorad Kovačević u knjizi Međunarodno pregovaranje. Upravo je takav scenario primenjen na pregovorima u Rambujeu, za koje će Džejms Rubin naknadno izjaviti da su bili „smišljeni da ne uspeju“.

Sledeći ovakvo razmišljanje, može se opravdano konstatovati da se cilj vodećih zapadnih zemalja, pre svega SAD, sastojao u tome da se domaćoj i međunarodnoj javnosti demonstrira sopstvena odlučnost da se iznađe diplomatsko rešenje, tj. pruži alibi za pribegavanje vojnoj akciji koja će uslediti posle navodne istrošenosti svih diplomatskih sredstava. U stvari, američka administracija je još pre samih pregovora, neki kažu već posle incidenta u Račku, iako postoje dokazi da su pripreme za to mnogo ranije otpočele, donela odluku da u slučaju neprihvatanja svojih ultimativnih predloga bombarduje Srbiju, kao što se to posle neuspešnog nastavka pregovora u Kleberu zaista i desilo. Otuda je nesporan utisak da su SAD 1999. godine očigledno išle na odvajanje Kosova od Srbije, tako da danas samo naivne može da čudi nedavno izrečen stav njihovog državnog podsekretara Nikolasa Bernsa, da će nezavisnost Kosova predstavljati „istorijski uspeh američke spoljne politike“.

Pregovore u Rambujeu pisac Milan Komnenić pratio je iz Pariza, u kojem se obreo nekoliko dana pre njihovog otpočinjanja. Kao sekretaru za informisanje u tadašnjoj Saveznoj vladi, zadatak mu je bio da u francuskim glasilima što više govori „o uzrocima i prirodi kosovske drame“, kako bi koliko-toliko doprineo izmeni vrlo loše slike koju su tamošnji mediji lansirali o našoj zemlji. Znajući podrobno stanje koje je prethodilo Rambujeu, Komnenić beleži da su pre početka tog skupa brojne pojedinosti ukazivale na to da se „Srbima sprema diplomatska klopka“: Hilov nacrt je polujavno kružio među srpskim političarima, doduše bez dodataka koji će se u poslednjim trenucima ispostaviti u Francuskoj, nemačka obaveštajna služba je obučavala terorističku OVK, a SAD su naglo promenile svoj negativni stav prema albanskim teroristima i počele da im pružaju otvorenu podršku.

Iako je u svojim besedama od pre ‘ 90. ostavio traga da je i sam verovao „da je antisrpska zavera skovana poodavno“ i da su naše granice u zapadnim krajinama omeđene mestima na kojima su padale srpske glave, Komnenić razloge našeg nacionalnog sunovrata u tom trenutku vidi u političkoj zloupotrebi kosovskog mita i nerealnoj zamisli o teritorijalnom ujedinjenju srpskog naroda, za šta ponajviše krivi Slobodana Miloševića. Srpsko pitanje, smatra Komnenić, trebalo je postaviti kroz zahtev za duhovnim a ne teritorijalnim ujedinjenjem, jer kad se ono u neprikladnoj formi jednom iznelo na „svetski pazar“, u tom momentu su za njegovo rešenje postali nadležni strani tutori i međunarodne kabadahije.

No i pored činjenice da Slobodan Milošević nije bio dorastao partner velikim meštrima svetske politike, nesumnjiva je činjenica da su zapadni mediji, vođeni interesima svojih zemalja, smišljeno demonizovali Srbe, projektujući nas kao krvnički i varvarski narod. Komnenićev zapis o zasedanju Interparlamentarne unije iz 1994. godine, na kojoj je bio učesnik, pokazuje da taj uvreženi stereotip ni ljudi iz srpske opozicije nisu mogli u inostranstvu nikako da promene. Njemu to, naravno, smeta, jer je odnegovan na francuskoj kulturi, dugo je živeo u Parizu, upoznavši pri tom neka od najvećih imena njihove filozofije i književnosti, kao što su Malro, Sartr, Levi-Stros, Fuko, Bart i dr.

Komnenićev utisak s početka pregovora bio je da je Slobodan Milošević morao da bude prisutan u Rambujeu, ako je već zemlja domaćin odlučila da je na tom skupu predstavljaju predsednik države i šef diplomatije. Miloševićevo ostajanje kod kuće, pravdano proceduralnim obrazloženjem da on kao predsednik savezne države nije nadležan za Kosovo kao unutrašnje pitanje Srbije, bilo je pred zapadnim faktorima samo neubedljiv izgovor beogradskog režima. Za razliku od jogunastih predstavnika Beograda, navodi Komnenić, Albanci su „odmah posvedočili da su došli pripravni, da umeju zagladiti razmirice i postupati prema očekivanjima sazivara ili savetodavaca“.

Četvoricu njihovih vodećih intelektualaca, Ibrahima Rugovu, Redžepa Ćosju, Fehmija Aganija i Vetona Suroi ? a, on je imao prilike da upozna ranije, pa je otuda i mogao da vrlo plastično skicira njihove političke portrete. Veliku zebnju kod njega izazvalo je pojavljivanje Hašima Tačija kao predvodnika albanske delegacije, inače vođe terorističke OVK koji je u albanskom korpusu uspeo da potisne „gandijevski“ nastrojenog Rugovu.

„Ne znam šta je taj čovek do sada uradio. Međutim, ako je uradio delić onoga što mu stavljaju na dušu, njemu je mesto na robiji a ne na mirovnom skupu. Njegov lik i držanje, skovani od prkosa, već na prvi pogled izazivaju zebnju. To je čovek jedne ideje i jednog nauma. Takvi retko odustaju od namere. Nije teško naslutiti šta je, u svom fanatizmu, spreman da učini. Čim je svoju glavu metnuo u torbu, on neće prezati da upotrebi sva sredstva. Izbliza sam nekoliko puta posmatrao tog čoveka koji je izgledom, hodom i držanjem odavao zaverenika. Obuzela me strepnja da bi baš taj Tači mogao biti uzrok grdnih nevolja“, piše Komnenić o lideru albanskih terorista, podsećajući prethodno na njegov nadimak „zmija“ s kojim je stigao u Rambuje.

S druge strane, veliko razočarenje kod Komnenića izazvala je lakomislena izjava šefa naše delegacije, da Srbi Kosovo mogu izgubiti samo vojno, a ne za pregovaračkim stolom. Za njega je to bilo samo nedoraslo junačenje, jer borba Davida s Golijatom može imati srećan ishod samo u epopeji, a nikako u politici. Preko tog nespretnog demarša, primećuje Komnenić, albanska strana je po savetu Mortona Abramovica ćutke prešla, nastavivši s pozivima svetskoj javnosti da zaustavi „humanitarnu katastrofu“.

Naravno, Komnenić ispravno ističe da se Rugovina politika nenasilja jedino u metodu razlikovala od terorističke prakse OVK, s tim što je i jednima i drugima nezavisnost Kosova oduvek bila strateški cilj. Slušajući zapadne mentore, Albanci su smišljeno krenuli u otvoren sukob sa srpskom vojskom i policijom, dok su paralelno podmetali svetskim medijima navodne masakre i kolone svojih „izbeglica“. Time je postepeno režiran alibi za „humanitarnu intervenciju“, pošto nova filozofija u međunarodnim odnosima više nije priznavala ranije prihvaćen stav da su etnički sukobi unutrašnje pitanje jedne države. Stvoreni su, prema Komnenićevom rasuđivanju, konkretni uslovi za realizaciju plana Virdžinija koji je albanski lobi još pre nekoliko godina detaljno pripremio u Americi. Otuda njegov boravak u Parizu ne odiše optimizmom, sa kojim je nekada doživljavao taj grad i francusku kulturu.

„Ovde ništa nije moje. Pre dvadesetak godina poverovao sam da ovamo spadam. Nadobudan profesor, prevario sam se. Grad svetlosti baciće crnu senku po srpskom imenu. Versaj se neće ponoviti. Tamo su nas svojevremeno pomogli da stvorimo državu. Danas i ovde neće nam pomoći da je sačuvamo. Rambuje je suprotnost Versaju“, beleži svoje pesimističke utiske Komnenić, osećajući da pravih pregovora zapravo neće ni biti.

Posle gnusne podvale u Račku, smatra pisac Klopke u Rambujeu , „beogradski režim je bezrazložno odbio saradnju i navukao sumnju posle koje će uslediti osuda i kazna“, što je tek delimično tačno kada se zna da stvarne namere da se utvrdi istina nije ni bilo na onoj strani kojoj je taj događaj išao u prilog. Ipak, Komnenić priznaje da na ultimativni zahtev da se na Kosovu nađe 28 .000 stranih vojnika, i to s apsolutnim ovlašćenjima, tadašnja srpska vrhuška, kakva god da je bila, nije mogla pristati. Posle takvog razvoja događaja, epilog nije bilo teško naslutiti. Usledio je neminovni poraz i „kumanovska lakrdija“.

„Izlazeći iz šatora u kome je potpisao 'sporazum ' , srpski general se teturao kao kuća koja će se svakog časa srušiti. Narednih dana, vraćajući se sa Kosmeta, naši vojnici su slavodobitno pokazivali tri prsta... To je imalo da znači pobedu srpstva i vere. Ratovođi na srcu nije ležalo ni jedno ni drugo. Štaviše, za njega je znak sa tri prsta značio tiskanje prsta u oko. Kako je vodio rat, ubrzo su vera i srpstvo zatureni u pometnji, a neretko su i osramoćeni. Da li je moguće da su ti mladići verovali da su odneli pobedu? Ili su, zgađeni besmislom, naprosto bežali od poraza?“ , pita se naknadno Komnenić, nemajući opravdanje za prepuštanje našeg stanovništva osveti i linču albanskih secesionista.

Završni deo Klopke u Rambujeu čine Pisma iz Italije , nastala posle Kumanovskog sporazuma, u kojima Komnenić iznosi svoja zapažanja iz Riminija (dva pisma) i Ravene (tri pisma). Krajem avgusta 1999. godine, on je govorio na jednom skupu u Riminiju o opasnosti u kojoj se na Kosovu i Metohiji našla srpska kulturna baština, ali ni to ekstatično obraćanje, kako ga sam karakteriše, protkano uz to i pomalo teatralno postavljenim pitanjima, nije moglo ništa posebno da izazove. Domaćini su, što se moglo i očekivati, žmureći prešli preko činjenice da je Italija članica NATO i da su iz Avijana uzletali avioni koji su bombardovali Srbiju.

Ono što, međutim, krasi pisma iz Ravene i čime ona odišu, jeste piščevo bogato poznavanje naše i evropske kulture, tako da čitalac zaista može da uživa u Komnenićevim poređenjima kosovskih i italijanskih hramova, iz kojih zrači vrhunsko poznavanje njihove i naše istorije umetnosti.

Svestan toga da su beogradski vlastodršci svojim nerazboritim ponašanjem, paralelno s nepravednim i nelogičnim udarcima zapadnih zemalja, uludo proćerdali 20. vek i srpske državotvorne ambicije, Komnenić ističe neophodnost promene naše državne strategije, koja u budućnosti mora pretendovati da kroz kulturni i umni rad objedini pocepane segmente srpskog naroda i na taj način ga priključi ujedinjenoj Evropi.

„Srpski narod ne živi u jednoj državi. Ali on živi u jednom jeziku. Njime i u njemu mogućno je osnažiti osećanje jedinstva. Tako je mogućno povratiti izgubljeno samopouzdanje. Neka to bude ideja vodilja! Neka to bude zavetna misao!“, piše Komnenić, nadajući se da ćemo jedino afirmacijom istinskih nacionalnih vrednosti prevladati kič i skorojevićki prostakluk koji su prekrili našu kulturnu baštinu.

Jednu od najboljih prilika da se izbegne ono što nam se kasnije dogodilo, prema Komnenićevom viđenju, propustili smo kasnih 80-ih godina, kada je bivšoj Jugoslaviji nuđeno da po okončanju ekonomskih reformi bude primljena u EZ. Nažalost, prevladali su republički separatizmi i međuetnički sukobi. Srpskim „nespretnjakovićima“ je pripisano velikosrpstvo i onda je đavo došao po svoje. Pregovori u Rambujeu mogli su samo da predstavljaju prihvatanje diktata, jer nas je zapadna propaganda već ocrnila kao „nove varvare“.

Komnenićevo mišljenje je da je u sukob s najjačim armadama sveta mogao da stupi samo fanatik. Otuda se i dogodilo da je u toj partiji šaha sa živim figurama, prokockana sva „stečevina predaka i narod osuđen na mizeriju“. Da smo bili na nekom drugom geopolitičkom mestu, veli Komnenić, možda bi nas ta nesreća i zaobišla, ali kraj našim mukama još nije na pomolu pošto će Zapad pred nas sigurno postaviti dodatna iskušenja u vidu mađarskog ili vlaškog pitanja.

Na samom kraju knjige, Komnenić još jednom osuđuje naglo povlačenje srpske vojske i policije sa Kosova i Metohije, koje je albanskim odmetnicima dalo jedinstvenu priliku za divljačko ponašanje prema našim napuštenim i nemoćnim sunarodnicima. Tu je pisac Klopke u Rambujeu potpuno u pravu, jer su predstavnici srpske vlasti zaista ostavili naš narod na cedilu, a morali su da budu poslednji koji će napustiti Kosovo i Metohiju. Komnenićev zaključak u trenutku dok je svoje zapise privodio kraju, bio je da postojeći kosovski provizorijum ne pruža odgovor kako će Srbija sačuvati Kosovo i Metohiju, ali da on ne može razumeti kako srpski narod može bez njega postojati.

Dalji razvoj događaja, uprkos protivljenju zvanične Srbije da se pomiri s otimanjem svoje istorijske i duhovne kolevke, nije doveo do promene stavova onih koji su vojno i politički pomogli albanski secesionizam u južnoj srpskoj pokrajini. Srbima i Srbiji će se najverovatnije desiti ono što je Marko S. Marković prozorljivo već zapisao: „Optuženi zbog 'velikosrpstva', ostaćemo priklješteni između Velike Hrvatske, Velike Bosne, Velike Albanije i Velike Bugarske, a, možda, i Velike Turske“.

Objavljena sa izvesnim zakašnjenjem, pisana bez pretenzija da izazove bilo kakvu političku senzaciju, Klopka u Rambujeu je očevidno knjiga kritičke interpretacije onoga što su prema Kosovu i Metohiji činili i Zapad i srpska vlast. Ono što svakako pleni i pada u oči, jeste način kojim je ona ispisana. Mada nije nikakvo otkriće, napomenimo da je te zapise ipak napisao autor vičan peru, književnik izuzetno bogate leksike i prefinjenog stila, koji je svojim pesničkim prosedeom dao osoben pečat modernoj srpskoj poeziji, s jedne strane, dok je sa druge strane, baveći se političkim radom, svojim govorničkim umećem dosegao same vrhove našeg besedništva, sublimirajući pri tom nesumnjivo elitističko obrazovanje sa ekspresivnom političkom retorikom.

Bez obzira na svoj očigledni kvalitet, moramo primetiti da bi Klopka u Rambujeu sigurno bila potpunija da su se u njoj našla zapažanja o razlozima kratkotrajnog učešća Srpskog pokreta obnove u Saveznoj vladi, čiji je osnivač i dugogodišnji funkcioner Milan Komnenić bio. Pojedinosti o onome što se tih dana dešavalo u zatvorenim političkim krugovima, prekidu podrške Slobodanu Miloševiću i držanju određenih ličnosti za vreme bombardovanja, svakako bi učinile da Komnenićevi zapisi budu sveobuhvatniji u odnosu na dati presek tog koliko značajnog, toliko i tragičnog vremena po srpski narod i njegov državni brod.