Mario Brudar

I malo i mnogo

Prikaz knjige: Vuk Drašković: META, Beograd, Novosti, 2007.

„Posle svega, i u Srbiji kakva je, ne znam ništa“ –

Vuk Drašković

Pišući pre skoro dve godine o Povlenskim maglama i vidicima Dušana Mihajlovića, upitao sam se da li će knjige o svom učešću u političkom životu jednog dana napisati i drugi naši savremenici kao što su Vojislav Koštunica, Mlađan Dinkić, Miroljub Labus, Vuk Drašković. I eto, poslednji iz tog tada nabrojanog niza objavio je knjigu. Slično svojevremeno Mihajloviću i Vuk je rešio da progovori posle neuspeha na izborima. Meta je objavljena nepunih devet meseci posle izbora na kojima SPO (po drugi put od uvođenja višestranačja 1990. godine) nije uspeo da uđe u srpsku skupštinu.

Od svih političara koji su se do sada oglasili knjigama o burnom periodu istorije Srbije otpočelom u poslednjoj deceniji 20. veka (Milan St. Protić, Dušan Mihajlović, Mile Isakov, Čedomir Jovanović), (1) Vuk je nesumnjivo najznačajniji. Politička ikona srpske opozicije, naročito u prvoj polovini 1990-ih, on ide u red onih koji su trajno obeležili srpsku političku scenu Srbije na kraju 20. veka. U nadahnutom portretu Vuka Draškovića u Izneverenoj revoluciji istoričar i (da li još?) političar Milan St. Protić zaključuje, pored ostalog, da je Vuk „zbilja bio vesnik novog vremena“ (2) čija su gledišta delovala „zavodljivo i šarmantno, ali on sam nije delovao kao ličnost sposobna da ih sprovede u delo“(208); da je „umeo da okupi ljude oko sebe, ali nije umeo da tu silu upotrebi protiv Miloševića“(196).

Vuk Drašković u Meti iskreno objašnjava, kao da se slaže sa Protićevim konstatacijama, zbog čega nije uspeo da ostvari svoje namere. Prvu i najbolju priliku imao je 9. marta 1991. godine. Posle početne pobede demonstranata nad policijom ušao je sa pristalicama u zgradu republičke skupštine i, umesto da, kako je planirao, uz pomoć opozicionih poslanika i naroda proglasi slobodni narodni parlament, popustio je i prihvatio predlog DS da u Skupštini sačekaju tadašnjeg socijalističkog premijera Zelenovića. Vuk upečatljivo opisuje šta se događalo u Skupštini, priznaje da je pogrešio i da je „izgleda, istina i to da je kukavičluk bio jači. I danas, posle toliko godina, u svađu i gorke reči sa Danicom prelaze sva naša glasna sećanja na 9. mart... Uzaludno se branim strahom od intervencije Vojske i, verovatno, granatiranja zgrade Skupštine. Uzaludno, jer sam i na takav rizik morao pristati. Retki i veliki trenutak zahtevao je žrtve, a od toga, baš od mogućih žrtava, ja sam pobegao tog dana“(100). (3)

Skoro deset godina kasnije propustio je priliku da on i SPO budu pojedinačno najjača karika u DOS-u, koji je stvoren na njegovu inicijativu, i određuju put Srbije posle Miloševića. Drašković se seća razgovora koji je vodio 10. januara 2000. godine, kada ga je, pošto je tog dana stvoren DOS, uveče posetio Dušan Mihajlović. Lider Nove demokratije rekao mu je: Ti si, Vučino, danas završio posao... Ujedinio si nas, režim označio kao teroristički, zakazali smo i demonstracije... Sve što si hteo, danas si postigao. Zato, odmah, beži!... Spremi se u najvećoj tajnosti, Danu za ruku i pravo u Ameriku. Oni ćete čuvati, deluj otuda. I vrati se na lovorikama, kao pobednik“(378). (4) Vuk ga nije poslušao, ali jeste, nekoliko meseci kasnije, anonimno upozorenje koje je dobio posle sahrane Boška Peroševića, socijalističkog predsednika vojvođanske vlade, koga je, prema režimu, ubio član SPO. Vuk je u junu 2000. otišao iz Srbije, sklonio se, u strahu, u Budvu (379). Već posle nekoliko dana preživeo je atentat, drugi za manje od godinu dana. Nije smeo da se vrati, čak ni kad mu je Aleksandar Tijanić savetovao da to mora da učini i prihvati sve što mu predlože partneri iz DOS-a, jer će samo tako zaustaviti svoju političku i moralnu pogibiju. Vuk objašnjava da je strah za život bio jači i da nije hteo da traži milost od svojih koalicionih partnera, od kojih ga je posle atentata pozvao samo Žarko Korać. Za predsedničkog kandidata SPO predložio je Vojislava Mihailovića. Nije poslušao savete mnogih, pa ni tadašnjeg američkog ambasadora u Hrvatskoj Vilijema Montgomerija, čak ni poruke iz snova, koji u Meti, inače, imaju značaj, da povuče Mihailovićevu kandidaturu: „Razum je hteo i snovi savetovali, ali srce je bilo jače... Žao mi bilo da ga 'izdam' i, time, 'izdam' i njegovog dedu“(394). Kao još jedan svoj razlog Vuk navodi: „Da sam hteo, ta je odluka (o kandidaturi Mihailovića-M.B:) mogla biti lako promenjena..., ali ja sam se inatio i naplaćivao svoj dug“(390).

Dug je, očigledno, hteo da naplati u pogrešnom trenutku i na pogrešan način: predsednički kandidat SPO prošao je loše, osvojeno je samo jedno mesto u saveznoj Skupštini i nijedno na republičkim izborima koji su usledili u decembru 2000. godine. Kroz celu knjigu, inače, Vuk govori o tome da nije bio samo na meti Miloševića i SPS, Šešelja i SRS, policijskih i vojnih bezbednosnih struktura, već i opozicionih stranaka, pre svega, Zorana Đinđića i DS. Iz perioda borbe za priznavanje rezultata lokalnih izbora tokom čuvenih zimskih protesta 1996/1997, Drašković navodi kako mu se, pred Vesnom Pešić, Đinđić zakleo u sina Luku da se nije sastajao sa Miloševićem (247), a jeste, da bi na kraju knjige zaključio: „Nikada neću saznati zbog čega je Zoran Đinđić, sve do poslednjeg sata svog života, u meni tražio svog neprijatelja“(402). Očito da će to ostati nerazjašnjeno, ali, nisu jasni razlozi zbog čega Vuk pominje, ali ne otkriva imena sedam njemu najbližih ljudi u stranci koji su posle izbora 1990. godine prihvatili poziv „inspektora Petrovića“ da se sastanu i popričaju o neprijateljskom ponašanju Vuka Draškovića (94). Ne navodi ni ime osobe koja ga je u decembru 2000. godine obavestila da bi, da su SPO i DOS nastupili zajedno na izborima u septembru te godine, bili ubijeni i Đinđić, Čanak, Čović, bubnjari i otporaši, pa i sam Drašković (404).

Otkriva, međutim, ime predsednika beogradskog odbora SPO tokom 1990. godine (novinar Dejan Lučić), koji je po nalogu vojne tajne službe trebalo da organizuje Vukovo ubistvo u slučaju pobede SPO na prvim višestranačkim izborima (93). Upućuje i na to da su izbor Dragana Tomića iz SPS na mesto predsednika srpske skupštine, posle izbora 1993. godine, omogućili poslanici DS koji su u četvrtom krugu odbili prethodno dogovorenu internu opozicionu kontrolu glasanja, a potom je za glasanje za izbor Tomića optužena Nova demokratija, koja je napustila DEPOS i ušla u Vladu sa socijalistima (214). (5)

Svojom najvećom političkom greškom Drašković smatra to što je pristao da SPO uz pomoć socijalista smeni Zorana Đinđića sa mesta gradonačelnika Beograda 1997. godine: „Političko slepilo! Da smo se strpeli... Đinđić bi morao da odstupi, jer je u Demokratskoj stranci ključala pobuna protiv njega. Ovako, pružio sam mu uže spasa, koje je on zgrabio i od njega napravio omču za mene“(259).

Vuk Drašković skida i veo tajne sa razgovora koji je sa Miloševićem imao posle izbora 1993. godine (214-222) i kako je, želeći da bude „zabavan i zajedljiv“ izjavio novinarima da je Milošević „šarmantan i duhovit čovek“, a zatim, posle pauze, dodao: „A kako da nije duhovit i šarmantan kada kaže da nikada ne gleda televiziju koju uređuje“(222). Ostalo je, međutim, upamćeno samo prvo, i, kako priznaje, platio je, s pravom, još jedan račun uobrazilji da sve što kaže mora da bude na poseban način. Opisuje i kako je tekao razgovor sa Miloševićem u januaru 1999. godine kada je praktično bio ucenjen da postane potpredsednik Savezne vlade premijera Momira Bulatovića i uđe u (kratkotrajnu) koaliciju sa socijalistima i julovcima. (6)

Najupečatljivije poglavlje je ono o zatvorskim danima i životnoj drami kroz koju je bračni par Drašković prošao posle hapšenja u junu 1993. godine kome su prethodili neredi ispred savezne Skupštine i, do danas, nerazjašnjeno ubistvo jednog policajca poreklom sa Kosova, za koje je optužen SPO. Potresni su i upečatljivi i delovi knjige u kojima Vuk opisuje atentate na Ibarskoj magistrali i u Budvi, ali su detalji o njima bili poznati i ranije.

Koliko je, s jedne strane, Meta izuzetno uzbudljiva, dinamična i knjiga koja te ne pušta dok je ne pročitaš, zbog ispovednog stila, emotivnosti, uzbudljive uverljivosti opisanih događaja, koja čitaoce-savremenike ubedljivo vraća u atmosferu 1990-ih, toliko je, s druge strane, Meta, ipak, podbacila u istoriografskom osvetljavanju doba kojim se bavi. Vuk, doduše, u uvodnom poglavlju piše da je „živo samo ono što još živi u našem sećanju, i to onako kako živi. Ako je nešto zaboravljeno, a najviše je zaboravljenog, ne zaslužuje ni da bude vađeno iz bunara“ (12). Ne želi da koristi ni novine, ni dokumentaciju, ni tuđa sećanja. Uz sopstveno sećanje, kao pomoć pri pisanju Mete, koristio je zapise koje je vodio „odmah posle najvažnijih susreta i događaja“. S obzirom da se na početku izjasnio o postupku kojim se služio, zapravo mu se i ne bi moglo zameriti što nije memoarista i dokumentarista, već emotivni pripovedač koji se ispoveda. Objektivno, međutim, zamerka stoji. Jer, Vuk Drašković nije bio epizodista, već jedna od glavnih političkih ličnosti u miloševićevskoj Srbiji. A tu su, kasnije, i tri godine na mestu ministra spoljnih poslova (2004-2007).

Možda, i pored rezigniranosti kojom odiše Meta , njen autor, ipak, misli da još nije rekao sve u srpskoj visokoj politici. Ovome u prilog mogla bi da ide i Ničeova rečenica („I tek kada me se budete svi odrekli, vratiću vam se opet“) upotrebljena kao moto knjige. (7) A i Milan St. Protić, već pomenuti portret Vuka Draškovića u Izneverenoj revoluciji završava: „Ali, s Vukom Draškovićem se zaista nikad ne zna. Izgleda da ne zna ni on sam“(222). Da li će Vuk imati volje i ustrajnosti da sedne i uz pomoć, upravo onoga što u Meti nije hteo - dokumentacije, novina, osveženih sećanja svojih i prisećanja drugih, i, pri tom, hladne glave, - napiše memoarsko i istoriografsko delo vredno njegovog značaja u savremenoj srpskoj političkoj istoriji, jer Meta to, u svakom slučaju, nije, niti je sa tom namerom i nastala? Bilo bi dobro da to učini i zbog budućnosti i zbog sadašnjosti, ali i zbog svih onih koji su svojevremeno pod njegovim vođstvom krenuli u borbu za demokratizaciju Srbije i, puni poleta, mislili da će biti dovoljno samo da sa vlasti odu Milošević i njegovi i da će, potom, demokratsko med i mleko poteći brzo i lako. A ispostavilo se da je demokratizacija Srbije, i posle Miloševića, dug, težak i neizvestan proces. (22.10.2007.)

Fusnote:

1. Ovde ne treba svrstati knjige govora, članaka, i intervjua koje su u poslednje vreme objavili npr. Nebojša Čović, Vladan Batić i Dragoljub Mićunović. One mogu da imaju određeni istoriografski značaj, ali, u svakom slučaju, ne spadaju u memoarsku literaturu. Knjige su objavili i političari iz redova SPS i JUL-a Mirko Marjanović, Zoran Anđelković, Zejnel Zejneli, Goran Matić, ali su one nezasluženo ostale van pažnje i javnosti i prikazivača.

2. „On je prvi napao komunizam bez ostatka... prvi pomenuo monarhiju i kralja. Među prvima je ustao protiv Miloševićvih ratova. Prvi je pohvalno progovorio o Evropskoj uniji i SAD“ - ocenjuje Milan St. Protić.

3. D. Mihajlović u Povlenskim maglama... piše: „Vuk Drašković je postao kralj trgova i ulica, magična figura koja je imala harizmu da okupi narod i podigne ga na noge. Devetog marta trebalo je da se okupi dovoljan broj ljudi da Slobodan Milošević shvati poruku da ima partnera sa kojim mora da razgovara. To se nije desilo, pa je policiji dat nalog da 'rasturi rulju'“(408).

4. U Povlenskim maglama... Mihajlović spominje odlazak kod Draškovića, ali 14. januara i to u jednoj rečenici i bez detalja, ali ne spominje 10. januar uveče i susret i savet koji mu je dao, kako Vuk tvrdi.

5. Dušan Mihajlović iznosi drugačije mišljenje, da su izdali radikali, pozivajući se na bivšeg radikala, a potom funkcionera Batićevih demohrišćana, Acu Stefanovića, koji je posle deset i više godina „javno priznao da su to (bili) radikalski glasovi za koje je vojvoda Šešelj naplatio 300.000 maraka“(Povlenske magle i vidici ,419).

6. „Da sam odbio, a bombe počnu da padaju na Srbiju, svaki smećar na ulici imao bi odrešene ruke da me ubije“ - objašnjava Drašković (286).

7. „ Ja sam najjači kada sam najslabiji“ - reći će u intervjuu Presu, 7.oktobra.2007., povodom izlaska Met e.