Mario Brudar

Korupcija kao skrivana tema istorije Srbije

Prikaz knjige: Korupcija i razvoj moderne srpske države (ur. Aleksandra Bulatović, Srđan Korać), Beograd, Centar za menadžment, Institut za kriminološka i sociološka istraživanja, 2006.

„Ostalo je zabeleženo da je Nikola Pašić slušajući teške optužbe protiv sina u Narodnoj skupštini povodom malverzacija oko šećera rekao: „Ovaj, a šta ćete? Dete, pa vole šećer!““-

G. Antonić

„Razmatranje porekla i uloge korupcije u razvoju moderne Srbijepredstavlja deo nedostajućeg „poglavlja“ nacionalne istorije...“

„Pomirljiv stav domaće javnosti prema postepenom prerastanju korupcije u osnovni obrazac komunikacije vlasti i građana značajno je usporio razvoj moderne srpske države“ -

A. Bulatović, S. Korać

U vremenu današnjem koje vrvi od korupcionaških afera pojavila se knjiga o korupciji u Srbiji od vremena Miloša Obrenovića do dolaska Titovih komunista na vlast. Pomoću niza primera autori priloga Goran Antonić (12 tekstova), Aleksandar R. Miletić (7), Vladan Jovanović i Vladimir Cvetković (po 2 teksta) ubedljivo i nedvosmisleno pokazuju da je korupcija bila sastavni deo načina vladanja i pod Obrenovićima i pod Karađorđevićima.

U prvom prilogu, V. Jovanović, pišući o korupciji u vreme Miloša Obrenovića, podseća da osnivač dinastije Obrenović 1815. godine nije imao „ni 200 dukata da se izbavi od Turaka“(str.6), a 1839. kada je prvi put otišao sa vlasti njegova imovina je procenjivana na 550 hiljada dukata. Knez Miloš postao je bogatiji od tadašnje srpske kneževine i najbogatiji čovek Balkana prve polovine 19. veka. Bogatstvo je stekao zakupom carskih poreza, spahiluka, carinarnica, skela, monopolom na uvoz soli, ali i golom silom, o čemu govori i Vuk Karadžić, nazivajući Miloša „tiranom i najvećim bezakonikom“. Knez Miloš je, međutim, znao i da potkupljuje kada je trebalo. Slobodan Jovanović piše da je i srpska autonomija delom kupljena novcem, te da je prvi srpski knjaz potkupio i samog sultana. Autor priloga zaključuje da je „nakaradno shvatanje vlasti u uslovima unutrašnje autonomije ostalo u senci kneževih zasluga za ukidanje feudalnih odnosa i izgradnju samostalne srpske nacionalne države“(9).

Autor drugog priloga u knjizi A.R. Miletić beleži da su prvi slučajevi korupcije u Kneževini Srbiji zabeleženi u vreme Namesništva (1868-1871), preskačući periode vladavine ustavobranitelja i kneza Mihaila. Da li to znači da u vremenskom razdoblju 1839-1867 nije bilo zabeleženih slučajeva korupcije ili je nije bilo uopšte, ostaje otvoreno. U svakom slučaju, autor nedvosmisleno ističe da se počev od doba Namesništva korupcija „odomaćila“ i „postala sastavni deo javnog života u Srbiji“(11). Prva prava korupcionaška afera vezana je za poslovni klan porodice Babadudić kome su pripadali Živko Karabiberović, predsednik Skupštine kneževine i predsednik upravnog odbora Prve srpske banke, koja je bankrotirala 1873. posle nekoliko godina poslovanja. U ovom klanu bili su i ministar vojni general Belimarković i ministar finansija Panta Jovanović, čija se imena vezuju za „prvi korupcionaški skandal koji je privukao veliku pažnju srbijanske javnosti“, a odnosio se na „prvi veliki posao vojne nabavke“ Kneževine Srbije. Iako je praktično dokazano da je posredi korupcija, Skupština je oslobodila generala Belimarkovića optužbi. Kralj Milan, koji je javno podržao Belimarkovića, priznao je kasnije da je ova afera upropastila ugled ministara u očima seljaka.

Sledi prilog G. Antonića o Železničkoj aferi iz 1880-ih u vezi sa korupcijom prilikom izgradnje prve pruge u Srbiji u koju su bili umešani i kralj Milan i naprednjački premijer Milan Piroćanac, a A.Miletić piše o korupciji u vojsci Kraljevine Srbije u periodu 1906-1912. Navodi tri afere vezane za nabavku oružja, koje su se završile bez zatvorskih kazni za očigledne primere korupcije. Miletićev zaključak je da su se slučajevi korupcije u Kraljevini Srbiji pojavljivali „svaki put kada je trebalo obaviti neki veliki posao u državnoj režiji“(23).

Iz perioda I svetskog rata obrađene su zloupotrebe u vezi sa snabdevanjem vojske brašnom (Pekarske afera) i obućom (Opančarska afera). Tu se prvi put pojavljuje i Rade Pašić, sin Nikole Pašića, koji je bio umešan u švercovanje platine Nemcima.

Posle I svetskog rata usledile su afere vezane za ratni plen, Bečka afera (naoružanje i oprema za vojsku), afera Omnium Serb (izgradnja fabrike oružja u koju je bio umešan Rade Pašić), afera Teokarević (vezana za ministra pravde Lazara Markovića, koga je zaštitila njegova Narodna radikalna stranka, jer je partijski interes bio važniji od pravde), Stočna afera (glavni akter Rade Pašić), zloupotrebe u vezi sa obveznicama ratne štete (glavni akter ministar finansija Milan Stojadinović) itd. Rade Pašić i Milan Stojadinović bili su umešani i u aferu Adamstal. Češka firma Adamstal je sanirala železnički vozni park u Kraljevini SHS, ali nije mogla da naplati novac za učinjeni posao, jer je isplatu kao ministar finansija odugovlačio Stojadinović. Kada je direktor firme lično došao u Beograd preporučen mu je Rade Pašić kao osoba koja uz odgovorajaću naknadu može da izdejstvuje naplatu. Tako je i učinjeno uz debelu proviziju koju su podelili Stojadinović i Pašić junior. Rade Pašić bio je akter više desetina afera, a i sam Nikola Pašić je na kraju morao da se 1926. godine povuče sa vlasti „diskreditovan zbog odbijanja da sazove Narodnu skupštinu na kojoj je trebalo da se raspravlja o dve interpelacije protiv njegovog sina“(68). Stari Pašić je ubrzo umro.

Dva priloga bave se korupcijom na Kosovu i Metohiji između dva svetska rata. Njihov autor Goran Antonić navodi da je korupcija u redovima činovnika na Kosovu i Metohiji bila najdrastičnija. Zloupotrebe su se javljale kod svih kategorija činovnika, a „predsednici opština i načelnici okruga i srezova... bili su glavni akteri korupcije“(63). Puniša Račić je po nalogu Nikole Pašića obišao 1921. godine Kosovo i napravio izveštaj o korupciji među tamošnjim predstavnicima države. Račić, koji je 1928. godine ušao u istoriju trostrukim ubistvom u Skupštini Jugoslavije, što će poslužiti kralju Aleksandru da uvede diktaturu, postao je ubrzo po obilasku Kosova i Metohije glavni akter afere vezane za šumski posed manastira Dečani, afere koju autor priloga naziva najneobičnijim slučajem korupcije iz vremena Kraljevine SHS. Puniša Račić je, naime, bacio oko na manastirsku šumu kod sela Babalović u Metohiji. Pozivajući se na rodbinske veze sa Nemanjićima koji su šumu u srednjem veku poklonili manastiru Dečani, uspeo je da izdejstvuje da mu sud u Peći presudom ustupi u vlasništvo pomenutu šumu kao nasledniku Nemanjića. Treba spomenuti da je Račić bio čovek od posebnog poverenja Nikole Pašića „za obavljanje 'prljavih‘ političkih poslova“(77).

U knjizi su, da spomenemo, opisane i afere sa izdavanjem pasoša za odlazak u SAD, afera Turn–Taksis, Batinjol, Našička afera, zloupotrebe vlasti u Makedoniji, budžeta kraljevine SHS, u vezi sa izgradnjom mosta preko Save u Beogradu. Zajednički sadržalac svih korupcionaških afera i zloupotreba opisanih u knjizi jeste da niko od korumpiranih visokih državnih činovnika, ministara i premijera nije završio u zatvoru. Korupcija im se znači isplatila. Štaviše, nekolicina ministara koji nisu hteli da učestvuju i omogućavaju korupciju bili su smenjeni.

Ova knjiga pokazuje da su kroz modernu istoriju Srbije partijski, „nacionalno-oslobodilački“ ili lični interesi uvek bili iznad interesa stvaranja poštene i pravedne vlasti koja podrazumeva iskorenjivanje korupcije. Poređenja sa kasnijim vremenom do sadašnjih dana sama se nameću. U vreme vladavine komunista kao izgovor i pokrivalica za razne nezakonite poslove i korupciju (1) korišćen je interes interes radničke klase i socijalističkog samoupravljanja i bratstvo i jedinstvo naših naroda i narodnosti; u miloševićevskoj Srbije bilo je to skrivanje iza interesa i pravedne borbe srpskog naroda kao i nepravedne sankcije UN; u postmiloševićevskoj Srbije - reforme, demokratizacija i modernizacija, čemu se u poslednje vreme pokušava da pridruži i borba za očuvanje Kosova i Metohije u Srbiji. Postoje sličnosti sa sadašnjim vremenom i u vezi sa aktivnom ulogom štampe u obelodanjivanju afera. „Skoro da nije postojala javna služba a da tadašnja štampa nije pisala o otkrivenim slučajevima korupcije činovnika“- pišu urednici u uvodnom tekstu knjige, što potvrđuju i izvori koje su navedeni u prilozima autora.

Pojavljivanje knjige Korupcija i razvoj moderne srpske države pun pogodak je u otkrivanju mračnog i skrivanog dela istorije Srbije i predstavlja važan doprinos razmatranju porekla i uloge korupcije, tom „nedostajućem 'poglavlju‘ nacionalne istorije koji bi trebalo da ukaže na postojano prisustvo ovog društvenog fenomena u nas u protekla dva veka“(xii). U nedostatke knjige mogao bi da se svrsta izostanak makar osnovnih podataka o autorima priloga kao i spisak svih afera opisanih u knjizi sa akterima i njihovim kasnijim sudbinama. Čini se, takođe, da tekstu Srđana Cvetkovića o aferi Granap iz 1945. godine nije mesto u knjizi, jer to već spada u novi vremenski period, vreme komunističke pravlasti. Zapravo, imao bi mesta, da je iza njega sledilo još nekoliko priloga o primerima korupcije u komunističkoj Srbiji i Jugoslaviji.

Sa ovim kratkim intervencijama i uz, možda, upotpunjavanje pojedinih priloga, knjiga Korupcija i razvoj moderne srpske države mogla bi da bude uvrštena u obaveznu literaturu za, u početku, studente pravnih fakulteta. Jer, primera radi, kada sam o njenom sadržaju govorio nekim advokatima, a bivšim sudijama, rekli su da oni slične stvari nisu imali priliku da saznaju tokom studija. Ukoliko bi se dalo mašti na volju, ova knjiga i one koje bi usledile - o korupciji tokom socijalizma i kasnije - mogle bi da budu podsticaj za uvođenje predmeta ili seminara o korupciji u modernoj Srbiji na pravnim i politikološkim fakultetima. To bi sigurno bio podsticaj i za istoričare da se kako valja posvete ovoj važnoj temi, pa bi se u okviru istorije u našim srednjim školama (a što da ne i u višim razredima osnovnih škola) učilo o korupciji kao društvenom zlu koje ima dugu tradiciju i ugrožava same temelje države i moralno zdravlje nacije. Možda bi, najzad, razvoj i budućnost Srbije trebalo usmeravati i tražiti u pravcu stvaranja zajednice dobrih i poštenih građana i vlasti, pa da se Srbija po tome razlikuje i bude primer za ugledanje drugim državama, ma kako to u ovom trenutku delovalo idealistički. A ne da Srbija svoju prepoznatljivost i izuzetnost traži u raznim egzitima, gučama, birfestovima ili Beogradu, kao gradu u kome sunce zabave i provoda nikada ne zalazi. Građani sigurno ne bi bili protiv, ali teško da je to moguće sa sadašnjim elitama na i oko vlasti. (27.09.2007.)

Fusnote:

1. Urednici knjige u uvodnom tekstu kao najtačniju, navode definiciju korupcije „kao zloupotrebe javnih ovlašćenja radi sticanja privatne koristi“ koju je dala Svetska banka (xii).