Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

PRIKAZI

Prikaz knjige: James Risen: Ratno stanje – tajna istorija CIA-e i Bušove administracije, Samizdat B92, Beograd 2006, prevod Aleksandra Nikšić

   

 

Dejan Petrović

Opasna kombinacija avanturizma i amaterizma

(James Risen: Ratno stanje – tajna istorija CIA-e i Bušove administracije, Samizdat B92, Beograd 2006, prevod Aleksandra Nikšić, str. 208)

Između svih ostalih tekovina vladavine Džordža Buša juniora u istoriji će svakako biti upamćen i neočekivan uspon neokonzervativaca u najvišim ešalonima vlasti, i to onih istih koji su u vreme njegovog oca ili Ronalda Regana igrali praktično marginalnu ulogu u politici SAD. U nekim drugim okolnostima to bi bila samo jedna interna promena u redovima “dobre stare partije”, kako republikanci sebe vole da nazivaju, ali u postojećem odnosu snaga to je ishodilo katastrofalnim posledicama na unutrašnjem i spoljnom planu. U upravo objavljenoj knjizi Džejmsa Rajzena (James Risen) Ratno stanje: tajna istorija CIA-e i Bušove administracije nalazimo pravo obilje podataka vezanih za promenu paradigme i čitave političke klime u Americi, nastalu Bušovom (i danas sumnjivom) pobedom na predsedničkim izborima 2000. godine. Posle napada 11. septembra tradicionalni načini donošenja odluka bili su stavljeni u stranu pod snažnim uticajem svega nekoliko osoba u čijim je rukama bila skoncentrisana ogromna moć: Kondolize Rajs, Donalda Ramsfelda, Kolina Pauela i Dika Čejnija – a redovne međuagencijske procedure, koje su i formirane zarad sprečavanja svih vrsta mogućih zloupotreba usled nečije samovolje, sve češće su preskakane ili otvoreno ignorisane. Centralna informativna agencija (CIA) tu je (ne)voljno odigrala glavnu ulogu. Kada se govori o njoj, treba imati u vidu da su njeni ciljevi praktično od osnivanja, i potom nekoliko decenija tokom surovog nadmetanja sa kolegama iz istočnog bloka, ostajali nepromenjeni. Međutim, padom berlinskog zida i faktičkom pobedom u hladnom ratu agenciji je dopao težak zadatak preispitivanja potrebe postojanja i redefinisanja ciljeva delovanja.

Početkom devedesetih godina prošlog veka većina iskusnih, prekaljenih agenata otišla je u penziju ili jednostavno otišla iz agencije. Novostvoreni vakuum bilo je nemoguće odgovarajuće popuniti u kratkom periodu. Famozno hapšenje Oldriča Ejmsa 1994. godine doprinelo je daljoj eroziji ugleda i značaja agencije. Zatekavši se u potpuno drugačijoj situaciji od one u kojoj su navikli da deluju, u nedostatku jedne velike pretnje (koja je uspešno eliminisana) i najvećeg broja sposobnih ljudi, CIA je promakla da blagovremeno primeti uspon čitavog niza tzv. malih pretnji na koje bi njena pažnja od sada trebalo da bude usredsređena. Iako joj se trud ne može osporiti, postignuti rezultati su bez sumnje katastrofalni. “Više od decenije, u doba posle hladnog rata, direktori CIA bi, jedan za drugim, izlazili pred Kongres i naciju kako bi se zakleli da su američki špijuni sada posvećeni novim pretnjama koje izazivaju 'teške mete'. Teroristi. Odmetnute države. Oružje za masovno uništenje. Svaki novopostavljeni direktor kleo se da se CIA brzo menja kako bi se prilagodila ovom složenom novom svetu u kojem Sovjetski Savez više nije glavni neprijatelj. Ali, CIA nije uspela da ostvari svoj novi zadatak i nikada nije otkrila dovoljno informacija o ovim novim ciljevima.” (str. 188)

I u ovom slučaju 11. septembar označio je razdelnicu nakon koje više ništa nije bilo isto. Pre tog datuma CIA je bila suočavana sa žestokim kritikama zbog pasivnosti i izbegavanja rizika, te preteranog poštovanja političke korektnosti. Nakon 11. septembra sve se promenilo za 180 stepeni. Akcije koje je agencija počela da primenjuje duboko su pogodile i uznemirile čak i neke od agenata: osnivanje mnoštva tajnih zatvora širom sveta, držanje ljudi u njima bez ikakvog suđenja, nezakoniti transfer zarobljenika, surove taktike saslušavanja i iznuđivanja iskaza (a da stvar bude gora, pokazalo se da su ove uglavnom bile neuspešne!), ponovno omogućavanje prisluškivanja i samih američkih građana, što znači suspenziju osnovnih ljudskih sloboda za koje se verovalo da više nikada neće biti dovedene u pitanje, itd. Direktor CIA Džordž Tenet upadljivo je izbegavao otvorene konflikte sa tvrdim ministrom odbrane Donaldom Ramsfeldom, koji je sve više preuzimao ingerencije koje mu nisu pripadale. Jedna od njih bila je uporno insistiranje na pronalaženju navodnog oružja za masovno uništenje u Iraku, što je s vremenom postalo prioritet u delovanju agencije. Prava ironija leži u tome što je tokom Klintovog mandata to pitanje bilo gurnuto u stranu, pa su se Irakom bavili mladi, neiskusni ili agenti bez perspektive i prave sposobnosti, tako da se u trenutku promene političke klime agencija našla na pravim mukama. Bez ijednog čoveka na terenu, oslonjena na krajnje nepouzdane podatke iz druge ili treće ruke, od sumnjivih imigranata i dezertera koje je bilo nemoguće proveriti, agencija je očajnički pokušavala da ispuni (velika) očekivanja koja su joj nametana iz Pentagona i Bele kuće. O razmerama očaja unutar CIA pred rat u Iraku dovoljno govori iskaz jednog njenog agenta: “Bila su to najčuvanija dokumenta i izveštaji. Očekivao sam da ću pročitati nešto o špijunima za koje niko nikad nije čuo. Ali tu nije bilo ničega. Nijedan agent nije bio blizu režimu ili programu razvoja oružja za masovna uništenja ili bezbednosnim službama. Ništa. Jedino što su imali bili su ti planovi za tajne akcije. Sabotaže i slične fantazije o kojima su pričali. Ali nisu imali obaveštajne podatke. Zato su i smišljali te glupave ideje za tajne akcije, zato što nisu imali ništa drugo.” (str. 81)

Uporedo s tim, išao je i sve snažniji pritisak da se nešto pronađe kako bi već unapred doneta odluka o napadu na Irak mogla bar nečim biti opravdana. Prave izlive besa doživljavali su radnici agencije kada su skrušeno saopštavali da ne postoje ama baš nikakvi dokazi za veze između Sadama Huseina i Osame bin Ladena, kao ni indicije o postojanju programa oružja za masovno uništenje. Situacija je veoma pogodovala oportunistima – oni koji su pristali da političkoj vrhušci govore ono što ova želi da čuje imali su otvoren prolaz za napredovanje: “Bila je to glavna poruka koju je Tenet donosio u CIA iz Bele kuće i Pentagona: rat sa Irakom je neizbežan i došlo je vreme da CIA odradi svoj deo posla. Zvaničnici agencije koji nisu pokazivali entuzijazam za Irak misteriozno su sklonjeni u stranu, dok su njihove ambicioznije kolege počele da se penju na lestvici i u Direktoratu za operacije i u Direktoratu za obaveštajne poslove, analitičkom odeljenju CIA. Pritisak Bušove administracije prenosio se direktno u rangove obaveštajne zajednice države, utičući i na karijere i na živote ljudi.” (str. 75) Nije teško zaključiti koliko je to teško narušilo profesionalni kredibilitet i operativnu sposobnost za akcije na terenu.

Kao jedan od načina za približavanje ključnim ljudima iračkog “nuklearnog” tima poslužili su njihovi brojni srodnici koji već dugo žive u SAD. Nekih tridesetak rođaka iračkih naučnika pristalo je da učestvuje u programu, ode u Irak i izbliza se upozna s potencijalima i stvarnim stanjem pogona koji za cilj ima stvaranje atomske bombe. Akcija je, za divno čudo, bila uspešna i svi do jednog su pri povratku prijavili istu stvar: od nuklearnog, hemijskog i biološkog oružja nema ništa. Amerika može mirno da spava! Međutim, takvi odgovori nisu zadovoljavali jastrebove u administraciji, pa su se ljudi iz agencije naprosto plašili da saopšte do kakvih su – nedvosmisleno negativnih – rezultata došli! Rajzen nemilosrdno poentira: “Analitičari zaduženi za obaveštajne izveštaje o iračkom oružju za masovno uništenje nikada nisu nijednu rečenicu iz tih izveštaja uključili u svoje procene. Izveštaji dobijeni od iračkih porodica ostali su zakopani duboko u utrobi CIA i nikada nisu bili podeljeni Stejt departmentu, Pentagonu ili Beloj kući. CIA je nabavila čvrste dokaze da je Sadam Husein prekinuo pokušaje da nabavi oružje za masovno uništenje – i odlučila da ne podeli te podatke sa predsednikom Sjedinjenih Država, koji je u tada bio na korak od slanja američkih trupa u borbu, pa i u smrt u Iraku.” (str. 102) Prava istina je da – nesumnjivo nedemokratski, diktatorski i zločinački – režim Sadama Huseina jeste imao planove da stvori slično oružje, ali su oni još tokom prvog zalivskog rata 1991. pali u vodu i zbog kasnijih sankcija nikada kasnije nisu bili ozbiljno dovedeni u situaciju da budu obnovljeni. Jedan borbeni avion B-52 tada je potpuno uništio postrojenje za obogaćivanje uranijuma u Tarmiji, koje je među Iračanima bilo poznato kao fabrika Safa, što je de facto označilo kraj svih realnih nuklearnih ambicija Iraka. Ispostaviće se i da je navodna kupovina uranijuma od Nigera, koja je poslužila kao osnova govora Kolina Pauela pred UN neposredno pre rata 2003. godine, bila običan falsifikat.

Istinsku nevericu, zaprepašćenje i šok izaziva saznanje na koju su se činjenicu u Vašingtonu najviše oslanjali. Rat za oslobađanje slobodnog sveta od iračke hemijske ili biološke pretnje, koji već godinama izaziva na hiljade žrtava (kojima se, uzgred, ne vidi kraj), formalno je svoj oslonac imao u svedočenju jednog iračkog dezertera koga ljudi u agenciji nikada nisu ni videli ni čuli?! Taj izvor, pod kodnim imenom “Felš lopta”, bio je pod paskom nemačke obaveštajne službe, a Amerikancima su preko njih samo prenošene informacije, i to, razume se, one koje su Nemci želeli da im ustupe. Iznenađenjima nema kraja: ne samo što su ozbiljno uzimali nepouzdane i delimične izveštaje od svojih nemačkih kolega, iako su im ovi na vreme skrenuli pažnju da se dotičnom nikako ne sme bez ostatka verovati, nego su u agenciji ovaj famozni izvor koristili kao svoj jedini “snažni” dokaz u prilog tezi o postojanju iračkog nuklearnog programa! “Nemački obaveštajac je odgovorio da nema nikakve svrhe susretati se sa doušnikom jer je 'Felš lopta' običan ludak. Bilo bi to samo gubljenje vremena. Nemac je rekao Dramheleru da njegovi šefovi uopšte nisu sigurni da 'Felš lopta' govori istinu i da, što je još gore, sve češće postavljaju pitanja o njegovom mentalnom zdravlju i pouzdanosti, naročito otkako je doživeo nervni slom. Poruka je bila bolno jasna: Amerikanci ne treba da koriste informacije dobijene od 'Felš lopte'.“ (str. 111)

U samoj CIA očajnički su se nadali da će, nakon što im bude dopušteno istraživanje na terenu posle rata, nekako uspeti da iskopaju bar nekakve dokaze kojima bi mogli opravdati zeleno svetlo koje su dali za početak rata u trenutku kada u rukama nisu imali nikakve opipljive dokaze, dok su, naprotiv, imali mnoštvo ubedljivih svedočenja rođaka naučnika koji su se lično u Iraku uverili u to da istinska oružana pretnja ne postoji!

Pritisci kojima su iz centrale nakon Huseinovog svrgavanja bili izloženi službenici agencije u Bagdadu da pronađu bilo kakav trag imali su prioritet u odnosu na organizovanje odbrane od sve brojnije i smrtonosnije – a takođe unapred nepredviđene – pobune. Silni i nepotrebni gubitak ljudstva kao da je bio manje bitan od nalaženja i najmanjeg traga koji bi politički opravdao fanatizovane neokonzervativne inspiratore celog rata. Rajzen na nekoliko mesta izlaže sasvim jasna razilaženja između oca i sina Buša, podvlačeći očevo neslaganje sa ratobornom i kratkovidom sinovljevom politikom. Podsetimo se da je u prvom zalivskom ratu stvorena snažna međunarodna koalicija, sa podrškom UN, za oslobađanje jedne suverene zemlje (Kuvajt) koju je beskrupulozni Sadamov režim okupirao. U trenutku kada je taj cilj ostvaren, međunarodne trupe predvođene SAD su se povukle. Serija unilateralnih poteza Buša mlađeg imala je za posledicu ne samo nepotrebna stravična razaranja i pogibije, nego i drastično rušenje američkog imidža širom sveta, pre svega od strane tradicionalnih evropskih saveznika, a pretpostavka je da će ti animoziteti ostaviti dubljeg traga i u godinama koje dolaze.

Sužavanjem fokusa na jedan, u priličnoj meri fiktivan problem, umesto odgovornog tretiranja velikih i stvarno rešivih problema kojima svet obiluje, Bušova administracija je između ostalog uspela i da u miru izgubi jedan u ratu već dobijeni sukob. Naizgled lakom vojnom pobedom u Avganistanu, izgubljen je interes za istinsku izgradnju novog društva, tako da je prva godina pod američkom upravom u toj zemlji donela dramatičan porast proizvodnje opijuma i heroina, tradicionalno glavnog izvoznog avganistanskog proizvoda. Prosto je začuđujuće sa koliko su nebrige (da ne budemo paranoični pa ne insinuiramo i nešto gore od toga) trupe na terenu propuštale konvoje kamiona natovarenih najtežim drogama prema granici sa Iranom. To je čak uzelo tolike razmere da je primat Kolumbije u tom “poslu” postao ozbiljno ugrožen. I ne samo to, proklamovani cilj napada na Avganistan bio je, uz svrgavanje talibanskog režima, hvatanje Osame bin Ladena živog ili mrtvog, a to je u velikoj meri onemogućeno upravo pripremama za irački rat i ulaskom u njega. Osim što se sâm Bin Laden, po svoj prilici, prilično opušteno krije negde na pakistanskoj strani granice, izgleda da je njegova organizacija postala snažnija i operativno sposobnija nego pre američkih napada! To dokazuju i, istina po obimu manji ali po dejstvu nikako manje efikasni, udari u Madridu 2004. i Londonu 2005. godine. To je pokazalo snagu Al kaide da udari i u srce Evrope, tj. onih zemalja koje su se solidarisale sa američkim “ratom protiv terorizma” u Iraku. Daleko brojniji napadi, regrutacija daleko većeg broja ekstremista, nedostatak jedinstvene komande samo su neki od razloga zašto je borba protiv ove terorističke organizacije teža nego ranije. Njima je sâm Bin Laden i dalje heroj i uzor, ali akcije se sve više izvode samostalno, bez konsultacija ili koordinacija sa vođstvom Al kaide, što umnogome otežava lociranje takvih grupica i njihovo efikasno neutralisanje.

Poseban problem predstavlja, što tek treba da na valjan način bude adekvatno istraženo i pobliže eksplicirano i čega se Rajzen tek u najkraćim crtama dotakao, duboka veza Al kaide i jednog od tradicionalnih američkih saveznika u tom delu sveta – Saudijske Arabije. Zbog finansijskih i političkih interesa, Vašington je mnogo puta bio spreman da zatvori oči i uši i pravi se da ne vidi ono što je očigledno. Od devetnaest terorista koji su učestvovali u napadima od 11. septembra čak njih petnaest (!) bilo je iz Saudijske Arabije. Pred tom činjenicom kreatori američke spoljne politike morali bi ozbiljno da se zamisle, utoliko više što je i Bin Laden sin jednog od najbogatijih ljudi u toj zemlji, a njegove akcije nailazile su na velike simpatije širokih slojeva stanovništva, dok nije isključeno da se tamo i dalje nalaze neki od vodećih finansijera Al kaide. Dubinu profesionalnog pada i diskreditacije CIA predstavlja i tugaljiva epizoda sa izbeglim ruskim naučnikom koji je u sklopu “mudrog” plana odneo tajna dokumenta o spravljanju nuklearne bombe upravo u ruke onih koji su od strane Buša juniora svrstani u “osovinu zla”, a koji su sličan poklon mogli samo da sanjaju – Iran. Aktuelno grozničavo istraživanje o stvarnim dometima (za razliku od izmišljene iračke) iranske nuklearne tehnologije dodatno je uvećano svešću da su možda presudni korak do neželjenog cilja napravili upravo u “trustu mozgova” agencije, koji sada očajnički nastoje da dođu do podatka da li su Iranci te nacrte adekvatno sproveli u delo.

Knjiga novinara Njujork tajmsa Džejmsa Rajzera na najbolji mogući način dočarava najgore zamislive scenarije za apokaliptičnu budućnost i ne libi se da svoje konsekvence izvuče do kraja. To je jedan sumorni, dubinski, insajderski prikaz odaja vrhova američke političke, vojne i obaveštajne moći, jedne opasne kombinacije avanturizma i amaterizma, uz neizbežnu komponentu tobož superiorne neodgovornosti i bahatosti prema ostatku sveta, pa i prema sopstvenim građanima, a pokazatelj je autorove građanske i profesionalne hrabrosti. Pohvale zaslužuje i izdavač, pre svega zato što je našim čitaocima ažurno omogućio uvid u ovo delo iste godine kada je i nastalo, tako da imamo tu privilegiju da bez vremenskog zaostatka saznamo neke od najvećih tajni vašingtonske administracije i birokratije, a kao doprinos nadi da će “ratno stanje” ipak biti privremena i prolazna, a ne stalna i nepromenljiva kategorija.

 

 

 
 
Copyright by NSPM