Nikola Božilović

Reakcija na prikaz Jovane Papan knjige Kič Kultura

Poštovani, nadam se da će mi cenjeno Uredništvo, shodno Zakonu o štampi, ustupiti malo prostora za odgovor autoru priloga "Kič nacija i kič terorizam " napisanog povodom moje knjige "Kič kultura".

KIČ NEMA NACIJU

"Ovo polukulturno stanje ne mora važiti samo za pripadnike naše nacije. Poznato je da kultura nije predestinirana i da nikom genetski nije zadata. Ličnost ovih osobina mogla se formirati kod svakog ko je živeo u identičnim ili sličnim tradicionalno-istorijskim, socijalnim i kulturnim uslovima. Poluintelektualac, dakle, nije isključivo Srbin, Amerikanac, Japanac, crnac ili belac, već svaki pojedinac sa kvazi-znanjem, kvazi-moralom, kvazi-ukusom" [Nikola Božilović "Kič kultura", Zograf, Niš, 2006, str. 17 (iz predgovora koji se odnosi na raspravu Slobodana Jovanovića o "poluintelektualcu" i "diplomiranom primitivcu")]. Pametnome dosta.

Poštovana gospođo (gospođice) Papan, čitajući ono što ste napisali u rubrici Prikazi, cenjenog časopisa za političku teoriju i društvena istraživanja, stalno mi se činilo da Vi i ja ne mislimo na istu knjigu. Ova knjiga, naime, pripada kulturološkoj a ne političkoj literaturi iako Vi sve vreme pokušavate da je svrstate u ovu drugu. I onda kada pišem o politici, ja je uvek stavljam u kontekst određene kulture. Tu nema ideologije i političarenja (kako se Vama čini), a vrednosni aspekt proizilazi isključivo iz kulturne pozicije autora, što je, nadam se, legitimno. U knjizi ima mnogo stavova i rečenica koje Vi uporno prećutkujete i zanemarujete, a koje su dovoljne da sasvim obesnaže ono što ste Vi meni, kao autoru, pripisali u maniru ortodoksnog i, mislio sam, odavno zaboravljenog partijsko-političkog etiketiranja. Jedno od mojih razmišljanja je, recimo, i ono sa stranice 96, i glasi: "Daleko je od istine da je vasceli srpski narod ogrezao u nacionalizmu i kiču. On uvek iznalazi originalne načine da se izbori sa tim zlom. Jedan od načina je duhovitost (ne duhovnost), koja Srbima ne manjka, i spremnost za šalu na svoj račun". Ja ne znam kako Vam ne imponuje ova pozitivna opaska o narodu kome ja pripadam (a pretpostavljam i Vi). Takvih primera u knjizi ima sijaset, ali stičem utisak da ih Vi (iz ko zna kojih razloga) prenebregavate. Bez njihovog navođenja nije Vam bilo teško da neopravdano generalizujete i donosite takve zaključke (čak ih izvlačite u naslov) koji predstavljaju neistinu i neku vrstu optužbe! Izvlačenje misli iz konteksta i naknadno "tumačenje", inače, dobro je poznat "metod" svih kvazikritičara. Ovde nema toliko prostora da ih navodim i takmičim se sa Vama u patriotizmu. Uostalom, ja to ne želim i nemam vremena na pretek jer (osim svojih knjiga) čitam i mnoge druge.

Knjigu nisam pisao da bi vredela od danas do sutra, a pojedinci, pa dakle i Vi i ja, smo prolazni. Ona je posvećena kiču kao kulturnom fenomenu, a ja, ako ste dobro razumeli, kič ne pripisujem generalno društvenim grupama (narodima, klasama, profesijama) već isključivo pojedincima koji su deo te priče. ("Kič se, dakle, jednostavno i lako može seliti s mesta na mesto. Njegov 'pelcer' garantovano uspeva svuda jer on sadrži univerzalne elemente za sve kulture", str. 135). Ako se neko pronađe u tome, to je njegov problem. Danas je najlakše (i najprofitabilnije) biti poltron to jest jedan karakterističan izdanak kičlije. Biti poltron znači govoriti i pisati ono što vlast od vas očekuje i priželjkuje, i misliti onako kako to njoj trenutno odgovara - to je novo jednoumlje i svojevrsni totalitarizam. Nauka najčešće govori drugačije od onoga što većina misli. Zato kritička nauka (sociologija, antropologija, etnologija) nikada nije bila mezimče nijedne vlasti. Međutim, za razliku od vlasti, nauka je večna.

Ono što je meni najzanimljivije u Vašem esejističko-kritičkom poduhvatu je činjenica da Vi nimalo pažnje, sem politike, ne posvećujete fenomenima koje ja naširoko podvrgavam analizi u celoj knjizi (turizam, moda, sport, masovni mediji najvažnije vrste umetnosti, rok, turbofolk). Podsetiću da u ovoj knjizi od 291 strane, pitanje političkog kiča zahvata prostor tek od 75 do 84. strane!? Još jednom podvlačim da je knjiga kulturološka bez ostatka, pa je čak i ono što biste vi da smestite u "čistu" politiku (političarenje, čak) isključivo politika kao stvar kulture (vrednosti, pravila, značenja, smislovi). Znam iz ličnih i zvaničnih kontakata (prikaza, promocija, rasprava na TV) da ima mnogo recipijenata koji cene vrednost onoga što je u knjizi napisano, ali me raduje da svi ne misle tako. Ako bi došlo do toga da svi o njoj misle jednako, značilo bi da među nama nema nikakve razlike. Drago mi je da Vi mislite različito i zato: živele razlike! Uzgred, recenzenti mojih knjiga o kiču i mnoge kolege (inače vrlo ugledni profesori u našoj akademskoj i naučnoj javnosti, koje ne bih da uvlačim u polemiku) izrekli su mišljenja i stavove koji se veoma razlikuju od Vaših, a do njih mi je, oprostite, mnogo više stalo (o dometima mojih istraživanja kiča i kulture možete se recimo, obavestiti u sledećoj knjizi: Ratko Božović, "Zatočenici kiča", u: U traganju za dokolicom , "Pobjeda", Podgorica, 2003, str. 143-153).

Ne bih, zaista, da dužim, ali osvrnuću se još samo na par Vaših shvatanja. Ne znam zašto sumnjate u relaciju koja dovodi u vezu stepen obrazovanja i kič ukus. Kod mene ste mogli jasno pročitati da ima i odstupanja od tog "pravila", dakle da ni najzvučnije titule ne rešavaju pitanja ljudkog duha i svesti (na strani 74, koju ste upravo Vi pomenuli, a ovo prećutali). Zatim, čudno mi je da mislite kako sam ja prvi (i valjda jedini) koje je Balkan nazvao "krčmom", "buretom baruta" i ostalim toliko poznatim sintagmama, i da ne (želite da) vidite da pored pravoslavnog, ja pominjem i katolički kič (str. 102). Uostalom, ja govorim o situaciji hic et nunc jer mi je najpoznatija, kao i o zemlji (Srbiji) koja mi je najvažnija, a to je ono što Vi nećete da vidite. Rado bih više pisao i o tzv. američkom kiču, ako bih došao u poziciju da ga istražujem jer, kao što ste zapazili, poštujem i tu državu. Ne razumem zašto bi pijetet prema svojoj zemlji ugrožavao poštovanje neke druge!?

Kažete da je moj stil katkad žargonski i "poetičan". Zahvaljujem na komplimentu. Upravo to govori o tome da ja nisam nikakav elitista kakvim me Vi predstavljate. Upotreba aforizama jednostavno mi služi da čitaoca zadržim budnim i zaštitim ga od strogih akademskih rasprava koje, moguće, ponekad bivaju dosadne i zamorne za ljude koji su od mnogo čega umorni (reč je o monografiji, a ne udžbeniku). Vidim da ste i Vi bez velikih teškoća "pratili autorov stav i glas" iako u tekstu tvrdite suprotno. Ali, dozvolite da i ja u Vašem pisaniju primetim nešto. Vi pišete "analizira", dok je u duhu srpskog jezika pravilnije reći "analizuje". Ne nabeđujte me samo kako ne shvatam lekciju o prožimanju i mešanju kultura/jezika, to jest o kulturnim promenama. Još jedna "sitnica": imate jedan manjak slova T (u reči "suproTstavljeni" i jedan višak T (u reči "trenuTcima"). Meni je, na primer, to dosta važno kada je u pitanju moj maternji, srpski jezik.

By the way, poštovana damo, reći ću Vam svoj zaključak koji sam naslutio već prvim pogledom na naslov Vašega "prikaza" (zapravo jednog vrlo ličnog stava): Vi ste promašili temu, a pogodili autora, što apsolutno izlazi iz okvira akademskih rasprava. Naslov Vašega teksta, pa i sadržaj, implicitno sadrže ocenu mene kao ličnosti koja ima neku nastranu naci-nakanu, što je netačno i uvredljivo. Novo čitanje ove knjige, uveren sam, pripomoglo bi Vam u objektivnijem sagledavanju koje bi, sudeći prema prvom i poslednjem pasusu Vašega teksta, moglo biti znatno povoljnije.

S napomenom da ovim završavam bilo kakvu dalju polemiku, ja ipak zahvaljujem na vremenu koje ste proveli družeći se sa mojom knjigom.