Ivan Milenković

Neapologetska apologija demokratije

Samo iz odgovorâ na pitanje o tome šta je, po njihovom mišljenju, obeležilo 20. vek, dao bi se napraviti mali antropološki profil onih koji na to pitanje odgovaraju, naime ako bi odgovor bio “Aušvic i Gulag”, ispitanik bi se uveo u rubriku “pesimisti”, ali ako bi, poput Amartje Sena, indijskog nobelovca za ekonomiju, ponudio odgovor da je 20. vek vek demokratije, onda bi se, uz izvesno sumnjičenje za naivnost, svakako mogao svrstati među optimiste. Veliki američki sociolog Semjuel Martin Lipset spada među optimiste, a prevod njegove knjige Demokratski vek, koju je započeo sa svojim saradnikom i prijateljem Džejsonom M. Lejkinom, da bi zbog Lipsetove bolesti Lejkin sam dopisao knjigu, pojavljuje se na domaćem tržištu u pravom trenutku, naime, u č asu kada, iz različitih razloga, sumnje u demokratiju na ovim prostorima postaju već neka vrsta opšteg mesta i izraz duha vremena. O tome, međutim, da od demokratskog poretka, svim manjkavostima uprkos (a koje, uostalom, autori nemilice izlažu pogledu), za sada niko nije smislio ništa bolje, Lipsetu i Lejkinu ne pada na pamet da raspravljaju. Utoliko je demokratija, koju oni određuju kao “ institucionalni aranžman u kome sve odrasle individue imaju moć da glasaju, na slobodnim i poštenim kompetetitivnim izborima, za svoju glavnu izvršnu vlast i za nacionalnu zakonodavnu vlast” (str. 39), i koju dekonstruišu do iznemoglosti, aksiom ove knjige.

Pitanje kojem se autori, ulivajući se u međuvremenu u sve moguće rukavce ove idejama i materijalom bogate sociološke analize, vraćaju gotovo opsesivno, jeste kako demokratskom poretku obezbediti unutrašnji kohezioni činilac, kako konstituisati i održati svojevrsnu zajednicu bez zajednice, zajednicu bez etničkih, nacionalnih, religijskih ili već supstancijalističkih određenja? Kako u negativno određenoj slobodi (dozvoljeno je sve što ne ide na uštrb slobode drugog, odnosno sve što ne dovodi u pitanje sam poredak) konstituisati jedan pozitivni momenat koji će, uprkos primatu individualne subjektivnosti i praktično beskonačnom broju mogućnosti, na neki način biti dovoljno obavezujući i dovoljno čvrst da demokratiji kao političkoj formi obezbedi i nekakvu sadržinu?

Nastojeći da odgovore postavljenom zadatku, Lipset i Lejkin se u prva dva, “teorijska” dela knjige, upuštaju u minucioznu analizu nekih od pojmova i pojava bez kojih je demokratija nezamisliva. Najpre demokratija kao forma. Ako je demokratija forma, onda je uslov mogućnosti postojanja demokratije očuvanje forme, dok je borba za formu, zapravo, borba za uslove mogućnosti glasanja, za očuvanje pravila igre. Ili – a autori ovde variraju znamentu mantru teoretičara demokratije – u demokratiji je sve u igri osim samih pravila igre. Insistirajući na određenju demokratije kao forme, Lipset i Lejkin će napraviti izuzetno oštro razlikovanje između onoga što oni smatraju demokratijom i onoga što, ma koliko u bliskoj vezi s njom bilo, demokratija nije: “Mi ovde govorimo o demokratiji, ne govorimo o slobodi, niti jednakosti, ni o rešavanju socijalnih problema, niti o slobodnom tržištu. Nema sumnje da je demokratija u nekakvoj vezi (tj. korelaciji) sa tim i drugim pojmovima, ali ona ni u kom slučaju nije isto što i ti pojmovi” (str. 46). Drugim rečima, autori nastoje da daju čisto političko određenje demokratije, odbacujući mogućnost njenog supstancijalnog određenja. Reći, recimo, da je demokratija sloboda, što je zavodljivo i zdravoj pameti blisko, ne govori dovoljno o demokratiji ako se u igru ne uvede razlikovanje imeđu pozitivnog i negativnog određenja slobode. Demokratija, naime, teško trpi pozitivno određenje slobode, neko unapred dato određenje sreće koje bi sada, demokratski, valjalo dostići. Lipset i Lejkin odbijaju da demokratiju razumeju i kao jednakost svih građana, ako se ne doda da je reč o pravnoj jednakosti, a čak ni tada, bez uvođenja drugih elemenata, o demokratiji nije previše rečeno. Zato raznovrsnost određenja i tipova demokratije ne samo da jedva dopušta da se govori o nekakvom generičkom pojmu demokratije, o demokratiji u jednini, nego donosi i raznovrsnost pravila, kao i stepen mogućnosti promene samih pravila igre.

Pošto sigurnim gestovima prelistaju najopštija mesta teorije demokratije, ne propuštajući, međutim, da kadgod je to moguće u pitanje dovedu i naše najpozitivnije predrasude (važnost institucija, demokratičnost referenduma, prevlast parlamentarnog nad predsedničkim sistemom, učešće građana u vlasti kao izraz demokratizacije, učestalost izbora kao demokratskog sredstva koje demokratiji pogoduje, uz nemilosrdno rastakanje slatkih afektivnih iluzija o, recimo, instituciji i snazi američkog predsednika, ili o Aljendeu kao neupitno dobrom momku), autori se naročito usredsređuju na društvene procese koji, unutar demokratskog uređenja, tvore neku vrstu izvaninstitucionalnog vezivnog tkiva. Utoliko se civilno društvo ne može zaobići, a unutar njega ni pojmovi poput ljudskog i socijalnog kapitala, naročito poverenja. Upravo je analiza pojma poverenja možda i najubedljiviji momenat prvog dela knjige. Naime, sprega socijalnih mreža i demokratskih institucija, čiji značaj Lipset i Lejkin nipošto ne precenjuju – naprotiv, upravo isticanje značaja demokratskih institucija za njih je prenaglašeno – pokazuje se neuobičajeno snažnom kombinacijom i onim momentom koji daje stabilnost demokratskom poretk kon u. Utoliko njihovo određenje demokratije kao “institucionalizovanog flikta” ( str. 55) zapravo smera na neinstitucionalni momenat – društvo. Parlament bi, dakle, kao simbolička zamena za bojno polje imao na sebe primiti konflikt, političke bi se partije, kao simbolički zaraćene strane , upravo u parlamentu i samo u parlamentu imale sukobljavati, dok je onaj mirni deo čitave priče na neki način prepušten civilnom sektoru.

Političke partije se, takođe, pomno analiziraju. Određujući partije kao svojevrsne medijatore u komunikaciji države i građana s jedne strane, građana i države s druge, kao i način kanalizacije komunikacije između različitih sektora civilnog društva, autori u izvanredno sažetom, hitrom preletu markiraju najzanimljivije momente savremenog partijskog života, ne propuštajući da uoče krizu političkih stranaka, kao i uzroke te krize koji se, između ostalog, mogu pronaći i u onome što autori nazivaju krizom organizacije, odnosno smrću organizacije.

Pošto su detaljnom teorijskom analizom pripremili uslove za terenski deo posla, u trećem delu knjige u kojem je učešće Lipseta veće nego u prva dva, autori prave uporednu analizu demokratskih modela Sjedinjenih Američkih Država s jedne i latinoameričkih država s druge strane, nastojeći da razumeju zašto se i kako demokratija primila na severu, odnosno zašto se, ili bar u nezadovoljavajućoj meri, nije primila na jugu. Odmah valja primetiti da autori izbegavaju olaka, naročito ekonomistička rešenja, usredsređujući se, kako je već rečeno, na politička određenja demokratije i na političku perspektivu problema. Ulog rečenog poređenja su kultura, odnosno istorijsko-strukturni činioci (i kultura među njima), potom priroda ratova za nezavisnost kako u SAD tako i u Latinskoj Americi (autori će i ovaj problem povezati sa kulturom), zatim različiti institucionalni aranžmani sa prevlašću regulisane (državne) privrede na jugu i liberalno-demokratskog modela na severu, etnički momenti i još ponešto. Iz ove analize, međutim, autori neće izvesti sasvim pesimističke zaključke povodom Latinske Amerike, kao što neće likovati nad severnoameričkim modelom kojem su, neskriveno, naklonjeni.

Knjiga Martina Lipseta i Džejsona Lejkina više je od običnog udžbenika u svakom smislu, čak i onom udžbeničkom. Naime, ona bi mogla da služi kao udžbenik sociološke metodologije , kao svojevrstan uvod u demokratiju, kao uzorno sociološko štivo koje, međutim, u hodu odbacuje udžbeničku košuljicu i postaje moćna metodološka mašina i ubedljiva dekonstrukcija demokratije (što u izvesnom smislu potvrđuje deridijanski uvid da je demokratija uvek već dekonstrukcija, te da dekonstrukcije nema bez demokratije) zarad demokratije same. Pouka bi mogla da glasi: nema unapred date demokratije, niti je demokratija jedna . Demokratija se, zato, mora misliti. Misleći demokratiju mi je preobražavamo. Preobražavajući je mi je, na najbolji način, branimo.