Marinko M. Vučinić

HRABRI POJEDINCI U VREMENU KUKAVIČLUKA

Decenija 1996–2000, spomenica studentskog protesta '96, urednik Čedomir Antić, „Evoluta“, Beograd

Postoje društveni i politički događaji za koje znamo da i u vremenu njihovog neposrednog trajanja imaju izuzetnu istorijsku i vrednost u životu jednog društva. Vremenska distanca od deset godina, koliko je proteklo od velikog protesta studenata i građana nakon krađe na lokalnim izborima, nije mogla da naruši ovaj prvobitni utisak. Naprotiv, samo je mogla da ga potvrdi i osnaži. Zato i nedavno objavljeni zbornik Decenija 1996–2006 – studentski protest '96 potvrđuje da se radilo o izuzetno važnom i jedinstvenom istorijskom i društvenom događaju.

Zbornik je koncipiran kao zbirka sećanja, komentara i ocena profesora i studenata, neposrednih učesnika protesta 1996. godine. Tu se, pored uzbudljivih priča o samom toku protesta, mogu naći i veoma dragocene procene o samom karakteru i istinskom političkom i vrednosnom sadržaju i smislu ovih događaja. U objavljenim tekstovima može se pratiti nastanak i trajanje protesta, a od posebnog je značaja videti na koji je način ovaj pokret i protest ocenjen i doživljen od njegovih neposrednih aktera. „Svako od nas ima neko lično gledanje na isti događaj, ali uvek postoji tačka, ili više tačaka, u kojima se ukrštaju naša iskustva“, kaže Mirjana Odić u tekstu „Ostvariva ideja“.

Priređivač ovog zbornika Čedomir Antić u uvodnoj reči označio je jedno od osnovnih obeležja studentskog pokreta, a to je njegov presudni uticaj na formiranje istinske demokratske alternative, i to delujući izvan stranačkih jednostranosti i njihovih uskih i pragmatičnih dnevnopolitičkih interesa. U tome je i najveći domet studentskog protesta: u njegovoj izvornoj i utopijskoj demokratičnosti i plemenitoj težnji da se prevaziđe tadašnja stranačka jalovost i nemoć i otvori put za stvaranje najšireg društvenog demokratskog pokreta sposobnog da obori jedan duboko ukorenjeni autoritarni i antidemokratski poredak. Bez obzira na to što je protest bio ograničen u svojim ciljevima, njegove političke posledice bile su od presudnog značaja za demokratski preobražaj našeg društva. Zato Antić s puno prava ističe: “U srpskoj istoriji postoje dve slavne revolucije, dva beskrvna prevrata kojima je započelo novo doba. Reč je o Svetoandrejskoj skupštini iz 1858/1859. i protestima iz 1996/1997. godine. Prevrat od 5. oktobra 2000. bio je samo logičan kraj studentskog i narodnog bunta iz 1996/97. godine.“

Iz teksta Saše Ćirića možemo jasno videti da se studentski protest oslanja na iskustva prethodnih i sličnih protesta i pokreta iz devedesetih godina, ali i da je nastao spontano, kao izraz stremljenja jedne generacije da ne pristaje na režimske laži i obmane i da želi da konačno izađe iz stanja apatije, beznađa, straha i nasilja. Od velikog značaja bila je moralna i vrednosna dimenzija studentskog pokreta kao osnovnog uslova za njegov konačni uspeh. „Tako će do kraja svog postojanja i do ostvarenja osnovnog zahteva studentski protest biti moralna kičma legitimnih zahteva opozicionih stranaka iz koalicije 'Zajedno'.“

U izuzetno uzbudljivom i literarno veoma profilisanom prilogu Milana S. Milutinovića nalazimo veoma preglednu sliku o nastanku, osnovnim pravcima razvoja, dilemama i iskušenjima pred kojima se studentski protest i pokret nalazio. Posebno je dramatičan opis atmosfere u Beogradu pred održavanje kontramitinga pristalica Slobodana Miloševića. U svom prilogu Milutinović govori o gotovo opipljivoj pretnji izbijanja građanskog rata koja se nadvila nad ulice prestonice. Mnogima ni danas nije jasno kako je ta opasnost izbegnuta jer to je bio dan kada je autokratski režim prosto izazivao i provocirao sukobe i nasilje. Autor ovog priloga naglašava pluralistički politički i ideološki karakter studentskog pokreta. “Pogrešne su pretpostavke da smo mi bili nekakva monolitna organizacija jedinstvene ideologije. Ljudi koji su nas posmatrali spolja nisu mogli ni naslutiti koliko je tu bilo različitih pogleda, uverenja i sistema vrednosti. Jedinstvena su nam bila ta tri jasno definisana zahteva (poštovanje izborne volje građana, ostavka rektora i studenta prorektora) i opšte nezadovoljstvo činjenicom da nam je neko potrošio mladost. O svim drugim pitanjima i političkim sklonostima svako je mogao imati stav kakav je želeo. Među nama je bilo ljudi najrazličitijih opredeljenja.“

Profesor Ljubiša Rajić se u svom prilogu bavi pluralizmom ideja i ideoloških koncepcija unutar studentskog pokreta i posebno ističe da su „sve političke i ideološke podele koje su postojale u društvu neposredno se preslikavale na protest i davale mu veoma heterogen i protivrečan profil. Ono što me je, pak, mnogo više iznenadilo u ovih deset godina koje su protekle jeste da ni danas ne razgovaramo o njegovom političkom profilu.“

Ovaj zbornik nema dominantan apologetski i hagiografski ton. Naprotiv, u većini objavljenih priloga postoji mnoštvo kritičkih i polemičkih ocena o ideološkom i političkom profilu studentskog pokreta. Ovo nije samo prigodna spomenica, već knjiga koja pokreće mnogobrojna pitanja o smislu i karakteru protesta. U prilozima većine učesnika nema ideološke ostrašćenosti i političke isključivosti, što se ne može reći za stavove profesora Ljubiše Rajića, koji traži neku vrstu ideološkog prevrednovanja studentskog pokreta kao autentičnog društvenog pokreta, koji je bio pre svega pluralistički, antiideološki, transpolitički i u velikoj i presudnoj meri oslonjen i vođen individualizmom i kreativnom stvaralačkom maštom njegovih učesnika.

“ Moram priznati da ni danas nisam siguran da li je trebalo ćutati o onome što smo činili ili javno progovoriti o onome što nismo, da ne možemo biti u istoj koloni mi koji smo želeli da obaranjem Miloševića i stranaka koje su ga podržavale stvorimo građansku i demokratsku Srbiju i oni koji su, noseći bedževe sa likom Nikolaja Velimirovića, puštajući sveštenike u prve redove ili namećući Himnu svetom Savi, umesto Gaudeamus igitur , težili klerikalnoj i totalitarnoj Srbiji.“

To nije bio klasičan politički pokret, svrstan u jednu ideološku, tzv. građansku kolonu, jer je upravo u toj političkoj i idejnoj raznorodnosti bila njegova najveća snaga i smisao. Ipak, za studentski pokret je dobro što nisu otvarani ideološki sporovi o njegovoj dominantnoj ideološkoj koncepciji jer nje nije ni bilo, što se i vidi u osnovnoj orijentaciji da se ne ide ni levo, ni desno, već samo pravo. To izgleda ni tada, a ni danas, ne razumeju oni ideološki bojovnici koji ne mogu da se oslobode svoje ideološke ostrašćenosti i isključivosti. Studentski pokret je bio iznad političkih jednostranosti i zato je i uspeo da ostane izvan izazova naših stranačkih i ideoloških sukoba.

Mirjana Odić je u svom prilogu opisala dinamičnu i kreativnu suštinu studentskih protesta i njihov značaj za stvaranje novog kulturnog obrasca koji u našem društvu još nije stvoren. Ona argumentovano tvrdi da je studentski pokret, u suštini, uneo u našu politiku novo shvatanje kulture. On je demonstrirao stvarnu i delotvornu društvenu moć i uticaj kulture i umetničke kreacije i inspiracije. “Šetnja je jedno od obeležja protesta iz 1996/97. i, ujedno, bitna razlika u odnosu na sve prethodne proteste od 1968. godine do tada. Svi prethodni protesti u novijoj istoriji bili su statični. Mi smo bili u pokretu, ceo grad je tih meseci bio okupiran od podneva do uveče. Moglo bi se zapravo reći da je šetnja ključno strateško oružje uspešnosti studentskih i građanskih protesta ‘ 96/97. godine. Negovali smo tokom tih meseci aktivan princip delovanja, protest kao umetnost, koji je prihvaćen kod ljudi koji su svakodnevno dolazili. Gledano sa distance, imali smo kulturnu politiku koju smo sprovodili i to je urodilo plodom. Ako su studenti mogli da uoče šta je bitno, i to u situaciji bez budžeta i države iza sebe, u ekstremnim uslovima, samo vežbajući demokratiju, onda je nezamislivo što niko od odgovornih dosad nije shvatio važnost i našao način za formiranje jasne kulturne politike u našoj demokratskoj državi.“

Profesor Sreten Vujović ovaj protest okarakterisao je kao urbani društveni pokret u kome je do posebnog izražaja došla građanska neposlušnost kao javni, dobrovoljni, nenasilni, svesni politički čin. Prema njegovom mišljenju, “opšti cilj ovog pokreta bila je demokratizacija političkog i društvenog života, a od gradskog centra i gradskih ulica stvorena je agora na kojoj je reč bila mač i štit, jedini štit koji su imali studenti i građani u protestu“ protiv tada sve surovije i represivnije vlasti. Profesor Vujović govori i o specifičnosti protesta, posebno ističući njegovu istrajnost, dugotrajnost, odlučnost i maštovitost. Jedino je tako organizovan i struktuiran pokret mogao biti svojevrsna generalna proba za događaje koji će uslediti u oktobru 2000. godine.

U tekstu Olivera Dulića sublimirana je sva složenost i izazovnost vremena u kome se odvijao studentski protest. “Bez obzira na to što je protest vođen jasnom idejom, fascinirajuće je koliko je malo vremena bilo potrebno da se nešto tako haotično po definiciji pretvori u precizno organizovan pokret sa demokratskom strukturom odlučivanja, transparentnim finansiranjem i dobrim planiranjem akcija. ” U studentskom pokretu on je video jedinstvenu priliku čitave jedne generacije da pokuša da promeni sistem koji je čitavo društvo vodio u propast. Bio je to, pre svega, pokret protiv beznađa i ludila. Jedini koji nije bio struktuiran kao klasična politička organizacija, ovaj pokret mogao je da pokrene hiljade mladih ljudi da se suprotstave rastućoj i sve brutalnijoj diktaturi. “Ključne su bile dve stvari u formiranju protesta – prva je bila u postavljanju realnih zahteva. Druga je bila odluka da se ne zatvaramo na fakultetima, već da organizujemo šetnje sa duhovitim performansima koji će privući medijsku pažnju i biti nevin odgovor na pritiske režima da se protest okonča. Iz našeg protesta su verovatno izvučene pouke za neka druga vremena koja su dovela do okončanja vladavine Miloševića. Ako ništa drugo, barem su političke partije shvatile da se moraju ujediniti oko zajedničke borbe ili zajedno postati žrtve režima.“ Naše stranke inače teško izvlače bilo kakvu pouku iz političkih procesa i kretanja. Ubeđene su da jedino one poseduju univerzalne odgovore na sva pitanja, a ne treba zaboraviti da je upravo pokret mladih ljudi okupljen u organizaciji „Otpor“ odigrao ključnu ulogu u objedinjavanju Demokratske opozicije Srbije.

Prilog Gorana Piljka, bibliotekara istorije starog veka Filozofskog fakulteta u Beogradu, ima izuzetno značajnu dokumentarnu vrednost i predstavlja prvorazredno svedočanstvo o tome kako je nastajao, vrednosno se razvijao i politički profilisao studentski protest. Piljak posebno ističe da na samom početku protesta nije postojala široka i odlučna podrška profesora, ali je ona postepeno rasla i širila se kako je jačao i sazrevao sâm pokret i pokazivao dominantni antipolitički i nadstranački karakter. O tome je u svom prilogu svedočila i profesor Marija Bogdanović, koja je obavljala izuzetno tešku funkciju dekana Filozofskog fakulteta. Iz njenog teksta može se videti da je studentski protest nastao se i razvijao uprkos tome što nije imao ozbiljnu podršku profesora. Kada se vidi nedostatak odlučne i široke profesorske podrške, onda nam postaje jasno kako se moglo desiti da nekoliko meseci kasnije ne bude odlučnog i rezolutnog otpora novom zakonu o univerzitetu koji je poništio autonomiju univerziteta. On govori i o početnoj distanciranosti starijih građana u odnosu na studentski pokret i o svojevrsnom sukobu generacija, koji je i nastao kao rezultat besomučne medijske kampanje vladajućeg režima. “Izbijanje studentskog protesta kao da je povezalo iskidane niti poverenja između dece i roditelja i unuka prema babama i dedama. Sada su roditelji, babe i dede postali agresivniji i odlučniji od mladih.“ U svom prilogu on je naročito govorio o isticanju opšteg interesa u prvi plan. U našoj dnevnoj politici opšti interes se neprestano gubi i potire u stranačkim i politikantskim trgovanjima iako je to osnovni i nezaobilazni uslov za stvaranje i funkcionisanje stabilnog demokratskog društva. “Svima nama bilo je jasno da možemo da pobedimo samo ako opšti interes pretpostavimo ličnom i ako prevaziđemo bilo kakve podele. U tome smo toliko uspeli da smo iznenadili i sami sebe.“

U ovom tekstu posebno je dirljivo svedočanstvo o ulozi devojaka u studentskom pokretu. “Cela ova priča o angažovanju čitave jedne generacije ne bi bila celovita kada se ne bi pomenule brojne devojke koje su nas svojim prisustvom hrabrile u istrajavanju, a i svojim radom i primerom suzbijale bilo kakvu pojavu malodušnosti.“

„Bili smo hrabri pojedinci u vremenu kukavičluka“, navodi u svom tekstu Tanja Milovanović, iskazujući najjednostavnije i najjezgrovitije suštinu protesta. On se i razvijao i oblikovao kao stvaralačka negacija kolektivističkog i podaničkog duha tradicionalne politike. Radilo se o poslednjoj odbrani od totalitarizma i dužnosti slobodnog čoveka da ukazuje na nepravdu i da se protiv nje bori. Uvek i bez oklevanja! Ona posebno ističe demokratski karakter zasnivanja i vođenja studentskog pokreta. “Neverovatno je kako je rukovođenje protestom bilo delo velikog broja ljudi. Usred haosa u zemlji, u kojoj je demokratija samo bledo slovo na papiru, odvijao se jedan, po mom mišljenju, demokratski proces odlučivanja u glavnom odboru protesta. Nisam osetila, a ni naslućivala uticaj koalicije 'Zajedno' na studentski protest. Svi mi smo želeli da naš protest zadrži svoju autonomiju i nismo vodili računa o tome šta žele političari iz koalicije 'Zajedno'. Bili smo inspirativna, pozitivna energija. Mislim da je slučaj našeg protesta jedan od retkih u svetu koji je od početka do kraja bio dosledan jasnoj ideji i ciljevima. Nismo se cenkali, nismo poklekli pred pritiscima i nismo popustili pred nerealnim ambicijama. Mi smo bili jedna jasno artikulisana sila koja je znala šta želi i koja je to što je htela i ostvarila.“

U nekoliko priloga u ovom zborniku problematizovano je i pitanje odnosa međunarodnih faktora na proteste studenata i građana. Očigledno je da međunarodnoj zajednici, nakon Dejtonskog sporazuma, nije bilo u interesu da se destabilizuje i politički oslabi Slobodan Milošević kao njihov tadašnji garant mira i stabilnosti na Balkanu. Ali, studentski pokret, i pored sve svoje heterogenosti i različitosti u shvatanju nacionalnog pitanja, očuvao je svoju samostalnost i autohtonost i prema tzv. spoljnim faktorima, što je jedno od njegovih najvrednijih dostignuća.

U svojevrsnoj hronici Čedomira Antića data je široka slika ne samo studentskog protesta i pokreta već i panorama jednog tegobnog i surovog vremena u kome se jedna osiona vlast drznula da brutalno pokrade narodnu izbornu volju, verujući u svojoj bahatosti i aroganciji da to može nekažnjeno da čini. Samo organizovanje studentskog pokreta nije bilo lišeno mnogobrojnih iskušenja i nedoumica. “Organizatori protesta su se od samog početka suočili sa mnogobrojnim teškoćama: nisu se međusobno dobro poznavali, oni koji su nešto znali o vođenju politike bili su povezani sa strankama, pa su zato budili podozrenje među mnogobrojnim studentima koji su bili politički, ali ne i stranački opredeljeni.“ Ali, osnovno opredeljenje studentskog pokreta i Antić je ocenio kao izvorno i nepatvoreno demokratsko, i u svom tekstu opisao samu organizaciju i način funkcionisanja glavnog odbora i ostalih organa studentskog protesta. “Glavni odbor studentskog protesta bio je zanimljiva ustanova. Organizovan po uzoru na slične ustanove ranijih protesta, on je imao formu jednog konventa čije su sednice bile svakodnevne. Članovi bi se sastajali svakog dana u šest posle podne, a retko se završavalo sa radom pre jedanaest sati uveče. Ovu epizodu morao sam da zapišem tek da bih dočarao koliko je bila velika naša želja da budemo demokrate i makar u tom malom delu našeg života stvorimo jedno čestito demokratsko društvo.“

Od posebnog je značaja i Antićevo svedočanstvo o tome kako je režim nastojao da se studentski pokret neutrališe i pacifikuje, i to putem dobro uhodane i efikasne taktike o uvođenju određenog društvenog problema u institucije sistema. To je bila zbilja izuzetno teška i mučna borba vođena na sednicama saveta Univerziteta. Upravo ove stranice u zborniku govore o tome da su predstavnici studentskog pokreta imali jasnu viziju šta žele i još jasniji i određeniji cilj koji su hteli da postignu. Nisu bili spremni da pregovaraju o kompromisu kojim bi bio poništen i obezvređen osnovni civilizacijski smisao i demokratski značaj i vrednost studentskih zahteva. Prvi put se desilo da vladajući autoritarni režim nema posla sa predstavnicima opozicionih političkih stranaka, već sa predstavnicima izvornog demokratskog studentskog pokreta koji nisu bili spremni na taktičke političke ustupke i politikantsku trgovinu. Upravo je ta iskrena odanost principima demokratskog pokreta i bila ona odlučujuća i prekretnička tačka u rušenju jednog autoritarnog režima ogrezlog u korupciji, licemerstvu, nasilju i amoralnosti. Studentski pokret je svojim delovanjem konačno pokazao pravo lice režima koji je svoju autoritarnu i nedemokratsku suštinu skrivao iza pseudodemokratske fasade.

Studentski i građanski protesti iz 1996. godine označili su početak kraja ovog antidemokratskog režima, o čemu na veoma ubedljiv i inspirativan način svedoči ovaj zbornik. U jednom od priloga nalazi se i potresna epizoda o tome kako su uništeni plakati i parole studentskog pokreta. Zato je od posebnog značaja nastojanje da se sačuvaju što obuhvatnija dokumentacija i što bogatija i raznovrsnija svedočanstva o toku i načinu odvijanja studentskog pokreta. Jedino tako moći će da se gradi prava i autentična slika jedne generacije koja je ostvarila časnu i gorku pobedu učestvujući u najdužem, najdoslednijem i najizvornijem studentskom protestu koji je zabeležen u našoj političkoj istoriji.

15. decembar 2006. godine