Ksenija Radović

Prikaz knjige Nevena Cvetićanina Evrposka desnica između mača i zakona

PRIKAZ KNJIGE NEVENA CVETIĆANINA, EVROPSKA DESNICA IZMEĐU MAČA I ZAKONA, „Filip Višnjić“, Beograd, 2004.

Knjiga Nevena Cvetićanina “ EVROPSKA DESNICA između mača i zakona” (1) je prva relativno obimna studija posvećena učenju Karla Šmita u našoj filozofskoj literaturi. Ovim radom delimično je otklonjen nedostatak kritičke recepcije Šmitove teorije, kao i celokupne konzervativne misli. Iako je autor podnaslovom posebno apostrofirao praktičnu filozofiju Karla Šmita, šire polje njegovog interesovanja čine i različiti aspekti konzervativizma, naglašeni u spisima Berka, De Mestra, De Bonala i Kortesa. Cvetićanin je posvetio dužnu pažnju pomenutim vodećim predstavnicima predšmitovske desnice.

Prvo poglavlje knjige prikazuje život i delo Edmunda Berka, koga mnogi smatraju osnivačem i najistaknutijim teoretičarem konzervativizma. Njegova Razmišljanja o revoluciji u Francuskoj predstavljaju praizvor kontrarevolucionarne književnosti i temeljnu kritiku prosvetiteljskih ideja o prirodnim i neotuđivim pravima čoveka. Cvetićanin se posebno pozabavio najvažnijom temom Berkove političke teorije - učenjem o slobodi, koje je, kao i učenje o jednakosti, progresu i racionalnom uređenju društva, zasnovano na promeni značenja ključnih prosvetiteljskih pojmova i njihovoj istorijskoj konkretizaciji. Po Berkovom mišljenju, ideja konkretne i istorijske slobode ima prioritet u odnosu na apstraktnu ideju jednakosti.

Uviđajući centralni značaj koncepta slobode za Berkovu konzervativnu misao, autor naglašava razliku između primordijalnog konzervativizma poretka i konzervativizma slobode , čiji je glavni reprezent upravo Berk (str. 29) . Poreklo njegovog poimanja slobode nalazimo pre svega u hrišćanskoj tradicionalnoj doktrini o ličnosti i slobodi volje, ali i u antičkom pojmu harmonije. Berk zapravo rehabilituje aristostotelovski phronesis , koji su francuski revolucionari odvojili od slobode. U liberalnom konzervativizmu naročito važno mesto zauzima helenski pojam vrline, izjednačen sa srednjovekovnim principom časti. Berk oplakuje doba viteštva, zasenjeno pobedom Francuske revolucije, nakon koje nastupa vlast račundžija, sofista i ekonomista, vreme bez slave, istorije i viteških vrlina. (U ovoj tački liberalni konzervativizam se približava primordijalnoj desnici De Mestra i De Bonala.)

Po Berkovom mišljenju, sloboda je garantovana tradicijom - ona se nasleđuje i prenosi potomcima. Sloboda je nezamisliva bez tradicije, a tradicija je neodvojiva od slobode. Napredak političke zajednice je ostvariv jedino dugotrajnim i mukotrpnim radom generacija, akumulacijom znanja i mudrosti. U Berkovom tradicionalnom istoricizmu prošlost je osnovno načelo prema kojem se uređuje sve drugo; ona obezbeđuje stabilnost i čvrstinu poretka i predstavlja jedini siguran put napretka. Tradicija je pouzdan orijentir u političkom delovanju, budući da se zasniva na navici, osećaju i predrasudi (Hjum). Berkovo insistiranje na očuvanju tradicije predaka znak je političke razboritosti i zalaganja za kontinuitet, bez naglih skokova i promena. Sloboda se ne može uvoditi nikakvim dekretima.

Važan element političke tradicije Engleske, pa i Berkove konzervativne teorije, jeste običajno pravo (Common Law), iz kojeg proizlaze svi pozitivni pravni akti. Protiveći se čistom pravnom legalizmu, Berk tvrdi da je pravo utemeljeno na iskustvu predaka i da se čak i politička odluka zasniva na običajnosti.

Iako je težio umerenosti i opreznosti u političkoj akciji, Berk nije bio a priori protiv svake revolucije. On pozitivno vrednuje Englesku revoluciju iz 1688. godine, jer nije izvedena radi formiranja neke nove vlade, već zarad očuvanja starih zakona, sloboda i ponovnog uspostavljanja istorijski stečenih prava. Dakle, za Berka revolucija ima smisla samo ako je nametnuta istorijskim tokom, tj. ako sprečava slom društvenog poretka.

Francuska revolucija promoviše demokratski kriterijum izjednačavanja izbacujući na površinu ljude niskog porekla. Berk se suprotstavlja uvođenju jednakosti u politički život i insistira na prirodnoj aristokratiji po sposobnostima. Takvu aristokratiju čine ljudi koji su po svom rođenju i vaspitanju predodređeni za visoke funkcije. Slično Aristotelu, Berk smatra da demokratija vodi tiraniji mase, te prednost daje vladavini nekolicine razboritih (parlament). Zakonodavno telo ima posredničku ulogu između naroda i kralja (i na ovom mestu Berk je blizak liberalizmu). Poslanici su dužni da sopstveni interes podrede opštem dobru, odnosno interesima birača. To nikako ne znači da smeju laskati masi i prihvatati njeno mišljenje o državnim pitanjima, za čije rešavanje su kompetentniji.

Druga vrsta kritike revolucionarnih događanja u Francuskoj koju Cvetićanin razmatra u svojoj knjizi, javila se u okvirima katoličke reakcije, kod tzv. mislilaca restauracije . Oni su se zalagali za konzervativnu revoluciju i za ponovno uspostavljanje starog poretka. U celoj tradiciji primordijalnog konzervativizma pojam neprijatelja ima krucijalni značaj. Svi kontrarevolucionari zauzimaju jedan odlučan ili-ili stav. Borba između dva neprijatelja za njih je sukob dobra i zla, Boga i djavola, poretka i bezakonja. U filozofskom mišljenju kontrarevolucije pojačava se intenzitet odluke. Samo se na taj način može shvatiti razvojni put konzervativizma od De Mestra do Kortesa, od legitimnosti do diktature.

Glavni tematski deo rada obuhvata prikaz pravne i političke teorije Karla Šmita . Cvetićanin razmatra poreklo i osnove Šmitovog decizionističkog učenja , nalazeći ih u narastajućem nihilizmu i mučnoj egzistencijalnoj situaciji evropskog čoveka. Jedini izlaz iz beznađa, ništavila i “zaborava bića” leži u odluci da sopstvenom borbom ostvarimo autentičnost. Taj cilj je moguće ostvariti jedino u zajednici. Na početku je Šmit sledio hrišćansku antropologiju i smatrao da je čovek najpre u zajednici sa Bogom, a tek potom i sa drugim ljudima. Kasnije je njegovim učenjem preovladala politička teologija, u čijem središtu stoji pojmovni par prijatelj - neprijatelj . Suština ljudske egzistencije je da bude ili prijatelj ili neprijatelj, u specifično političkom smislu. Čovek je, po Šmitu, uvek član grupe - ili naš ili njihov. Onaj ko se ne grupiše na taj način, naprosto je, aristotelovski rečeno, zver ili Bog. Pojam neprijatelja nije diskriminišući - neprijatelj je nesamerljiv u odnosu na protivničku grupu prijatelja sa etičkog, estetskog i ekonomskog aspekta. Samerljivost se uspostavlja tek u konkretnoj političkoj borbi. Dovoljno je, na primer, da neko ima drugačiji pogled na svet, pa da nam postane neprijatelj. On nije čudovište koje se mrzi i prezire, moralno i pravno je jednak s nama. Osnov za ovakav stav Šmit nalazi u Ius Publicum Europaeum- u, shodno kojem neprijatelj nije smeo biti tretiran kao zločinac, već kao onaj sa kojim se ravnopravno dele pravo na borbu i njena unutrašnja pravila. (str. 181.) Neprijatelj nije privatni (inimicus), već javni (hostis) - neprijateljstvo se uspostavlja u borbi na život i smrt. Tako se rat pokazuje kao uslov političkog i a priori same politike. Ljudski biti u ovom svetu za Šmita znači biti u borbi ( str. 126). Fizičko uništenje kroz borbu na život i smrt politički je smisleno, što ne znači da je u isti mah i etički opravdano i dopušteno, jer je polje političkog izvan etičke dimenzije. Šmitovski kategorički imperativ mogao bi glasiti: Bori se tako da maksima tvoje volje može istovremeno važiti kao princip opšteg zakonodavstva. Time se u stvari želi reći da Šmitova podela na prijatelje i neprijatelje nije proizvoljna, nego zakonomerna. Na primer, borac ima smisleno pravo na život drugih ljudi, ali samo ako je to pravo priznao drugima u odnosu na sebe. Cvetićanin ovde uočava izvesnu kontroverzu u praktičnoj filozofiji Karla Šmita.

Reč je o tome da se Šmit, kao i većina autora koji pokušavaju da sferu političkog odvoje od etike, suočava sa paradoksom da pojam autonomije političkog ipak implicitno sadrži i neke etičke norme i vrednovanja. Prema Šmitovom zapažanju, svaka politička teorija počiva na određenoj, pozitivnoj ili negativnoj antropološkoj pretpostavci. Nemački mislilac se opredeljuje za pesimističku viziju: čovek za njega nije dobro i bezopasno biće, nego opasni ratnik - biće odluke u svetu istorijske konkretnosti. Njegov putokaz je volja određena instinktom, a ne intelekt. Šmitovo političko biće nije liberalni diskutant, račundžija ili mudrac. Zato je sukob Šmita i liberala spor dva egzistencijalna izbora. Liberali za rešenje problema predlažu diskusiju, odbacujući borbu na život i smrt. Za njih je individua najviša vrednost, a politiku definišu kao racionalno usaglašavanje (pre svega ekonomskih) interesa. Šmit se u ovoj stvari razilazi i sa Berkovim liberalizmom, čiji politički koncept kontinuiteta, tradicije i sigurnosti ne dozvoljava čoveku da se bori i nalaže razborito izbegavanje revolucionarnih graničnih situacija. I Berk i liberali zastupaju poziciju egzistencijalne sigurnosti. Njihove teorije su bazirane na “normalnom stanju”, bez obzira na sadržinske razlike u shvatanju ovoga pojma. Za Berka, normalno stanje je sama običajnost u svojoj delotvornoj vrednosti, dok je kod liberala ono svedeno na pozitivno-pravnu regulativu. Nasuprot ovim gledištima, Šmit u centar političke problematike postavlja egzistencijalni rizik , a umesto “normalnog” tematizuje vanredno stanje .

Izlažući razlike između Šmitove i Berkove teorije države, Cvetićanin Šmita svrstava u “primordijalne” konzervativce, iako je svestan da stvari nisu tako jednoznačne kako se čini na prvi pogled. Berk je čuvar istorijskog kontinuiteta, dok je Šmit spreman da prihvati i postuliranu tradiciju, zalažući se za fanatično predavanje individualne egzistencije određenoj političkoj ideji. Kod Šmita je tradicija podređena politici (kao njen važan instrument), a u Berkovoj viziji ona ima neprikosnoveno prvenstvo u odnosu na politiku. Pre svega i iznad svega, politika je izraz tradicije jednog naroda.

Autoru nije promakla ni Šmitova suptilna pojmovna distinkcija između političkog i politike. Političko je sve ono što proizlazi iz podele na prijatelje i neprijatelje, ono što de facto daje značenje ljudskom svetu. Političko je jedino merodavno, suvereno, istinski autonomno (causa sui), ali je i nužno jer sudbinski odlučuje o čovekovoj stvarnosti. Iz šmitovske perspektive, političko kao takvo je primordijalno i ono obuhvata čitavu ljudsku egzistenciju. Koliko god da se može dobro maskirati u moralni, estetski ili ekonomski segment života, političko ostaje sveprisutno i sveobuhvatno. Zanimljivo je da Šmit pod subjektom političkog ne podrazumeva samo i isključivo državu, već i religioznu zajednicu, umetničko društvo ili moralistički pokret. Iz ovakvog poimanja političkog, Šmit direktno izvodi i pojam politike, koja je, prema njegovom shvatanju, konkretna pojavnost i institucionalizacija političkog, vezana za umeće javnog upravljanja u državnim i međudržavnim poslovima. S tim u vezi, treba pomenuti Šmitovo zalaganje za jaku državu, jer tek u njoj političko gubi stihijski karakter. Političko mora imati određena pravila, jer bi u suprotnom nastupio hobsovski rat svih protiv svih. Tek u državi se političko i politika potpuno poklapaju. Od pojma političkog neodvojiv je pojam neprijatelja. Bez neprijatelja, postojalo bi nasilje u svetu, ali bi ono pre bilo izraz animalnih sukoba, nego specifično političkih razlika. U šmitovskom smislu, svi su prijatelji ako nema “ozbiljnog slučaja”, a to je opasnost od neprijatelja. Mogućnost poništavanja vlastitog oblika egzistencije pravi od ljudi političke prijatelje. Neprijatelj ne prethodi prijatelju u smislu preporuke da budemo agresivni, već je to prosto konstatacija da može doći do ugrožavanja oblika egzistencije (naše, određene) grupe. Prijatelj se uspostavlja samo u relaciji prema neprijatelju, kao što se zakonska odredba uspostavlja samo u relaciji prema mogućem prekršaju (str. 173-174).

Posebno važan aspekt Šmitove teorije predstavlja kritika depolitizacije. Apstiniranje od političkog on smatra nemogućim. Čak i kad se zalažemo za depolitizaciju, iznosimo jedan politički stav. Tako je pacifizam, kao svojevrsni “rat protiv rata” po svom karakteru uvek politički, jer ima snagu grupisanja na prijatelje i neprijatelje. Onaj ko odbija da razlikuje prijatelja i neprijatelja, prepušta drugome da umesto njega odlučuje i dela. Ako se ne bavimo politikom, to ne znači da se ona ne bavi nama. Samo ako pravimo razliku prijatelj-neprijatelj, možemo biti slobodni. Kategorija slobode je isključivo politička kategorija i takođe je neodvojiva od pojmova prijatelja i neprijatelja. Šmitovska sloboda nema ničeg zajedničkog sa liberalnom i prirodno-pravnom tradicijom, u kojima je sloboda shvaćena kao nešto dato. U decizionizmu, sloboda se ne dobija, već uvek iznova zadobija u procesu egzistencijalne borbe.

Sledeća oblast Šmitovog stvaralaštva koju autor posebno razmatra jeste pravni decizionizam i situacijsko pravo , čije su glavni pojmovi pravno (izjednačeno sa političkim) i pravo (vezano za pozitivno-pravne norme). Ono što je politika za političko, to je pravo za pravno. Temelj Šmitove teorije prava jeste kritika pravnog pozitivizma. Zastupajući autonomiju prava, pozitivisti previđaju njegovu suštinsku uslovljenost političkim i baziraju svoja učenja na pozitivnim antropološkim pretpostavkama, po kojima je čovek biće reda, sigurnosti i stabilnosti. Šmit, nasuprot njima, izgrađuje svoju doktrinu potpuno egzistencijalistički i za njega je svako pravo situacijsko. Čovek nema svoju fiksiranu suštinu, već je sam stvara shodno situaciji-u-svetu, koja je gotovo uvek granična, odnosno predstavlja ozbiljan slučaj. Isto to važi i za pravo, koje ne postoji po sebi, nego nastaje ex nihilo, kao uobličavanje ljudske volje. Dakle, pravo nam nije dato - dati su nam samo životni odnosi koji čekaju da budu uređeni po principu formalno-pravnih normi. Ono pravno (političko) pretpostavlja razliku prijatelj-neprijatelj i okvir je za primenu bilo koje norme. Sam pojam pravnog nije moguće svesti na zakon kao puko pravilo, tj. na sistem pozitivnog prava koji se mehanički primenjuje (Kelzen, Krabe). Zakon ili norma je samo jedan, i to ne najvažniji element pravnog. Država nije svodiva na pravni sistem - poredak pravnih normi. Ona je određena jednim decizionističkim elementom, jer se jedino odlukom može obezbediti važenje pravnih propisa. Izuzetak među pozitivističkim teorijama predstavlja ona Volcendorfova, ali čak ni tu nije u dovoljnoj meri istaknuta važnost odluke i njene zakonodavne funkcije. Za Šmita država nije samo čuvar prava, već i zapovednik, a odluka nije ničim obavezna prema normi, te je zato možemo menjati. Pravo promene normi pripada samo prijateljima.

Najbolju ilustraciju odnosa odluke i norme predstavlja situacija vanrednog stanja , kada se suspenduju pozitivno-pravne norme usled promene normalnih uslova koji obezbeđuju poredak. Vanredno stanje nije haotično, jer u pravnom smislu još uvek postoji poredak, premda su norme stavljenje van važenja. Vanredno stanje ne teži anarhiji, nego prizvodi pravo na specifičan način. U tesnoj vezi sa ovim problemom stoji i njegova koncepcija suverenosti. Šmit nalazi inspiraciju u kontrarevolucionarnoj književnosti, gde je suveren shvaćen kao transcendentan u odnosu na pozitivno pravo. Samo onaj ko može odlučiti o vanrednom stanju jeste suveren. On uvek polazi od situacionog prava, prilagođava se zahtevima vanrednog stanja i odlučuje o ekstremnom slučaju i načinima njegovog otklanjanja. Suveren je prilikom odlučivanja o vanrednom stanju u poziciji malog demijurga koji odluke donosi ex nihilo i za koga ne postoji prethodno stanje kao pravna činjenica. Zato su te odluke apsolutne i obavezujuće i imaju samostalnu vrednost. Čak i pogrešnoj odluci pripada pravno dejstvo, što znači da je suveren uvek u pravu. Iz toga sledi da je građanska neposlušnost potpuno nelegitimna i nedopustiva. Cvetićanin je pokušao da kritički pristupi Šmitovoj teoriji vanrednog stanja i da pokaže međuzavisnost i unutrašnju dijalektiku odluke i norme. Autor ukazuje na pravnu opasnost teze o normativnoj nesputanosti odluke ex nihilo i brani poziciju imanentnog suverena nasuprot šmitovskom suverenu koji je izuzet iz važećeg pravnog poretka.

Poslednje poglavlje tiče se Šmitovog shvatanja države, društva i demokratije . U njemu autor razmatra razlike između decizionističke faze s jedne, i “mišljenja poretka” s druge strane. Početna Šmitova razmišljanja su inspirisana Hobsovom teorijom u kojoj je država stavljena ispred političkog, kao njegov moćni čuvar i branilac. Primarni cilj države je da štiti sigurnost podanika i da spreči heterogenost unutar države. Za razliku od Rusoove filozofije politike, gde suverenitet pripada samom narodu, u Šmitovoj doktrini suverenitet se formira “odozgo” i njegov nosilac ne može biti narod, jer se u tom slučaju ne zna ko faktički odlučuje. Time se gubi personalni momenat političke decizije, do čega je Šmitu posebno stalo.

Naslućujući skori kraj dominacije države nad političkim, Šmit je uneo izvesne promene u svoju teoriju, pre svega pod uticajem nacionalsocijalizma. On opisuje prelaz sa novovekovne apsolutističke države na liberalnu totalnu državu, u kojoj pojedine društvene grupe preuzimaju monopol nad političkim. Uviđajući da se posle Francuske revolucije na političke događaje utiče “odozdo”, Šmit će zahtevati samorganizovanje nemačkog naroda putem izdvajanja jedne društvene grupe koja bi unela red u anarhičnost političkog i založiće se za totalitarnu državu “čvrste ruke” i plebiscitarnu demokratiju.

Šmit je protiv liberalnog parlamentarizma, jer su u njemu izgubljene izvorne ideje diskusije i javnosti. Umesto da bude razmena mišljenja, diskusija je postala borba interesa. Parlament više nije posrednik između naroda i vladajućih struktura i njegovo mesto preuzima propaganda. U parlamentarnoj demokratiji sud mase je presudan (za razliku od Berkovog parlamentarizma). Šmit je zastupnik aklamativne demokratije, koja podrazumeva permanentnu homogenost naroda, i to ne samo na nivou zasnivanja poretka, već i svakodnevnog političkog odlučivanja. To znači da narod treba plebiscitarno da podvrđuje ili pobija političke inicijative vlasti. Šmitova teorija plebiscitarne demokratije počiva na naknadnoj antiliberalističkoj interpretaciji Rusoovog Društvenog ugovora.

Nasuprot liberalnom shvatanju legalnosti i legitimnosti, Šmit postavlja svoju koncepciju opšte volje, koja niveliše političke razlike. On kritikuje zatvoreni sistem legalnosti u parlamentarnoj demokratiji, gde je pravno svedeno na pravo, a legitimnost na legalnost. Ispravno shvaćena legitimnost vlasti ne može biti dedukovana iz pozitivnih normi. Ona potiče iz situacijskog prava i nesputane odluke.

Drugi aspekt liberalne kritike Šmitove pozicije tiče se njegovog opravdanja političke diktature. U liberalnoj državi važi princip podele vlasti na izvršnu, sudsku i zakonodavnu, dok u Šmitovoj plebiscitarnoj demokratiji postoji samo čvrsta izvršna vlast vođe, zasnovana na primarnom poverenju naroda. Vođa dobija svoj legitimitet unutar konkretnog “poretka tla”, čije institucije nisu servis građana, nego izraz oblika egzistencije jednog određenog naroda. Šmit se, slično Hajdegeru i Jingeru, vraća presokratskoj koncepciji nomosa koji proističe iz polemosa i afirmiše jedinstvo prava i pravnog. Svojim “institucionalnim mišljenjem” on opravdava diktaturu ili poredak vođe. Vođa ima pravo da osvoji čak i tlo koje pripada drugom narodu. Na ovom mestu Šmitova apologija nacionalsocijalizma doživljava svoj vrhunac.

Što se tiče međunarodnih odnosa, Šmit stoji na stanovištu “nediskriminišućeg rata”. Takav rat pretpostavlja samo jake i nezavisne države. Jedino ona država koja je u stanju da sama bira prijatelje i neprijatelje, da svojom voljom stupa u rat ili ostaje neutralna, može se nazvati slobodnom i nezavisnom. Šmit ne dopušta “pravedni rat” pod patronatom internacionalnih organizacija (npr. Liga naroda) kojim se kažnjavaju “otpadnici” od međunarodnog prava. Iza moralisanja o pravima čovečanstva krije se, prema Šmitovom shvatanju, imperijalistička ekonomska politika. Apstraktna ideja čovečanstva isključuje pojam neprijatelja, pa samim tim i svaki rat.

Šmit je svoju teoriju međunarodnog prava nastojao da utemelji na tradiciji Ius Publicum Europaeum-a, ali je pod uticajem nacionalsocijalizma revidirao vlastite stavove. Umesto pređašnjeg moralno i pravno jednakog neprijatelja, u tzv. totalnom ratu , neprijatelju preti ekonomska, moralna i opšteljudska diskvalifikacija. Oni koji žele da uspostave depolitizovani svet večnog mira, s one strane svakog grupisanja na prijatelje i neprijatelje, u stvari uništavaju samo političko.

***

Valjalo bi pohvaliti autorov izbor teme, pre svega zbog aktuelnosti Šmitovog dela u savremenim političkim zbivanjima, naročito na našim prostorima. Problemi vanrednog stanja i opstanka međunarodnog prava svakako zavređuju pažnju šire čitalačke publike, kojoj se autor uostalom i obraća. Pohvalno je i to što je Cvetićanin pokušao da Šmitu pronađe mesto u širem kontekstu konzervativne misli. Autor je uspešno izašao na kraj sa čvornim mestima Šmitove teorije, odgovarajući tako na podnaslov svog rada. Cvetićanin priznaje značaj teze o sveobuhvatnosti političkog za Šmitovu praktičnu filozofiju, ali istovremeno smatra da bi primena pojmova prijatelja i neprijatelja trebalo da bude ograničena samo na užu sferu politike.

Reklo bi se, ipak, da je sam naslov rada malo preambiciozan. Knjigom nije obuhvaćena celokupna evropska desnica, a čini se da su poglavlja o Berku, De Mestru, De Bonalu i Kortesu uvedena ad hoc, samo radi panoramskog razgledanja celine, dok objašnjenje dubljih smisaonih veza sa Šmitom nije dovoljno istaknuto.

Knjiga je pisana kombinovanim filozofsko-literarnim stilom, što odražava Cvetićaninovu nameru da popularizuje učenje Karla Šmita, i što je, u principu, za svaku pohvalu. Stiče se, međutim, utisak da je autor koristio previše patetičnih metafora i preterano nastojao da demonstrira ličnu erudiciju, što nanosi štetu i filozofskom, a naročito književnom aspektu dela.

1. Svi citati i napomene preuzeti su iz ovog dela – prim. aut.