Vašingtonski analitičari o Kosmetu

Obrad Kesić: Pitanje statusa Kosova otvorilo pitanje kredibiliteta i sujete velikih sila

Branko Mikašinović, Vašington, VOA 03/01/2008

Šta Srbija i Balkan mogu da očekuju od Slovenije, koja je preuzela presedništvo Evropske unije za narednih šest meseci, upitao je Branko Mikašinović politikologa i saradnika vašingtonske konsultantske firme, TSM Global Consultants, Obrada Kesića.

Kesić: Mislim da treba prihvatiti ono što je već najavljeno od strane slovenačkih rukovodioca i političara, a to je da će jedan od glavnih prioriteta Ljubljane biti pitanje statusa Kosova i Metohije i mislim da će tu biti uloženo dosta napora narednih mesec-dva, da se prvo i prvenstveno zadrži konsensuz u Evoropskoj uniji koji trenutno postoji oko narednog poteza o tom pitanju, ako je to moguće, a ako nije, onda sledi, po mom mišljenju, jedan malo duži period krize u Evropskoj uniji. Mislim da će Slovenci da dožive burni mandat narednih šest meseci.

Glas Amerike: Šta konkretno podrazumevate pod konsenzusom Evropske unije?

Kesić: Prvo, što se tiče Evropske unije ona treba da zadrži, barem za javnost, jedinstven stav oko Kosova i Metohije, odnosno da ne dodje do nekih ozbiljnijih svadja i razlika u gledištima, tako da, na primer, Nemačka ima svoj stav, a ostale zemlje svoj, itd.. Sada je pritisak unutar Evropske unije najveći baš oko pitanja jedinstva i potrebe da se zadrži jedinstven stav. Najveći problem u tome je da ne postoji jasan pravni mandat za bilo kakav potez od strane Evropske unije mimo Saveta bezbednosti UN i sada se nastoji da se to pitanje reši na neki kvazi pravni model, što predstavlja veliki problem.

Glas Amerike: U prvoj polovini 2008. godine Zapad najavljuje rešenje kosovskog statusa, verovatnim priznavanjem uslovne nezavisnosti?

Kesić: Rešenje budućeg statusa Kosova je bilo najavljeno 2006. godine i rečeno je da će stutus biti odredjen i taj problem  rešen. Već ulazimo u 2008. godinu i ponovo govorimo o tom problemu i možda smo sada u goroj poziciji nego što smo bili 2006. godine. Te godine je barem postojala iluzija da postoji način da se dodje do kompromisnog rešenja, a sada smo došli do situacije da Kosovo postaje jedno od najvažnijih pitanja, ne samo za Beograd  i Prištinu, već i za ceo region i ceo svet. Pitanje rešavanja statusa Kosova postaje predmet mogućeg konflikata ne samo izmedju velikih sila - Amerike, Rusije, Evrope - nego i regionalnih zemalja u pogledu nastavka mogućih manjih sukoba vezanih za raspad bivše Jugoslavije do te mere, da će sada i drugi separatistički pokreti kroz ceo svet, od centralne Azije pa do Afrike, dobiti novi momentum. To će, dakle, dati momentum rešavanju takve vrste sukoba mimo Saveta bezbednosti  UN, što stvara vrlo opasan presedan i otvara novo poglavlje u istoriji medjunarodnih odnosa sa mogućnošću dubljih i brojnijih sukoba.

Glas Amerike:  Šta se može očekivati u odnosima izmedju Rusije i Srbije s jedne strane i SAD sa druge, u svetlu kosovske problematike?

Kesić: To je jedno od centralnih pitanja vezano za kosovsku polemiku. Sada znamo dobro da pitanje statusa Kosova nije vezano samo za interes Srba i Albanca na tim prostorima, nego se otvorilo pitanje kredibiliteta i sujete velikih sila, kako za Rusiju, tako i za Ameriku, a pogotovo za Evropu, posto je sada najvažnije pitanje njihov kredibilitet i sujeta. A dobro znamo kakve su posledice kada se donesu odluke vezane ne za situaciju na terenu, već zbog straha da će se izgubiti kredibilitet ili ugled u svetu. U takvim situacijama uvek budu loše posledice, a posebno kada velike sile počnu da se  prepucavaju oko nekog pitanja koje nije od najvažnijeg interesa za njih uvek stradaju baš oni ljudi koji se nalaze na tom prostoru i koji imaju najviše da izgube.

Glas Amerike: Da li bi kosovsko pitanje moglo da postane predmet predsedničkih debata u SAD i koliko bi to moglo da utiče na stav SAD o Kosovu?

Kesić: Mislim da neće mnogo da utiče, mada postoji mogućnost da kosovsko pitanje postane predmet debate, pošto sadašnja administracija i glavni predsednički kandidati demokratske i republikanske stranke, to jest, ako pogledamo gospodju Klinton ili sa republikanske  strane gospodina Đulijanija oni imaju potpuno jedinstven stav, a to je da treba da se podrži nezavisnost  Kosova i da je to idealno rešenje - i zbog toga neki od drugih kandidata bi mogli jako dobro da to iskoriste za svoje  kampanje i da ukažu da je to nastavak one američke politike koja je dovela ovu zemlju do izolacije i koštale je mnogo što se tiče kredibiliteta u svetu, a pogotovo što se tiče mogućnosti da Amerika rešava ovakva pitanja bez jednostranih poteza. Dobro znate šta je bilo posle Iraka, kakva je debata vodjena u Americi i kako je loše da se zaobidju Ujedinjene nacije, kako je loše da se gradi koalicija takozvanih “voljnih” zemalja i sada se Vašington ponovo nalazi u sličnoj situciji o pitanju statusa Kosova i Metohije kao i ranije u Iraku.

Robert Prenger: Veoma važno da Srbija izadje iz okvira “regionalnog opterećenja“

VOA 07/01/2008

U svetlu nagoveštaja Beograda o preispitivanju važnosti pridruživanja NATO-u, Branko Mikašinović razgovarao je o tom pitanju, prisustvu Moskve na Balkanu i proširenju strateškog partnerstva SAD i Srbije sa stručnjakom za Balkan, ekspertom za američku bezbednosnu politiku i bivšim pomoćnikom američkog sekretara za odbranu u administraciji predsednika Ričarda Niksona, Robertom Prengerom.

PRENGER: Značaj ulaska Srbije u “Partnerstvo za mir“ ima tri aspekta: prvi je regionalni, odnosno  bezbednosne prirode, da Srbija postane sastavni deo zapadne alijanse, uprkos kosovskom problemu, i da se ona, ako hoćete, priključi porodici zapadnobalkanskih zemlja u kontekstu evropskih intergracija i bezbednosti. Drugi aspekt, koji mene lično posebno interesuje, jeste šire geopolitičko pitanje i uticaj učlanjenja jedne zemlje ili zemalja u takvu alijansu, odnosno promene sfere uticaja i ravnoteže moći, kako u pogledu NATO-a tako i svetskih sila, u ovom slučaju posebno u odnosu na Rusiju. Treći aspekt je globalne prirode i odnosi se na angažovanje NATO-a u žarišnim zemljama Azije, kao što je Avganistan, gde NATO ima teškoće da ostvari adekvatnu saradnju članica NATO-a u pogledu svog vojnog prisustva u toj zemlji. Tu bi Srbija, kao članica ”Partnerstva za mir” mogla da odigra ulogu koja bi doprinela daljem pozitivnom razvoju odnosa izmedju Zapada, odnosno SAD i Evropske unije, i Srbije.

GLAS AMERIKE: Kako biste procenili izglede strateške saradnje SAD i Srbije?

PRENGER: To je u ovom momentu najvažnije pitanje; naime da li će doći do evolucije odnosa izmedju dve zemlje, odnosno da li će Srbija biti od strateške koristi, ili će predstavljati regionalno opterećenje. Drugim rečima, kada govorimo o proširenju NATO-a na Balkanu, odmah se nametne pitanje ruske dimenzije, pošto se Moskva, uopšteno govoreći, protivi proširenju, posebno u oblastima gde Rusija smatra da su njeni interesi veoma važni i da su ugroženi. Takve probleme smo imali u Baltičkom regionu, a siguran sam da to Moskva isto tako sada shvata - i u zapadnobalkanskom regionu. Dakle, u odnosima izmedju SAD i Srbije isprečila se ruska dimenzija.

Medjutim, sa tačke gledišta Srbije, smatram da je veoma važno za Srbiju da izadje iz okvira “regionalnog opterećenja“ i da postane strateški korisna za NATO. Srbija bi, recimo, u kontekstu globalnog angažmana NATO-a, konkretno u Avganistanu, mogla da bude od pomoći, ako ne svojim vojnim prisustvom, onda u pružanju obuke ili nekih logističkih operacija u borbi protiv terorističkih grupa, kao što su Al Kaida, Talibani i neke druge grupacije, koje su posebno aktivne na granici sa Pakistanom. Mislim da bi na taj način Srbija mogla da uspostavi tešnju i konstruktivniju saradnju sa SAD, uprkos unutrašnjoj političkoj situaciji u Srbiji i aspiracijama Rusije i da bi veća strateška povezanost Beograda i Vašingtona, bez obzira na odnose sa Rusijom, bila od koristi za obe zemlje.

GLAS AMERIKE: Sa tačke gledišta strateških interesa SAD, kako tumačite stav SAD prema Kosovu?

PRENGER: Snage NATO-a su zamenile srpske snage na Kosovu, nakon intervencije NATO-a, i Kumanovskog sporauzma 1999. Medjutim, u toj organizaciji je došlo do promena i to više nije alijansa iz 90-tih godina. Ono što treba imati na umu jeste da se intervencija NATO-a u Srbiji dogodila pre terorističkih  napada na SAD, 11. septembra  2001. godine, pre nego što je rat protiv terorizma postao centralna tema američke globalne strategije, odnosno, kako se suočiti sa brojnim lokalnim i medjunarodnim terorističkim organizacijama, koje su neprijateljski raspoložene prema Zapadu i SAD.

U kontekstu globalne američke politike, teško je shvatiti zbog čega Vašington insistira na nezavisnosti Kosova upravo u ovom momentu i u svetlu naše angažovanosti protiv globalnog terorizma. Kako onda rešiti problem nezavisnosti Kosova, čemu se Srbija protivi, kao članica ”Partnerstva za mir”? To čini ovu situaciju veoma složenom pošto se sada ne radi o situaciji gde je NATO protiv Srbije, već o situaciji gde su NATO i Srbija usmereni prema zajedničkim problemima.

Stiven Majer: Beograd se posredno distancirao od evroatlanske integracije

Branko Mikašinović , Vašington, VOA 27/12/2007

Rezoluciju o Kosovu koju je u sredu usvojila skupština Srbije zapadne novinske agencije protumačile su kao posredno distanciranje Srbije od evroatlanskih integracija. Stručnjak za Balkan i profesor na Nacionalnom univerzitetu za odbranu, Stiven Majer, u razgovoru sa Brankom Mikašinovićem, kaže da je saglasan sa tom konstatacijom.

MAJER: Mislim da je ta procena tačna. Preduzete akcije SAD i većine zapadnih evropskih zemalja u pogledu Kosova podstakle su distanciranje Srbije. Medjutim, kosovsko i neka druga relevantna pitanja otvaraju proces restruktuiranja regionalne politike, nova savezništva i veze, oslabljenu američku poziciju i distanciranje Srbije od Evropske unije, što se ogleda i u neizvesnom stavu Beograda da li da se učlani u NATO. Tu je i trend rastuće rusko-turske saradnje, što mi sve govori da Srbija i druge zemlje u regionu imaju alternativu. To ne znači da se te države, uključujući Srbiju, neće pridružiti Evropskoj uniji, već da više nije reč o jedinom i automatskom odgovoru da zemlje koje nisu članice EU moraju obavezno da se integrišu u evro-atlansku zajednicu. Dakle, sturktura se menja, a time se menjaju i opcije za Srbiju i druge zemlje.

GLAS AMERIKE: Kakve bi mogle da budu  posledice ako SAD i Evropske unije priznaju Kosovo bez podrške Saveta bezbednosti UN?

MAJER: Mislim da će to imati dalekosežne posledice. SAD su osnivač UN, zemlja koja ima obavezu da postupa u skladu sa medjunarodnim pravom. Ujedinjene nacije su tumač i izvršilac medjunarodnog prava. SAD su, u vezi sa Kosovom, kao i sa Irakom, objavile da im se ne dopada odgovor Saveta bezbednosti i da će ga ignorisati. To znači da je reč o uticaju sile, a ne legitimnih razloga, odnosno medjunarodnog prava, što otvara niz mogućnosti za druge zemlje da iskoriste taj presedan i mimoidju Savet bezbednosti kada im se ne dopada neko rešenje ili odluka i učine ono što žele. To je veoma loš presedan za budućnost.

GLAS AMERIKE: Da li bi SAD i Evropska unija tolerisali faktičku podelu Kosova, do koje bi moglo da dođe u slučaju da Kosovo proglasi nezavisnost?

MAJER: Zapadu se to neće dopasti, pošto to nije vizija onog što Zapad, odnosno SAD žele, a to je da nepodeljeno Kosovo dobije nezavisnost. Ne verujem da će to ići tako glatko kako to Zapad očekuje. Ne verujem da će biti upućene dodatne medjunarodne snage, sem ako ne izbije nasilje. A ako Srbi severno od Ibra ne priznaju jednostrano proglašenje nezavisnosti, ne verujem da Zapad može mnogo toga učiniti da bi promenio takvo stanje. Sličan scenario se desio na Kipru 1974, kada je stvoren novi politički entitet, koji je Zapad morao da toleriše.

GLAS AMERIKE: Zapadni saveznici kažu da se kosovsko pitanje svodi na volju većine i pravo na samoopredeljenje?

MAJER: Pitanje samoopredeljenja je proizvoljno interpretirano i primenjivano. Nekim narodima je to pravo dato, a nekima nije. U konceptu i odluci ko ima, a  ko nema pravo na samoopredeljenje, nema nikakve logike ili doslednosti i izgleda da ono jednostavno zavisi, opet, od volje velikih sila i  teško je shvatiti šta u načelu motiviše takav stav i gde se može, a gde ne može primeniti pravo na samoopredeljenje, što stvara konfuziju, a konfuzija stvara nestabilnost.