Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATE

Kosovo i Metohija - Prenosimo NIN

   

 

Petar Ignja

Blagi nemački zaokret

Pre nekoliko dana predsednica nemačke vlade Angela Merkel dala je intervju Drugoj nemačkoj televiziji, iz koga optimisti, ne bez razloga, mogu da zaključe kako nemački tvrdi stav prema Srbiji blago omekšava. Besten Dank, Frau Merkel!

Pošto se većina Srba, posle višednevnog praznovanja i šenlučenja, otreznila od nektara iz Bahusovih podruma, dočekao ih je jedan zanimljiv politički događaj. Reč je o intervjuu koji je predsednica nemačke vlade Angela Merkel dala Drugoj nemačkoj televiziji (ZDF – Zweites Deutsches Fernsehen), i u tom podužem intervjuu izgovorila nekoliko zanimljivih rečenica, povodom statusa Kosova i Metohije. Naše televizije i novine uglavnom su, kako kome odgovara i kako ko i koliko u čija stranačka jedra duva, izjavu nemačke predsednice vlade (oni je zovu “kancelarkom” – mi mislimo da srpski jezik ne trpi bukvalizme i da “kancelarka” zvuči groteskno, neprirodno i smešno), tumačile u stilu “što je babi milo, to joj se i snilo”. Šta je nemačka premijerka tačno rekla i kako je glasilo pitanje na koje je odgovorila, čitalac će odmah saznati.

Stanje na Kosovu moglo bi još ovog meseca da se zaoštri, pošto se u Srbiji održavaju parlamentarni izbori. Šta vi, kao novi predsedavajući EU, zamišljate: neku vrstu ograničene nezavisnosti, iako je to protiv interesa i želje Rusije i da li to znači novi konflikt sa Putinom?

- Mi zaista ne želimo da preduhitrimo gospodina Ahtisarija, koji je nadležan za Kosovo. Mislim da bismo mi morali da učinimo sve da se u Srbiji izbori završe sa jakim demokratskim snagama na čelu. Upravo smo, preko Severnoatlantskog pakta pokazali Srbima da sa njima želimo saradnju i to ćemo i preko Evropske unije da pokazujemo. Važno je da se, sa jedne strane, ispuni želja Kosovara da dobiju veću nezavisnost, ali nikako po cenu da to izazove nemire u Srbiji i da zbog toga tamo demokratija slabi. Da bismo ostvarili i jedno i drugo, moramo sačekati rezultate izbora u Srbiji i čuti šta gospodin Ahtisari predlaže. Mi smo njemu, preko Ujedinjenih nacija, specijalno zadali da napravi predlog i sad ne bi bilo fer ako bih ja danas intervenisala i rekla šta mislim. Sigurno je samo da neće biti manje nezavisnosti Kosova, to se već danas može reći.

Da li ova izjava znači za nas mnogo, ili je reč o nečemu što se zove – uvijeno, pa na ćoše?

Izjava, ako se površno analizuje, ne znači mnogo. Primećujemo da “kancelarka” Merkel koristi izraz Kosovari, što samo znači da ona ne poznaje nijanse, važne nijanse kosovskometohijske, a mi znamo da ta reč ni u srpskom ni u albanskom jeziku ništa ne znači, niti postoji. Ona kad kaže Kosovari, i misli na njihovu nezavisnost, tu očigledno ne ubraja Srbe. Naravno da ona ne zna da na Kosovu žive Kosovci, svejedno koje vere ili nacionalnosti bili. A i zašto bi ona to znala? Velike sile nemaju vremena za nijanse, njih zanimaju globalna rešenja i za Balkan i za Evropu i za svet.

Nama se čini da dostojnu pažnju moramo pokloniti pitanju koje je upućeno nemačkoj predsednici vlade, jer se prava suština krije baš u novinarskom pitanju. Podsećamo čitaoca da je novinar pomenuo Rusiju, Putina i mogući novi konflikt s njim. I sad se svi odjednom, kao trgnuti iz sna, prisećamo one najave ruskog veta, na koji su mnogi “evropski” Srbi odmahivali rukom. Nema od toga ništa, to su prazne pretnje, Rusi jedno kažu, drugo rade. Možda je često i bilo tako u vreme Borisa Nikolajeviča, koji je voleo pesmu, votku i kazačok, a vodio je prezaduženu i ekonomski uništenu zemlju. Rusija Putinova nikome više ništa ne duguje i svoje interese može da brani sa daleko više sigurnosti. Kako je sam Putin (veto je prvi pomenuo ruski ambasador u Beogradu, dva dana kasnije potvrdio je to i ministar spoljnih poslova) obrazložio šta bi to Rusiju nateralo da upotrebi veto? Rekao je, jednostavno, da će veta biti ukoliko se rešenje za Kosovo i Metohiju bude kosilo sa interesima Rusije. To je ozbiljna izjava ozbiljnog državnika. Ne pominje se ovde nikakvo prijateljstvo, nikakva braća po veri i slovenskom poreklu, nego onako, čisto čerčilovski – Engleska nema prijatelje u svetu, nego ima svoje interese u svetu.

Bivši nemački predsednik vlade Šreder bio je zaoštrio odnose sa Vašingtonom i prilično se okrenuo Putinu. Hvalio je rusku spremnost da Nemačkoj redovno isporučuje gas, a Rusi su uzvraćali tako što su za Nemce govorili da su najbolji kupci: ne cenkaju se, kao ruski seljaci na Soročinskom sajmu, nego sve što naruče – plate ti godinu dana unapred. Kad je na vlast došla šefica Hrišćansko-demokratske unije Angela Merkel (najveće nemačke konzervativne stranke), odnosi sa Amerikom bili su brzo izglađeni, ali nikome u novoj vlasti nije palo na um da kvari već uspostavljene dobre odnose sa Rusijom. Iako ne krije da nije oduševljena Putinovom demokratijom, koju on, ponekad, sprovodi i snagom svojih mišića (čovek ima nekoliko crnih pojaseva a zna da vozi i vojne avione), nemačka premijerka, kad je davala izjavu televiziji, misleći na Kosovo, mislila je na Putina. Ne diram te, ne diraj me. Šta bi Nemačkoj doneo novi konflikt sa Putinom? Čistu štetu. Na prvom je mestu ruski gas, bez koga bi se nemačka privreda ugasila, kao sveća bez kiseonika. Na drugom je mestu ogromno rusko tržište, na koje Nemačka izvozi robu i ne samo robu, nego i visoku tehnologiju. Nije Putin, svestan šta Rusiji nedostaje, uzalud rekao da će veliki novac, koji Rusija danas zarađuje od prodaje nafte, gasa, zlata... biti usmeren na razvoj najviše svetske tehnologije i elektronike. Sa takvom zemljom niko normalan ne ide u konflikte, pogotovo to neće učiniti Nemačka, koja zavisi od ruske energije.

Nema sumnje da je nemačka premijerka, bez obzira na to šta mislila o Putinu, daleko ozbiljnije shvatila rusko upozorenje Savetu bezbednosti, kojim diriguje poznati američki dirigent, nego neki naši vodeći političari. Iako se američki dirigent nije javno oglasio, mi slutimo da je i do njega stiglo rusko upozorenje. Odmah posle Putinovog javljanja, to se moglo zapaziti, zvanična Amerika bila je zaprepašćena, pa je jedan njihov zvaničnik, ne krijući blagi bes, vrlo nervozno reagovao, u stilu – mi smo iznenađeni i uvređeni i nadamo se da će Rusija odustati od veta. Nadamo se i mi da neće. Nije daleko dan kada će sve biti mnogo jasnije, ali već se danas pouzdano može reći da će američki dirigent morati da naruči nove ruske partiture i da u svoj repertoar ubaci i rusku muziku.

Amerikancima je Kosova, Iraka, Avganistana, Irana, Severne Koreje... preko glave. Oni već čine sve da Kosovo prepuste Evropskoj uniji. Manje glavobolje, lakše se živi. Evropska unija, sa Nemačkom na čelu, koja trenutno njome predsedava, nema kud. Ona ne može da se odrekne brige o statusu Kosova, jer je Balkan u Evropi, Srbija je u Evropi, a tri zemlje Evropske unije prve su joj komšije. Ameriku ne brine mnogo da li će Balkan biti miran, Evropa zbog toga ne može mirno da spava. I mora da vodi računa da ne učini ništa protiv interesa Rusije. “Ne diraj lava kad spava, a pogotovo ne diraj probuđenog lava” (ruska narodna poslovica).

Možda ovo i nije čisto ruska poslovica, ali to nije bitno. Svet je veliko globalno selo i poslovice i mudrosti putuju svetom, nošene dobrim vetrovima. Tako je i do nas stigla jedna priča o nemačkoj predsednici vlade. Kaže priča da je veoma vredna, da radi, kao vodenica, pet dana nedeljno, bez odmora, a subotu i nedelju provodi sa mužem, berlinskim profesorom hemije, u skromnoj planinskoj kući. Sama mužu kuva ručak. Ručak je rustikalni: čorba od krompira, šnicla ili pastrmka.

Zašto je ovo za nas važno? Eto, učinilo nam se da jedna žena, koja ima veliku vlast, a mužu sama kuva rustikalna jela, verovatno nije “gvozdena kancelarka” (za razliku od ledi Tačer) i da će bolje razumeti široku slovensku dušu. Kako rusku, tako i srpsku. Za razliku od pomenute engleske plemkinje, Angela Merkel obična je građanka. Imala je skromno detinjstvo, kao i sva druga deca koja su odrastala u onoj crvenoj Nemačkoj, koje više nema. Bilo bi dobro da se naša diplomatija hitno potrudi da predsednicu nemačke vlade i političarku koja predsedava Evropskom unijom danas, upozna da Kosovari ne postoje i da se status Kosova ne može rešavati bez volje Božje. Onim što je Zapad dosad učinio na Kosovu i Metohiji, i onim što je doskora činio Srbiji, otvorio je vrata pakla za mnoge svoje glavare. Nije ovo patetika. Reč je o pravdi, za koju neznabošci misle da je samo u rukama ljudi.

Čitalac će biti iznenađen sledećim citatom: “Kosovo nikad neće dobiti samostalnost, uprkos najavama Amerikanaca. Poznata je njihova politika u svetu, a Kosovo će biti šiba kojom će se stalno pretiti Srbiji... U Bosni i Hercegovini mogao bi ponovo izbiti rat, jer su na čelnim položajima u ovoj državi još uvek ekstremisti. Oni ne poznaju veru ni Boga, iako se u njega zaklinju. Njihova je vera mržnja.” Ovo su reči duhovnog vođe Hezbolaha ajatolaha Muhamada Huseina Fadjalaha.

Malo naših ljudi zna da je Hezbolah manje organizacija verskih fanatika, a više trgovaca. Bili su vezani za Siriju, onda su im otkazali prijateljstvo, napravili savez sa hrišćanskim generalima, veruju da potiču od Feničana (zato su trgovci), sebe smatraju libanskim “Otporom”. Pošto su trgovci, važno im je da se pare vrte, pa ko više da biće saveznik. Ajatolah Fadjalah ne veruje da će Kosovo biti nezavisno! Nas njegove reči mnogo ne obavezuju, kao ni njegov Hezbolah (neka njih tamo), ali uzeli smo ovog verskog vođu, fanatika ili trgovca, svejedno, kao primer, kako ni tamo neko u Libanu ne veruje da će Albanci na Kosovu i Metohiji dobiti sve što traže, čak i tamo daleko neko u to sumnja, za razliku od nekih naših političara koji su Kosovo već otpisali, a jedan političar, što radi na školovanju dramskih umetnika (glumaca?), javno kaže da bi Srbiji laknulo kad bi se tog kamena o vratu, zvanog Kosovo, zauvek oslobodila.

I danas, kada se opravdano može poverovati da ljudi koji odlučuju o sudbini sveta (to sigurno nije Marti Ahtisari), menjaju, koliko-toliko, svoje stavove povodom statusa Kosova, mi u Srbiji imamo stranku koja navija da Kosovo postane nezavisna država. I nije ta stranka usamljena, ona je samo najglasnija, i niko živi ne zna otkuda im tolike pare da se ne skidaju sa televizija.

Vođe Albanaca na Kosovu i Metohiji postaju nestrpljivi. Imali su, do juče, goluba u ruci, a sad drže samo vrapca. “Ahtisari, izjasni se što pre!” – poručuje kosovski predsednik Fatmir Sejdiju. I još kaže da Albanci sa Kosova neće prihvatiti nijedno drugo rešenje, osim nezavisnosti, jer je takva narodna volja. To zvuči kao pretnja Savetu bezbednosti, ali ovom čoveku ništa ne smeta da kaže ono što misli. Njemu na um ne pada da odstupi od maksimalnih zahteva, jer zna da što više bude tražio, više će i dobiti.

Svetu se od njegovih izjava ne tresu gaće. Biće onako kako velike sile odluče, bez obzira na “volju naroda”. Velike sile neće doći u sukob zbog malog Kosova, biće tu kompromisa, a ne bi ga bilo da se Rusija nije ozbiljno umešala u sve ovo.

Mi ne kažemo da Ahtisari, pod sintagmom “nadzirana nezavisnost” ne priprema klopku Srbiji, jer bi ta “nadzirana” mogla jednog dana da postane i nenadzirana nezavisnost. Biće kako biti mora. Nije dobro što su neke stranke, pa i sam predsednik Republike Boris Tadić, mirno, kao da otvaraju tri kilometra asfaltiranog puta, govorili narodu da će rešenje za Kosovo verovatno biti nepovoljno po Srbiju. Naš će predsednik to svoje govorenje filozofski objasniti da “samo istina Kosovo spasava”.

Šta je istina?

Reči su se izlizale, na jedno uvo uđu, na drugo iziđu. Ko razume ovu misao predsednikovu, zaslužuje orden sveznanja, ili neznanja.

 

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM