Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATE

Kosovo i Metohija

   

 

Branko Balj

Otimanje Kosova i Metohije

Otimanje Kosova i Metohije formalno se privodi kraju. Jedan projekat koji je duže priređivan, a naznačen ustavima SFRJ od 1963. a posebno 1974. godine, uz operativno bombardovanje 1999. godine, rezultovaće darivanjem države Šiptarima na Kosmetu.

Kažem „formalno“, iako zvuči kao činjenica koja se više ne dâ preispitivati jer nam je to saopštio čovek koji je, pre toga, izrekao i svoj i tuđi sud da Srbija mora Kosovom i Metohijom platiti cenu za sve što je učinila u vreme vladavine Slobodana Miloševića. Nakon toga, 2. februara, to biće u obličju ljudskog, a zove se Marti Ahtisari, kao izaslanik UN, koga podržavaju SAD, EU i s zadrškom Kontakt grupa, prispeo je u Beograd da taj projekat dovrši, uz obilato korišćenje različitih eufemizama, čijim bi se dešifrovanjem mogli pozabaviti lingvisti.

Gospodin izaslanik je, zapravo, činovnik moćnih i silnih, koji za dobru najamninu i obećanje da će možda biti i izaslanik na primer u Istočnom Timoru, Iraku ili možda sutra u Iranu ili Africi, odrađuje bez ikakvog razumevanja za pravo i pravdu svoj radni zadatak saopštavajući srpskom narodu da nije ništa strašno ako mu se oduzme 15 odsto teritorije i istorijsko-budućnosna kolevka i to se podari drugome jer, navodno, Šiptari u Srbiji ne mogu živeti sa Srbima, ali zato Srbi u državi Kosovo i Metohija mogu živeti sa Šiptarima.

Zdravom razumu, koji prihvata nešto što izgleda očigledno, to tumači na sledeći način: čije ovce – tome i livada. Međutim, postavlja se pitanje da li ta formula važi i za ljude koji se pitaju šta je pozadina onoga što se saopštava kao neminovnost?

Moje je mišljenje da se u pozadini krije globalna (totalna i totalitaristička) moć SAD, EU (koja teži sličnoj takvoj moći) i neke multinacionalne korporacije i institucije koje nastoje da opredmete interese. Tiha razmimoilaženja među njima nisu i suštinska, bez obzira na različita ustavna uređenja i prošlost. Naime, Ustav SAD polazi od klasičnog liberalno-demokratskog načela prava pojedinaca u državi, izuzimajući multikulturalizam koji je smešten u sferu privatnosti. Evropa kombinuje dva načela – liberalno-demokratsko i multikulturalno, izuzev Francuske i donedavno Nemačke, u čijem temelju ustavnog uređenja stanuje nacionalno. Otuda SAD, koje u svom slučaju ne priznaju multikulturalizam u javnoj sferi, isto načelo zemljama Evrope imperativno pripisuju, a od njihovih zvaničnika i danas se može čuti da je onaj ko to ne poštuje nacionalista ili, pak, rasista. To znači Kosmet će biti multikulturalno stabilno društvo, ekonomski integrativna i prosperitetna država. Taj put za navodnu prosperitetnu i demokratsku državu Kosova i Metohije omogućen je razbijanjem Jugoslavije posredstvom EU (koja je, u stvari, simulakrum za nemačku Evropu s početka devedesetih), i to priznanjem nezavisnih država Slovenije i Hrvatske, koje su od 1974. godine do danas pružale, i pružaju, javnu podršku šiptarskom rukovodstvu. Toga se treba setiti, budući da mnogi igraju na kartu kratkog pamćenja. Isto tako, ne treba zaboraviti šta je slovenačka teritorijalna odbrana na granici uradila s mladim vojnicima i oficirima JNA, kao i zašto su se Srbi u Krajini branili balvanima, navodno sami od sebe, a ne od povampirene sablasti oličene u ustaškim zločinima sačuvanim u kolektivnom sećanju srpskog naroda iz Drugog svetskog rata.

Na taj način na Balkanu je počela revizija novije istorije Evrope u kojoj se nagrađuju saveznici Nemačke, a kažnjavaju narodi koji su bili na strani antifašista. Kraj toj reviziji primiče se s Ahtisarijevim predlogom, koji de facto i de jure otima 15 odsto teritorije Srbije poklanjajući državu Šiptarima, uz ograničenja da se ta država u budućnosti ne može spojiti s drugim državama (npr. s Albanijom, čime se, navodno, razvejavaju srpske slutnje da se tim činom onemogućava stvaranje Velike Albanije, ili s drugim delovima državnih teritorija kao što su Makedonija, Crna Gora ili s ostatkom Srbije, tzv. Preševskom dolinom).

Time se, smatram, ostvaruje i legalizuje ono činjenje bivših nemačkih ministara inostranih poslova koji su bez griže savesti govorili da Srbima treba prikratiti vazduh. Očigledno je da u njihovoj i svesti i podsvesti još uvek prisutna gasna komora kojom su ,,zadivili'' svet tokom Drugog svetskog rata. Ali nisu samo oni u pitanju, budući da je reč i o ostalim članicama NATO alijanse, jer ovakvo rešenje za Kosmet legitimiše bombardovanje Jugoslavije. A to je upravo ta veza između vlada SAD i vlada evropskih zemalja koja Šiptarima poklanja državu, a Srbima genocidnost. Potvrdu nalazimo i u suđenju Slobodanu Miloševiću u Hagu, što će verovatno biti i pravno oblikovano po tužbi Vlade Bosne i Hercegovine u odnosu na Srbiju (ako to ne bude predmet trgovine u vidu ponude EU Srbiji da se donese drugačija odluka kao kompenzacija za Kosmet, uz obećanje ,,ubrzanja'' evropskih integracija).

Očito je da sadašnje i bivše političke strukture Nemačke mogu da odahnu jer u XX veku pored njih postoji još jedan genocidan narod – srpski. A o politici SAD, koja se vodi zaštitom američkih interesa na celom svetu od Latinske Amerike, Bliskog istoka, bivših sovjetskih republika, a da se ne govori o iskustvima s Japanom, Vijetnamom, Korejom, Indonezijom, Istočnim Timorom, afričkim zemljama, danas s Irakom, sutra s Iranom i ko zna s kim još, ne treba trošiti previše reči. I pored toga, mnogi intelektualci nastoje, uz svesrdnu podršku medija, da opravdaju uvođenje tzv. globalne demokratije svugde u svetu od strane SAD, kao što to čine Fukujama, Bžežinski, Hantington, posredno i Gidens svojom čuvenom rečenicom „da je pojam globalizacije došao niotkuda“.

Naše javno mnjenje i političke strukture moraju se naći na putu otvorenog saopštavanja istine, a ne podaničko-udvorničkog ulagivanja u sledećem činjeničko-istinitom smislu: te iste alijanse bile su rodonačelnici bombardovanja srpskog naroda u Republici Srpskoj, Srbiji i Crnoj Gori, kao i svih građana koji žive na tim teritorijama, te delom nosioci promene vlasti u Srbiji. Isti bi danas darovali Šiptarima državu – Kosovo i Metohiju – a srpski narod u svojoj državi proglasili nacionalnom manjinom ili manjinskom zajednicom, uz garantovanje upotrebe jezika i pisma i lokalne uprave uz bezbednost, igrajući na kartu da je ovaj narod kratkog pamćenja i da je zaboravio šta su mu činili 17. i 18. marta rušeći, paleći i proganjajući ga na Kosmetu. Ostatku Srbije namenjen je protektorat koji se otvoreno demonstrira mešanjem u unutrašnji politički i ekonomski, kulturni i medijski život. Ima li očiglednijeg primera od nedavno održanih izbora za Skupštinu Srbije kada se javno, bez ustezanja, licitiralo i uticalo na javno biračko telo isticanjem ko su za njih favoriti, poželjni, a ko nepoželjni?

Poniženjima nikad kraja. Staro je pravilo da nema bolje pameti od žrtvine, naročito, s jedne strane, nakon bombardovanja i socijalnog osiromašenja naroda, a s druge strane posle formiranja ekonomsko-političkih elita koje sve čine saglasno vlastitim i tuđim interesima, gurajući pod noge osiromašeni narod i nagovarajući neke političke elite da pristanu na izdaju sopstvenog naroda i države, uz maglovita obećanja. Tako to biva kada je lični interes stariji od državnog i društvenog, odnosno javnog, kada je vlast pod prikrivkom demokratije bitnija od političkog teritorijalno-istorijskog i budućnosnog interesa zemlje, odnosno suvereniteta, ili pak od socijalne brige osiromašenog stanovništva. Tako biva kada se istorijsko podastire budućnosti bez sadašnjosti, kad se proizvede mišljenje (koje se ovde kao takvo pronosi) da Srbi treba da se odreknu vlastite istorije jer ona odiše filozofijom tla i krvi, tj. srpskim nacionalizmom, i da, shodno tome, okajemo grehe darujući Šiptarima državu kako bismo se umilili SAD, EU, Svetskoj banci, MMF-u i ostalim globalnim igračima.

Međutim, razmatrajući logiku kapitala koja voli konkurenciju, ali najviše monopol, nije isključeno da sutra SAD okrenu leđa EU, pa da od projekta ujedinjene Evrope ne ostane ništa. Ili, recimo, da scenario Kosmeta bude primenjen i u mnogim državama Evrope, a potom i na ostatak Srbije s Raškom (zovu ga Sandžakom), Vojvodinu s zahtevom za zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast, što bi Srbiju svelo na ostatak ostatka, na teritoriju iz 19 veka. S presedanom kakav je namenjen Kosmetu sve je moguće, budući da od međunarodnog prava ne bi ostalo ništa do prava sile – umesto sile prava. Zašto ne reći sledeće: SAD imaju to iskustvo od 1945. godine, koje čini kombinacija sile-agresije, uz instrumentalizaciju od UN do Svetske banke, MMF-a, priču o ljudskim pravima, liberalizaciju finansija i zalaganje za navodnu slobodnu trgovinu. Sve to ozbiljno prati industrija javnog mnjenja koja proizvodi poželjno mišljenje posredstvom teletehnoloških medijskih sredstava (na primer slučaj Račka, kojim je medijski prekriven slučaj u Istočnom Timoru).

Posle svega, šta nam valja činiti sem da se uzdamo u Boga i njegovu milost, što za ovozemaljsko događanje jeste neophodno, ali ne i dovoljno, budući da je čovek biće slobodne volje. Trebalo bi da se pomirimo među sobom – ako je to ikako moguće budući da su kod nas raskoli istorijski utemeljeni – kako bismo tom moćnom delu sveta saopštili naš interes sem floskula evropskih i evroatlantskih integracija, na koje, pošteno rečeno, i ne možemo mnogo da utičemo jer će to EU učiniti kad joj bude u interesu, ili kad, pak, dokrajče projekat revizije novije istorije Evrope. A interes srpskog naroda nije ništa manji, a ni veći nego, recimo, interes slovenačkog ili nemačkog naroda, budući da ovaj narod nije plemenski, niti anahron kako su ga prikazivali i kako se prema njemu odnose. Oni, navodno, rade na našem dostojanstvu uzimanjem teritorije i ubeđivanjem da je teorija ograničenog suvereniteta nešto što je dobro za nas. Moje je mišljenje da je naš interes sledeći:

•  Da javni intelektualci rodoljubivo kažu svojim političkim liderima i njihovim pratnjama da dostojanstveno brane državni i nacionalni, što podrazumeva i teritorijalni integritet, kako bi odbacili mišljenje da je ograničeni suverenitet bezalternativan, te kao takav jedino moguć. Ta priča o jednoj mogućnosti stanuje u jednodimenzionalnosti koja ne zna za alternativu, što nas je do sada suviše koštalo.

•  Da ostali intelektualci probude javnost i otrgnu je od unapred oblikovanog mišljenja, što podrazumeva da ti intelektualci svoj privatan svet i interese podrede javnom dobru i pravdi.

•  Da političke partije, bez obzira na ideološka opredeljenja, prestanu da se ponašaju kao trgovačke kompanije jer su, kad su u pitanju država i društvo, one odgovorne za javni interes, a ne samo za svoje ideološke zabrane. Time bi se sačuvalo dostojanstvo naroda i države. A ukoliko bi SB UN poništio Rezoluciju 1244 i novom rezolucijom podario novu državu na prostoru države Srbije, sve partije bi stale iza predloga o prekidanju diplomatskih odnosa sa zemljama koje tu novu državu na Kosmetu priznaju. Takva događanja pružaju alternativu: da se okrenemo slovenskom svetu, ma šta to danas značilo, uz zahvalnost na obećanim evropskim i evroatlanskim integracijama, budući da su se one, ako bi se realizovao taj scenario, opredelile za kažnjavanje jednog naroda i građana koji žive u Srbiji. Dakako, to podrazumeva i izvinjenje Rusiji za ono što su srpski komunisti, pod diktatom Josipa Broza i vlastitih interesa umotanih u interes naroda i priču da granice spajaju a ne razdvajaju, činili Rusiji, kao i izvinjenje onih partija koje Srbiju okreću isključivo Zapadu zanemarujući Rusiju i ostale istočne zemlje.

•  Da radnici, seljaci, privremeno i trajno nezaposleni ne pristaju više na poniženje koje im se nameće nužnošću privatizacije, odnosno potpunom liberalizacijom tržišta.

•  Da radnici, seljaci i socijalno nezbrinuti traže da korporacije u kojima rade poštuju njihova prava, a ne da pristaju na robovske uslove zbog uvek mogućeg otkaza, i da od države zahtevaju obavezu da strane kompanije moraju da reinvestiraju profite koje ostvare u ovoj zemlji kako bi država mogla da vodi računa o socijalnoj i zdravstvenoj brizi prema ljudima kojima je potrebna.

•  Da školska i studentska populacija zahteva sredstva kojima će doći u obrazovno-egzistencijsku situaciju približno istih šansi, kako ovaj narod ne bi ostao bez obrazovne elite, uz potrebno preispitivanje: nismo li mi, i na tom planu, postali zamorčići obrazovnih planova i programa koji se ni u zemljama Evrope ne sprovode kao u Srbiji?

Neko će reći da se pitanja pod 4, 5 i 6 ne tiču Kosova i Metohije. Nisu u pravu, budući da ta pitanja idu u korpusu nametnutih reformi i teorije o ograničenom suverenitetu.

Prema tome, ovako koncipirana neizvesna budućnost može lakše da se podnese nego kažnjeničko-podanička i namenjena genocidna budućnost od strane silnih i moćnih. A silni i moćni su tako hteli, o čemu svedoči i sledeće pitanje: nije li krajem osamdesetih i početkom devedesetih prošlog veka bilo jednostavnije i ekonomski isplativije, bar za Evropu, primiti SFRJ kao celinu u EU nego imati ratove i razaranja na tlu Evrope, a posle svega tu istu zemlju primati na parče u porodicu EU, tim pre što je bivša SFRJ imala korektnije potencijale od, recimo, jedne Rumunije, Mađarske, Bugarske itd. Očigledno je da se nije htelo a ne da se nije znalo, jer je cilj bio razbijanje Jugoslavije, a shodno tome, i razbijanje srpskog naroda u svim dimenzijama njegovog postojanja u saglasnosti s revizijom novije istorije Evrope.

(autor je profesor Ekonomskog fakulteta u Subotici) 

 

 

 
 
Copyright by NSPM