Slobodan Vučetić

Novi-stari predsednik

U proteklih 15 godina najčešće i najviše osporavano ustavno rešenje bio je položaj i ovlašćenja predsednika Republike Srbije. Opozicija i njeni pravni stručnjaci, predsednička ovlašćenja nazivali su cezarističkim i diktatorskim. Čak su ceo sistem državne vlasti nazivali predsedničkim, iako on postoji samo u državama u kojima nema vlade, već njenu funkciju i funkciju šefa države, dakle svu izvršnu državnu vlast, vrši sam predsednik države (SAD).

Istina je da je Slobodan Milošević, kao predsednik Srbije, faktički posedovao moć šefa države u predsedničkom sistemu. Ta njegova moć nije imala uporište u ustavu, već u vanustavno uspostavljenoj ličnoj vlasti na osnovu partijskog i kadrovskog monopola. Sama sadržina njegovih ustavnih ovlašćenja bila je ispod standardnih nadležnosti u mešovitom, parlamentarno-predsedničkom sistemu. To se i golim okom videlo dok je tu funkciju na osnovu istih ustavnih ovlašćenja vršio Milan Milutinović, a i sada Boris Tadić.

Na osnovu desetogodišnjeg osporavanja ustavnog položaja predsednika Srbije, moglo se očekivati da će novim Ustavom biti uveden parlamentaran sistem i predsednik sa reprezentativnom funkcijom. To se, međutim, nije dogodilo. U oba nacrta ustava - i vladinom i predsednikovom - bio je predviđen „jak“ predsednik. To rešenje sadrži i novi Ustav Srbije, to jest zadržan je dosadašnji parlamentarno-predsednički sistem.

Ako uporedimo osnovnu sadržinu starog i novog ustavnog rešenja, dobićemo sledeću sliku. Prvo, uprkos snažnom otporu radikala, zadržan je neposredan izbor predsednika, kao izraz njegove visoke demokratske legitimacije i autoriteta funkcije. Za razliku od starog ustava, novi Ustav ne predviđa da predsednik može biti opozvan kad Narodna skupština dvotrećinskom većinom od ukupnog broja poslanika oceni da je prekršio Ustav, a to neposredno potvrdi većina od ukupnog broja birača. Umesto toga, predviđa da se predsednik Republike, na inicijativu najmanje trećine, a odlukom najmanje dve trećine poslanika razrešava zbog povrede Ustava, ako Ustavni sud Srbije utvrdi, odnosno odluči da je predsednik povredio Ustav. Na taj način, i novo ustavno rešenje efikasno štiti predsednika od olakog i politički motivisanog razrešenja u Skupštini.

Drugo, i po novom Ustavu predsednik, u skladu sa zakonom, komanduje vojskom. Uz to, postavlja, unapređuje i razrešava oficire, što ranije nije bila funkcija predsednika Srbije. Suštinska razlika je, međutim, u tome što je funkcija komandovanja Vojskom Srbije sada stvarna, jer će je efektivno vršiti predsednik Srbije. Za vreme SFRJ, SRJ i SCG ona pravno i faktički nije bila funkcija predsednika Srbije, iako je formalno bila uneta u republički ustav, već je po saveznom ustavu pripadala predsedniku zajedničke države, odnosno Vrhovnom savetu odbrane.

Po novom Ustavu, ako Narodna skupština nije u mogućnosti da se sastane, odluku o proglašenju ratnog ili vanrednog stanja i akt o ograničenju ustavnih sloboda i prava preko ustavnih okvira, donose zajedničkim potpisom predsednici Republike, Skupštine i Vlade. Po starom ustavu, Predsednik Republike je, na predlog Vlade, donosio odluku o vanrednom stanju, ako Skupština nije u mogućnosti da se sastane, s tim što nije imao prava da ograničava ljudske slobode i prava mimo ustavnih okvira. Ratno stanje je bilo u rukama saveznih organa.

Treće, starim ustavom bilo je predviđeno da predsednik „obavlja poslove iz oblasti odnosa Srbije sa drugim državnim i međunarodnim organizacijama, u skladu sa zakonom“, s tim što su i tu funkciju obavljali organi zajedničke države. Novi Ustav tu funkciju definiše u osnovi na isti, mada na nešto uži način: „predstavlja Republiku Srbiju u zemlji i inostranstvu“. Novo ustavno ovlašćenje predsednika je da postavlja i opoziva ukazom ambasadore Srbije, na predlog Vlade. Time se ostavlja širi prostor Vladi (i njenom Ministarstvu spoljnih poslova) da „utvrđuje i vodi politiku“ Republike, čiji bitan deo čini spoljna politika.

Četvrto, predsednik Republike, po novom Ustavu, raspisuje izbore za narodne poslanike, što je do sada bila funkcija predsednika Narodne skupštine. Predsednikov položaj ojačan je u odnosu na Skupštinu i u slučaju da on ne donese ukaz o proglašenju zakona u roku od 15, odnosno sedam dana, već ga vrati Skupštini na ponovno odlučivanje. Tada Skupština odlučuje apsolutnom većinom (najmanje 126), dok je po starom ustavu odlučivala prostom poslaničkom većinom (najmanje 64).

Peto, predsednik je dobio jače izborne funkcije kad je reč o Ustavnom sudu. On imenuje trećinu od 15 sudija sa spiska od 10 kandidata koje mu predloži Skupština. Takođe, Skupština bira drugu trećinu sudija sa spiska od 10 kandidata koje joj predloži predsednik, dok je po starom ustavu predsednik samo predlagao kandidate za sudije i predsednika Ustavnog suda, a Skupština ih je birala (ili odbijala).

Ostale funkcije predsednika, kao što je predlaganje kandidata za predsednika Vlade, raspuštanje Skupštine na obrazložen predlog Vlade, prijem akreditacija stranih ambasadora, davanje pomilovanja i odlikovanja, iste su kao i u starom ustavu.

Predsednička funkcija po novom Ustavu nije, dakle, oslabljena, već je, gledano u celini, ustavno-pravno ojačana. To je logična posledica činjenice da je zadržan mešoviti sistem vlasti i da je Srbija, postavši nezavisna država, preuzela dosadašnje funkcije države, pre svega vojnu i spoljnopolitičku. To nikako ne znači da ustavno rešenje o položaju predsednika nije, u osnovi, dobro. Utoliko pre što je ono demokratski superiorno u odnosu na monarhiju kao oblik vladavine, jer direktno proističe iz suverene volje građana, a ne iz bilo čijeg naslednog prava. Ono u praksi može biti nefunkcionalno u slučaju da predsednik i Vlada pripadaju suprotnim političkim blokovima. Zato je za demokratsku i evropsku budućnost Srbije bitno da partije demokratskog bloka pobede na predstojećim parlamentarnim izborima, formiraju vladu i da, zatim, podrže zajedničkog predsedničkog kandidata.