Vladimir Milutinović

Odgovor Nebojši Maliću

U svojoj reakciji na moj tekst o zemlji posunovraćenih vrednosti, u kome sam citirao i tumačio deo njegovog teksta u kome daje naznake o svom mišljenju o demokratiji, Nebojša Malić ne opovrgava sve što sam ja rekao. Slaže se da je moje tumačenje da ima negativno mišljenje o demokratiji tačno, što se vidi iz naslova reakcije "Demokratija nema smisla", takođe se slaže da je tekstom hteo da preporuči premijeru Koštunici da ne apeluje na vrednosti na koje se pozivaju Amerikanci.

Ipak, Malić je i nezadovoljan nekim delovima mog teksta koji se odnose na njegov tekst i to je ono čime ćemo se ovde pozabaviti, jer je to ono što je svakako zanimljivije. Najpre, izgleda da Malić protestvuje protiv nekih mojih tvrdnji rečenicom: "Ali apsolutno nisam rekao da «pošto Amerikanci rade protiv naših interesa treba odbaciti sve njihove vrednosti " (1). Ova rečenica je zaista vezana za glavnu primedbu koju Malić ima na moje tumačenje, ali najpre ćemo razjasniti da ja nisam tvrdio da Malić tvrdi da "pošto Amerikanci rade protiv naših interesa treba odbaciti sve njihove vrednosti". U mom tekstu postoje jasne ograde da se radi o mom tumačenju , a ne o citiranju nekog Malićevog tvrđenja, što se vidi u upotrebi reči "ono što on ustvari hoće da kaže verovatno je" koje su u odnosu suprotstavljanja sa "zaista tvrdi" iz prvog dela iste rečenice. Kasnije se takođe upotrebljava fraza "zapravo sugeriše" gde obe upotrebljene reči takođe ukazuju da se radi o tumačenju, a ne o navodu nekog tvrđenja. Ovo je važno razjasniti iz činjeničkih razloga, ali ne samo zbog toga: ukoliko sam tvrdio da je autor nešto tvrdio, onda je to dovoljno opovrgnuti prostom tvrdnjom da to nije tačno, ali ukoliko se radi o tumačenju, o onome što je smisao nekog teksta, onda se to ne može tako opovrgnuti. Međutim, pošto uzima da je već na njegovoj strani argument da je nešto u mojim navodnim tvrdnjama netačno, autor reakcije nastavlja rečenicom " Ovo je proizvoljna, neutemeljena i, iskreno rečeno, glupa tvrdnja ."

Sad je ovde autor ispoljio želju za prebrzim poentiranjem, tako da je ostalo nejasno na šta se ova druga rečenica zaista odnosi. Jer je nejasno da li je neutemeljena moja tvrdnja da je on tvrdio to i to (o čemu smo već govorili) ili je neutemeljeno moje tumačenje da bi on mogao potvrđivati tvrdnju u navodnicima rečenice (1) ili je sama ta tvrdnja u navodnicima neutemeljena, što bi značilo da je autor sasvim nesklon da se složi da "pošto Amerikanci rade protiv naših interesa treba odbaciti sve njihove vrednosti".

Ipak, i pored ove teškoće, mislim da iz celokupne Malićeve argumentacije u reakciji proizlazi da on protestvuje da mu se pripiše tvrdnja da treba biti protiv svih američkih vrednosti, odnosno, da treba biti protiv nekih vrednosti samo zato što su to američke vrednosti, jer bi ta preporuka bila toliko glupa, da bi čak bilo uvredljivo pretpostaviti da bi neko mogao da je zastupa. Da bi ovo tumačenje moglo biti približno tačno, ukazuje i činjenica da u delu svog teksta autor sa odobravanjem pominje neke tradicionalne američke vrednosti, od kojih se današnja Amerika udaljila, ali koje zbog toga nisu prestale biti američke.

Međutim, ovde se opet radi o netačnom pripisivanju, jer ja nisam tvrdio da autor preporučuje da se odbace sve američke vrednosti, samo zato što su američke, čime bih mu pripisao da je sklon nerazmišljanju ili da ga preporučuje (jer bi svakako za odbacivanje nekih vrednosti bilo potrebno imati složenije razloge od puke činjenice da su to nečije vrednosti), nego sam tvrdio da se američke vrednosti kod njega odbacuju u sklopu verbalnog političkog rata koji vodi protiv Amerike. To se vidi i iz rečenice koju ovde najčešće citiramo "pošto Amerikanci rade protiv naših intreresa treba odbaciti sve njihove vrednosti". Ovo je hipotetička rečenica i navodi specifičan uslov koji sadrži razlog za odbacivanje vrednosti koje se u tom kontekstu pojavljuju kao američke. Prethodno se jasno kaže "Čini se da se ovde radi o danas sasvim raširenom prikrivenom ratu protiv "američkih vrednosti"." Odavde sledi da bi Malić, ako želi da opovrgne ovu tvrdnju, morao da pokaže da ne učestvuje u ovom prikrivenom ratu, a ne da pokaže da prihvata neke američke vrednosti, nezavisno od tog rata. Pošto sam jasno naglasio da se radi o prikrivenom verbalnom ratu protiv Amerike, onda je jasno da su vrednosti na koje sam mislio one američke vrednosti koje se pojavljuju u kontekstu tog rata i jasno je da sam tvrdio da je preporuka Malićevog teksta da se sve vrednosti koje se tu pojave negiraju zato što su to vrednosti protivničke strane. Ova preporuka nije ništa neuobičajeno: ona je poput preporuke da se u nekom političkom duelu obavezno protivimo svakoj tvrdnji koju iznese protivnik. Mi čak imamo političku stranku koja otvoreno govori da se rukovodi ovim pravilom u političkim duelima.

Naravno da ova situacija odgovara modelu "rasprave" u kome je jasno da se akter ne rukovodi interesima istine, nego svojim političkim ineteresima. Ono što sam ja tvrdio u "Zemlji..." jeste da je Malićev tretman demokratije upravo takav kakav bi bio da se ona pojavljuje kao vrednost koju zastupa protivnik u duelu u kome se Malić pridržava pomenutog modela. Ali, u "Zemlji..." se kaže i nešto više: ne samo da se akteri rukovode samo svojim interesima, nego čak one koji se ne rukovode samo svojim inetersima, nego interesima istine, denunciraju kao one koji ugrožavaju slobodu, govore prazne reči, zahtevaju nešto neostvarivo. To se vidi po tome što se univerzalne vrednosti, u koje spada i istina, sistematski prikazuju u negativnom svetlu. Malićevo negiranje vrednosti demokratije ima tako dvostruku svrhu: s jedne strane, ono je mehaničko odbacivanje protivnikove vrednosti, ali sa druge, ono je opravdanje vlastite prakse negiranja univerzalnih vrednosti u duelu, vlastitog modela rasprave.

Kada se nekome uputi ova primedba, on će odmah želeti da kaže ne, ne, ja se ne rukovodim samo ovim političkim vansaznajnim razlozima, nego imam argumente za svoje tvrdnje. Malićeva reakcija trebala bi da pruži i dokaze za to, a ja mislim da on ne uspeva da opovrgne moje primedbe i to ćemo sad proveriti na tekstu njegove reakcije.

Spor se vodi o demokratiji i Malić najpre pokušava da moju definiciju demokratije prikaže kao samo moju i inače nepoznatu, čudi   se definiciji demokratije kao "vladavine u interesu naroda" i kaže da bi voleo da vidi "gde je ta definicija zapisana, ili je tek proizvoljno prizvana kao nešto «opšte poznato»". Cilj ovog argumenta je da se pokaže da je moja definicija, iz koje možda mogu proizići pozitivne ocene demokratije nepoznata, dok je njegova, iz koje slede negativne ocene, mnogo legitimnija.

Da vidimo kako tu stoje stvari. Najpre, "vladavina u interesu naroda" nije definicija demokratije u smislu da bi iz nje mogao da se dobije potpun pojam o njoj. Ovakve definicije obično naglašavaju jedan aspekt neke stvari koji se smatra važnim u nekom specifičnom kontekstu, o kome će uskoro biti reči. Drugo, ta definicija, nažalost, nije opšte poznata, a i da jeste, ja se ne bih pozivao na tu poznatost kao na argument.

Sledeći zahtev, koji bi, po mišljenju autora reakcije, pored poznatosti, trebalo da neka definicija ispuni da bi bila priznata, bio bi da je ona negde zapisana, kod nekih autoriteta. Moram da priznam da mi ni ova vrsta argumenta nije među najomiljenijim (bila je inače omiljena u srednjem veku). To da su negde već zapisane, eventualno pomaže sporazumevanju o definicijama, ali u stvari ne govori ništa o njihovom kvalitetu, dok je ono što od definicija zaista treba tražiti jeste da budu jasne i opravdane.

Ali, hajde da se ipak pozabavimo načinom kako se demokratija definiše u postojećem javnom i naučnom jeziku, kako bi utvrdili da li se od Malića ipak moglo očekivati da bude upoznat sa definicijom demokratije sličnom mojoj i pre nego što je pročitao moj tekst. Prvo da navedemo jedan primer, koji će nam i inače biti koristan: sećam se jednog intervjua Noama Čomskog u kome je on, kao što stalno čini, žestoko ktirikovao američku spoljnu politiku, ali je dodao da Ameriku smatra demokratskom zemljom, što je potkrepio činjenicom da on svoju žestoku kritiku može slobodno da objavljuje i iznosi bez posledica po svoj život, bez rizika da ostane bez radnog mesta na fakultetu itd. Iz ovoga možemo da vidimo da je Čomskijev pojam demokratije prvenstveno vezan za pravo pojedinca koji zastupa manjinski stav da ga neometano iznosi. Ako sada ovaj pojam uporedimo sa Malićevom definicijom demokratije: "demokratija – sistem koji u svom sirovom obliku daje pravo prostoj većini okupljenih ljudi da radi šta god hoće sa životima i imovinom drugih (ko je ubio Sokrata, nego demokratska Atina?) a u svojoj modernoj inkarnaciji tu apsolutnu vlast prenosi na mali broj izabranih predstavnika i masu birokrata – sa slobodom nema nikakve veze.", vidimo da se Malić i Čomski ne slažu; Čomski demokratskim naziva upravo onaj sistem u kome, između ostalog, postoji zaštićeno pravo ili sloboda pojedinca da iznosi kritiku na račun vlasti. Dakle, ne samo da prosta većina ili njeni zastupnici u demokratiji nemaju pravo da sa životima drugih rade šta im je volja, nego to ne smeju da čine čak i onda kada su izloženi jakoj kritici.

Ali, nećemo samo Čomskog navesti kao primer za definisanje demokratije koje je drugačije od Malićevog. Hajde da tvrdnju da Malićeva definicija nije uobičajena zaoštrimo sledećim tvrdnjama: a) za svakog autora, koji je izabrao da reč demokratija koristi kao naziv za opis dobrog političkog sistema, važi da u opis tog sistema nije uvrstio tvrdnju da je to sistem koji "daje pravo prostoj većini okupljenih ljudi da radi šta god hoće sa životima i imovinom drugih", i b) za svakog autora, koji je izabrao da reč demokratija koristi kao naziv za opis dobrog političkog sistema, važi da demokratiju nije opisao samo kao sistem u kome se odlučuje većinom, već je taj opis dopunio mnoštvom drugih pravila koja štite prava manjine. Ako su tačne, ove dve tvrdnje bi mogle da pokažu koliko su neke definicije demokratije uobičajene; a ja mislim da su one tačne, sa uslovom da autor zastupa demokratiju kao ideal, za veliku većinu od nemalog broja autora čije su knjige o demokratiji objavljene kod nas u poslednjih dvadesetak godina.

Razlika između tvrdnji pod a) i pod b) je u tome što prva govori o tome da se u uobičajenom govoru o demokratiji ne hvali pravo da se radi šta se hoće sa drugima, dok druga ukazuje da je pravilo o većini zapravo sekundarno i čak nevažno za pojam demokratije. Ako bi neko znao o demokratiji samo to da je ona sistem u kome se odlučuje većinom, on bi znao isto onoliko koliko o fudbalu zna neko ko o njemu zna samo to da tu pobeđuje onaj koji da više golova. Ja sam još pre više godina objavio tekst pod nazivom Je li demokratija stvarno vladavina većine?, u kome sam dokazivao da ustvari nije tako. Čak su i Stari Grci znali da to nije tako, inače bi tom sistemu dali naziv vladavina većine, a ne vladavina naroda.

Između toga dvoga postoji bitna razlika: dok bi vladavina većine bila samo naziv za proceduru odlučivanja, vladavina naroda je bila i društveni ideal ili naziv za vladavinu koja se smatra dobrom. Ja sam, takođe koristim reč demokratija da bi označio sistem koji smatram dobrim, a smatram dobrim onaj sistem koji je u interesu naroda.

Trenutni status pojma demokratije je takav da se taj pojam gradi polazeći od etabliranih pravila i procedura /demokratije/ koji se dopunjuju u odnosu na društveni ideal /demokratije kao/ vladavine u interesu naroda. Razlozi za baš ovakav režim govora su otprilike sledeći. Prvi razlog je skoro opšte (i moje) prihvatanje osnovnog uslova koji je potreban da bi mogli govoriti o demokratiji, a to je da postoji institucionalizovan način da svi članovi nekog društva utiču na odluke koje se  na njih odnose. Kada bi u razmišljanju o najboljem načinu da se društvo organizuje (o idealu) došli do zaključka da bi ovo pravilo trebalo da se promeni, onda bi trebalo razmisliti i o tome da se ovakav novi društveni ideal više ne naziva "demokratija", jer je ipak ovaj uslov neophodan. Kada razmišljamo o društvu, nas prvenstveno interesuje da odredimo najbolji način da se ono organizuje, a ne da određene reči ili procedure obavezno budu deo tog organizovanja. Definicija demokratije koja je za Malića sporna u stvari je regulativna ideja preko koje se vidi da nam je u našim razmišljanjima stalo do najboljeg načina organizovanja društva. S druge strane, reč i pojam demokratije može da se koristi i kao ime za ideal vladavine u interesu naroda, jer je pojam vladavine naroda koji je u osnovi reči "demokratija" sasvim blizak pojmu vladavine u interesu naroda, jer bi narod valjda vladao u svom interesu, ukoliko bi uspevao da ga prepozna. Najzad, treći razlog u prilog prihvatanja reči "demokratija" je taj što je u nauci i javnom govoru, barem u poslednje dve decenije, a i ranije, uobičajeno da se dobra vladavina naziva demokratskom i da se oko te reči okupljaju razmišljanja o društvu. Kao i uvek kada se radi o jeziku, čak i ako imamo primedbe na način kako neko shvata demokratiju, samu reč ne bi trebalo diskvalifikovati bez jakih i dobrih razloga, jer se ona već etablirala kao zajednički imenitelj diskursa o društvenim idealima.

To sve ne znači da bi, ukoliko prihvatate "demokratiju" kao naziv za društveni ideal i ako prihvatate osnovne uslove da bi se nešto moglo zvati demokratija, trebalo odustati od traganja za dodatnim uslovima koji su potrebni da se vladavina u interesu naroda ostvari. U tekstovima koje sam sam napisao o demokratiji uvek se radi o ovim dodatnim uslovima i, kao što je to slučaj i u tekstu "Zemlja...", ti dodatni uslovi se vide u poštovanju pravila kojima se osnažuju univerzalne vrednosti, ili, vrednosti koje su u jednakom ineteresu svih.

Ako se sad vratimo na Malićevu implicitnu tvrdnju da je njegov pojam demokratije standardan i da kada se razmisli o njemu treba tvrditi da on nema smisla - što u stvari znači da nema smisla kao pozitivan društveni ideal - onda najpre, na osnovu ovoga što smo govorili, vidimo da postoji drugačiji pojam o demokratiji, pa čak i da Malićev pojam demokratije nije standardan. A to opet znači da bi Malić, ukoliko želi da pokaže kako je demokratija izgubila svaki smisao ili da je to loš društveni ideal, morao da opovrgne ovaj pojam demokratije, koji nije njegov, o kome smo dosad govorili. Sve što on u svojoj reakciji pokazuje jeste da, kada bi pojam demokratije imao samo smisao koji mu on pridaje, onda bi to bio nedvosmisleno negativan ideal, ali on nema samo taj smisao, i čak taj smisao nije preovlađujući. Uz to, činjenica da je taj pojam demokratije preovlađujući važna je, jer bi zbog toga trebalo pretpostaviti da je on poznat i Maliću, ali ustvari to logički nije važno: sve i da postoji samo jedan autor koji ima drugi pojam demokratije od Malićevog, onda bi trebalo pokazati da upravo taj pojam demokratije otelovljuje nepoželjan politički ideal. Kada bi se Malić demokratijom bavio iz dominantno saznajnih razloga, onda ova dugačka priča ne bi bila potrebna: on bi pokazivao da ovaj pojam demokratije, na primer pojam demokratije Noama Čomskog ili bilo koga drugog, predstavlja nepoželjan ideal ili loše merilo za dobro uređeno društvo. Ali Malić to ne čini. On radije izabire da na svom pojmu demokratije pokaže kako je ona nepoželjna, a to pokazuje klasično zaobilaženje saznajnih razloga, jer, ako Malić govori o pojmu demokratije o kome se inače ne govori u nekoj raspravi, onda on ne protivreči tom govoru, pa time i ne pokazuje da je on netačan. A upravo bi to moglo biti saznajno zanimljivo. Ovde se radi o klasičnoj logičkoj grešci, ako bi to trebalo zvati greškom, zamene teze, kada se umesto da se dokazuje da je netačna protivnikova pozicija, dokazuje da je netačna iskonstruisana pozicija, a da bi se postiglo nešto drugo - u ovom slučaju negativna ocena demokratije - iz vansaznajnih razloga. Upravo ova zamena teza pokazuje da postoje neki vansaznajni razlozi koji rukovode nekim diskursom, a da se on ne oblikuje prema zahtevima istine.

Mislim da je to dovoljno pokazano. Sad nam ostaje da vidimo koji su to vansaznajni razlozi u slučaju našeg autora, pre nego što pređemo na problem negiranja univerzalnih vrednosti. Ja sam sugerisao da bi vansaznajni razlozi koji ovde igraju ulogu imaju veze sa tim da je demokratija trenutno percipirana kao američka vrednost i sa odnosom u kome trenutno stoje Srbija i Amerika.

Hajde da vidimo da li se to može pokazati na Malićevim tekstovima kojima se ovde bavimo.

Najpre, ne treba puno truda da se pokaže da autor prikazuje ono što Amerika trenutno radi u negativnom svetlu. On smatra da je Amerika trenutno svet podelila na bogove i stoku, na koje primenjuje različita merila i da su rezultati njene politike vidljivi u katastrofalnom stanju na Kosovu, u Iraku, Avganistanu, Liban u ili Gazi. To je i najprepoznatiljiviji smisao tih tekstova. Smisao nekih rečenica čak je jasniji ukoliko se "demokratija" , pod navodnicima, zameni prosto rečju "Amerika": npr. upravo rečenica u kojoj se pominju nabrojeni delovi sveta: " Ako su rezultati «demokratije» Kosovo, Irak, Avganistan, Liban i Gaza... ima li ona smisla?" sasvim dobro, ili bolje, funkcioniše kao "Ako su rezultati američke politike ... ima li podrška takvoj politici i takvoj zemlji smisla?". U ovoj rečenici se demokratija pojavljuje samo zbog toga što je ona reč pomoću koje Amerika legitimiše svoju politiku. Na primer, da se Amerika ograničila na to da svoju politiku opravdava moralnim razlozima, kao što inače često čini, sva kritika bi verovatno bila usmerena na to da ti prividni moralni razlozi služe samo kao maska za američke interese, dok se uopšte ne bi osetila potreba da se u tom diskursu pojavi reč demokratija. "Demokratiju" je na scenu u stvari postavila Amerika. Najzad, da su razlozi da se demokratija delegitimiše u stvari izvan samog pojma demokratije, vidi se i po nemarnom odnosu prema tom pojmu koji smo već opisali. Dakle, demokratija ovde strada prvenstveno zbog prikrivenog verbalnog rata sa Amerikom, koji se i naziva rat, a ne rasprava, zbog toga što se u njemu ne vodi računa o univerzalnim vrednostima, već pretežno i možda isključivo o političkim potrebama vezanim za tu drugu stranu.

Da se u vrednovanju demokratije Malić prvenstveno rukovodi time što demokratiju vidi kao (trenutnu) američku vrednost, vidi se i po tome što bez objašnjenja prelazi od govora o demokratiji kao takvoj na govor o   američkoj demokratiji ili američkom shvatanju demokratije. Na primer, iako je reakciju naslovio sa "Demokratija nema smisla" on nastavlja rečenicom u kojoj kaže da se boji da sam ja pogrešno shvatio njegovu "analizu američke Imperije i njenog poimanja «demokratije». " (kurziv moj). Izgleda da autor ne primećuje da između ovoga dvoga postoji velika razlika. Analiza američkog poimanja demokratije je bavljenje jednim činjeničkim stanjem, dok, ako se bavimo pojmom demokratije, pokušavamo da ispitamo i odredimo jedno merilo, koje će nam možda kasnije poslužiti npr. da se bavimo nečijim poimanjem pojma "demokratije". Ili, po tom merilu, možemo da kažemo da je američko poimanje demokratije manjkavo ili pogrešno ili da američka demokratija nije dobar sistem itd. Kao što sam već rekao u tekstu   "Zemlja..." ova dva istraživanja su logički odvojena: kada jednom utvrdite svoj pojam demokratije, onda na taj pojam uopšte ne mora uticati način na koji neko drugi upotrebljava taj pojam. Ma kako da izgleda američko poimanje demokratije vaše može ostati isto, osobito ako smatrate da je to poimanje pogrešno. Drugim rečima, pojam demokratije se za vas zbog toga neće ni promeniti, a kamoli izgubiti svaki smisao. Situacija je ista kao kada bi neko, zato što na nekoj hrpi ne nalazi nijedan štap dužine jednog metra, hteo da odbaci metar kao merilo za dužinu, kao besmisleno.

Ovo odbacivanje merila, pojmova, njihovo pretvaranje u prazne reči jeste ono što sam ja ustvari kritikovao u Malićevom tekstu. Da se Malić zadržao na kritici američkog pojma demokratije ili, možda bolje, na kritici poimanja demokratije američkih političara, ova diskusija bi izgledala drugačije, zavisno do toga da li bi ta analiza bila dobra ili loša. Ali, kao što vidimo i iz Malićeve reakcije, on dovodi u pitanje sam pojam demokratije. Ovaj poseban obrt sada više nema direktne veze sa verbalnim ratom protiv Amerike, nego radije sa bazičnim slaganjem sa principima politike koji zaista potiču iz Amerike i danas su rašireni skoro po celom svetu. Tu najpre mislim na slavljenje slobode kao najviše vrednosti, gde se onda svako ograničavanje slobode predstavlja kao nužno zlo. U politici se ovo opredeljenje reflektuje u stavu da je potrebno imati što manje priznatih ograničenja za delovanje, što manje intervencije države itd.   Ova želja za odbacivanjem što je moguće više ograničenja zaista je vezana za američku tradiciju i to, kako nešto stariju, tako i sasvim savremenu. Malić takođe izjavljuje da je privržen ovoj tradiciji pominjući zaboravljenu vrednost slobode na kojoj su američki očevi osnivači izgradili naciju itd. Argumenti koji se navode protiv merila koja utvrđuju neka ograničenja za ponašanje obično se javljaju u dva oblika: ili se dovodi u pitanje da je postupanje po merilima ostvarivo, ili se dovodi u pitanje njihova nepristrasnost ili univerzalnost.

Tu strategiju preuzima i Malić.

On argumentiše da "Društvo u kome se vlada «u interesu svih građana» koje g. Milutinović predstavlja kao «univerzalnu vrednost» u stvari ne postoji nigde na svetu, niti je ostvarivo. To pogotovo nije demokratija, gde se u najbolju ruku vlada u interesu relativne većine " itd.

Kada pogledamo ovaj argument vidimo da se ovde opet radi o zameni teza. Niti ja, niti drugi autori, ne smatramo da je neophodan uslov da bi jedno društvo bilo demokratsko da u njemu budu u istoj meri zadovoljeni ukupni interesi svih, odnosno, da svi u jednakom stepenu podržavaju odluke vlade, već samo da u osnovi sistema budu pravila koja su u jednakom interesu svih. Na primer, u jednakom interesu svih građana je da svi budu slobodni da biraju posao, dok bi zakon koji bi ovo pravo dodeljivao jednima, a uskraćivao ga drugima, bio zbog toga u nejednakom interesu svih ili bi tretirao njihove interese nejednako. Naravno, primena ovakvih zakona je sasvim ostvariva. Ovakav način argumentisanja bio bi sličan ovakvim razmišljanjima: ako ne možemo da odredimo za sve stavove da li su istiniti ili nisu, hajde da odustanemo od pojma istine; ako ne možemo da postignemo društvo bez nepravdi, hajde da odustanemo od pojma pravde; ili, ako ne možemo da složimo oko svega, hajde da se uopšte ne trudimo da se složimo oko bilo čega. Merila koja predstavljaju društvene ideale ne mogu se delegitimisati tako što se pokaže da njihovo poštovanje nikada neće biti potpuno ili tako što će se pokazati da postoje slučajevi u kojima je njihova snaga nedovoljna da opredeli delovanje. Dovoljno je da se ovi ideali mogu operacionalizovati u primenljiva pravila, a to je ovde slučaj.

Drugi način koji smo pomenuli da se merila koja postavljaju ograničenja za delovanje dovedu u pitanje je da se sugeriše da ona nisu nepristrasna ili univerzalna. Da Malić takođe podržava ovaj argument vidi se iz toga što ne okleva da univerzalnu vrednost stavi pod navodnike, i to ne smatrajući da bi to trebalo posebno objašnjavati. S druge strane, to se potpuno slaže sa slavljenjem slobode koju Malić određuje kao pozitivnu suprotnost demokratiji, koja je ovde shvaćena jedino kao nelegitimno ograničenje za delovanje. Međutim, ovde je nešto važno: isto kao što se u slučaju demokratije odbacuje svaka ideja demokratije, tako se ovde merila ne odbacuju zato što nisu nepristrasna prema nekom merilu nepristrasnosti nego zato što se smatra da sama nepristrasnost ili univerzalnost kao takva ne postoji. To je razlog zašto se sloboda slavi kao apsolutna, neograničena vrednost, jer se podrazumeva da je uobičajen način da se legitimišu ograničenja pokazivanjem da su ona nepristrasna, neprohodan. Argument za tu neprohodnost takođe se nalazi u rečenici koju smo citirali, samo je sada treba čitati u drugom modu, kao da je njen smisao da pošto su ljudi različiti ne postoji, niti je zamislivo, nešto što bi im moglo biti zajedničko. Ovo je takođe nevaljan argument: ljudi jesu različiti, ali nisu potpuno različiti. Ovde je zanimljivo da nije nikakvo čudo što se ovaj stav o nepostojanju univerzalnih merila, mora braniti manipulativnim sugestijama da reči nemaju smisla onda kada ih očigledno imaju, zamenom teza itd, jer bi odbrana te teze argumentima bila samoprotivrečna: svaki argument se predlaže kao vrednost koja može da važi kako za našu stranu tako i za stranu kojoj je argument upućen, pa je on u sebi negacija teze da ne postoji nepristrasnost. Ova konsekvenca je poslednji i najozbiljniji razlog za kritiku Malićevog teksta, jer način na koji se pojmovi u njemu tretiraju ukazuje da se svaka argumentacija vidi kao besmislena, jer npr. ograničava slobodu mišljenja, kao što je i svako ograničenje delovanja ugrožavanje slobode.

Ovo sve ima veze sa Amerikom i shvatanjem slobode koje je karakteristično za njenu kulturu. Da rezultat ovog pozivanja na slobodu nisu neka pozitivna i nepristrasna pravila koja bi mogla zameniti demokratiju kojoj je nepristrasnost osporena, već naprosto ništa, odsustvo pravila i ograničenja, može da se vidi na jednom primeru, koji ću sada opisati: nezavisno od Malićevog teksta, nedavno sam komentarisao tekst drugog autora koji se takođe poziva na očeve osnivače SAD i slobodu kao najvišu vrednost. Međutim, ovaj autor je spreman da u ime tih ideala brani svaki potez SAD, čak i podršku Pinočeu ili rat u Iraku, dok je Malić sklon da celokupnu američku politiku politiku prikazuje u negativnom svetlu. Ova situacija zorno pokazuje da su principi koji ostaju posle delegitimacije ograničenja za delovanje, ako ih uopšte ima, nedovoljni da opredele odnos prema stvarnosti. Ako pažljivo pročitamo Malićevu reakciju, videćemo da je u njoj osuda američke politike samo prividna, i da služi prvenstveno tome da se potkopa Koštuničina vera u pravo i pravdu u ovom svetu. Tako Malić u tekstu koji je naslovljen "Demokratija nema smisla" kaže da je "apel na «demokratske vrednosti» upućen ljudima koji ne veruju ni u kakvu definiciju demokratije, već tu reč koriste da zaogrnu svoju agresivnost i vlastoljublje, u najmanju ruku jalov, sigurno naivan, a donekle i smešan." Ali, to znači da bi sličan apel upućen njemu, pošto ni on ne veruje ni u kakvu definiciju demokratije niti nepristrasnosti ili delovanja u interesu naroda, takođe bio naivan i smešan, što govori o bazičnom slaganju Malića i američke politike. Oni se slažu o principima politike, jedino imaju suprotstavljene interese, pa su u verbalnom ratu. Zbog ovog bazičnog slaganja, Malićeva rasprava sa Amerikom liči na raspravu dva političara koji se protive svemu što onaj drugi kaže, ali se slažu da treba da se protive svemu što onaj drugi kaže i da ih obojicu istina ne interesuje. Spor sa Amerikom ne nastaje zbog toga što je ona pristrasna, već zbog toga što nije pristrasna u našu korist.

Svi ovi argumenti pokazuju da naslov Malićeve reakcije "Demokratija nema smisla" treba shvatiti upravo onako kako piše: društvo u kome se vlada u interesu građana nije ostvarivo, pa se onda političari mogu slobodno rukovoditi samo svojim interesima, ne obazirući se na opšte interese. U nekoj raspravi, strane se opet mogu rukovoditi samo svojim interesima, ne obazirući se na istinu. Sve ovo je, naravno, suprotno tradicionalnim vrednostima i zbog toga je u "Zemlji..." to stanje okarakterisano kao stanje posunovraćenih vrednosti. Moderna društva izgrađena su na ograničenjima koja treba da služe interesima naroda, dok je svaka nauka izgrađena na nepristrasnosti i ako ovo dvoje negiramo, ni od društva, ni od nauke, neće ostati ništa.

***

Na kraju, daću jedan prost primer kroz koji se vidi šta mislim kada kažem "univerzalna vrednost". Zamislite da ste otišli do prozora i rekli: "Napolju je sunčano". Sad razmislite da li bi se, ako je ovo, na primer, istina (pa čak i ako nije), to promenilo ako bi umesto vas na prozoru stajao neki Kinez, vaš prijatelj, ili bilo ko drugi. Ako ne možete da smislite razloge zašto bi se istinitosna vrednost vaše tvrdnje menjala zavisno od toga ko stoji na prozoru, to znači da ste shvatili šta znači da nešto ima univerzalnu vrednost, pa i da je moguće da ona bude ostvarena u nečemu: prosta rečenica "Napolju je sunčano" ima nešto od univerzalne vrednosti, a vi ste, rekavši je, u relaciji sa univerzalnom vrednošću istine. A onda, u ovom duhu razmišljajte i ostalim pitanjima, na primer o pitanju koje društveno uređenje bi bilo dobro. Ovaj način razmišljanja možda bude imao blagotvorno dejstvo na vaš duh.