Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATE

Srbija i Crna Gora

   

 

Vasilije Mišković

U CRNOG GORI (SKORO) NIŠTA NOVO

Čuda se inače retko dešavaju, a u Crnog Gori, osim u Ostroškom manastiru, gotovo nikad, pogotovo kada je u pitanju politika i tamošnja promena vlasti. Tako je bilo i na parlamentarnim izborima održanim u nedelju, 10 septembra.

Još jednom se potvrdilo pravilo da u tranzicionim zemljama nakon uspešno održanog referenduma i osamostaljenja zemlje, vlast koja je “izgurala“ samostalnost uvek uspeva da kapitalizuje referendumski uspeh na prvim narednim parlamentarnim izborima. U tom smislu je bila usmerena i cela kampanja vladajuće koalicije koja je sloganom “Evo ruke” podsećala suverenistički deo glasača na nedavni (ne)sumnjivi uspeh i širila strah da bi promena vlasti dovela do anuliranja tesnog referendumskog ishoda kojim je Crna Gora postala nezavisna država. Da opozicione partije nisu imale adekvatan politički marketing i zastupljenost u medijima, suvišno je naglašavati.

Naum podgoričkih vlastodržaca da se izbori održe što pre, odmah nakon letnje sezone “kada je pola Crne Gore na moru, a pola u planinskim katunima” (M. Bulatović), pokazalo se kao dobra strateška procena, pogotovo ako se imaju i vidu glasine o problemima crnogorskog režima sa strujom i grejanjem koji bi u slučaju da su izbori bili zakazani nešto kasnije u toku jeseni, bili ozbiljan faktor remećenja “suverene idile”.

Posetiocima Crne Gore tokom protekle turističke sezone upadljivo je upadalo u oči odsustvo bilo kakve kampanje do duboko u drugu polovinu avgusta meseca, kao i vidljiva apatija crnogorskih građana. Razočaranost u ishode referenduma I mogućnost da se legalnim putem sruši jedna postotalitarna vlast koja vlada uz pomoć represivnog aparata i logistike iz sveta podzemlja, pomešana sa strahom za očuvanje gole egzistencije i uvidom u nesposobnost crnogorske opozicije (ali i podrške iz bratske Srbije) bili su faktori u prilog slabije izlaznosti na ove izbore, što je savršeno odgovaralo vlastima i njihovom naumu. Jedina opasnost, ona od veće političke ponude unutar opozicionih alternativa, naročito njene “građanske varijante” u liku Medojevićevog Pokreta za promene za koje je postojala bojazan da duboko može da zadre u suverenističko glasačko telo otklanjana je kombinacijom prećutkivanja, minimiziranja, a u finišu kampanje i direktnog napada i podsmevanja (Vozi Miško, kao lajtmotiv Đukanovićevog predizbornog napada na Medojevića) kojim je Pokret za promene prikazan kao nekompetenta, kvazialternativa Đukanovićevoj “uspešnoj” politici.

Bilo kako bilo, na vlasti je uvek - Milo

Sada već poznati rezultati glasanja prema kome je vladajuća koalicija DPS-SDP osvojila aposlutnu većinu izašlih glasova i 41 poslanika u parlamentu, a razjedinjena opozicija koja je išla u tri kolone podelila svoje glasove u sledećem iznosu: Srpska lista dobila je 12 poslanika, a koalicija SNP-NS-DSS 11 poslanika, koliko i Medojevićev Pokret za promene, dok su manjinske partije (tj. koalicija Bošnjačke partije i Liberala, odnosno koalicija albanskih partija) dobile po dva, odnosno jedan poslanički mandat. Time je definitivno otklonjena dilema da li će podgorički režim biti u stanju da sledeću vladu formira sam, ili sa pripadnicima manjina.

Najveći gubitnik je sigurno SNP i njeni koalicioni partneri, koji su nakon ovih izbora definitivno izgubili monopol “večnog” glavnog opozicionog rivala Đukanoviću I njegovoj “ekipi”, ponajviše zbog potrošenosti njihovog gubitničkog ruikovodstva i beznadežne ubeđenosti da će trajno biti jedini stožer okupljanja svih onih koji žele da vide leđa Đukanovićevoj vlasti. Najava koalicionog partnera SNP–a, lidera Narodne stranke Predraga Popovića da će odmah nakon proglašenja zvaničnih rezultata izbora svoj predsednički mandat staviti na proveru zbog neuspeha, dobar je pokazatelj u kom pravcu bi trebalo da razmišljaju i lideri SNP-a, pogotovo sada kada utehu za ponovni izborni neuspeh ne mogu da nađu u novim funkcijama i angažmanima u bratskom Beogradu .

Pokret za promene, koji se ofirao Zapadu, ali i suverenističko – građanskom delu birača kao prihvatljivo rešenje za stavljanje sedamnaestogodišnje Đukanovićeva vlast ad acta, iako se pozicionirao na crnogorskoj političkoj sceni kao bitan i uticajan politički faktor, nije ni izdaleka ostvario svoje namere, pogotovo što se tiče prodora u biračko telo DPS–a. Nasuprot njihovoj kampanji borbe protiv korupcije i lošeg života, o čemu su inače dobro upoznati svi žitelji C. Gore, Milova na momente živčana antikampanja pokazala se uspešnija u održanju status quo-a. Po svemu sudeći, korupcijsko-kriminalno-policijsko lice Đukanovićeve dukaljnoidne Crne Gore nije dovoljan razlog da bi mu dovoljan deo glasača okrenuo leđa i stavio se na stranu njegove “građanske alternative” ekspertske provenijencije, kako je težio da se predstavi Medojević. Njegovi izborni uspesi pokazuju da je on zapravo samo ušao u postojeće opozicioni biračko telo, tek okrznuvši jezgro Đukanovićevih pristalica namirenih što državnim, što paradržavnim i podzemnim nameštenjima, a što ideološkom hranom u vidu suverenističke budućnosti ili dukljanoidne pseudoistorijske omamljenosti.


Relativan uspeh na izborima ostvarila je Srpska lista, koja je osvojivši najviše opozicionih glasova postala nosilac političke volje otvoreno srpskog dela crnogorskih glasača, i tako odvojila srpske etničke glasove i njihov sentiment od konformizma i gubitništva SNP-a koji se do sada navikao da ih osvaja bez većeg truda. Jačina Srpske liste i njegova umešnost da se u okviru opozicionog bloka nametne u budućnosti, predstavlja nadu da će se u teškim vremenima koje montenigrini u svom antisrpskom nastojanju pružaju severnoj, do juče unionističkoj Crnoj Gori, naći odgovor po opstanak srpskog identiteta na ovim prostorima, dok se ne steknu povoljniji međunarodni uslovi da se “okrene plima” protiv dezintegrativnih tendencija srpskog etničkog i državnog prostora.

Sve u svemu, očekivani rezultati izbora su sa druge strane profilisali opozicionu ponudu na srpsku, srpsko-crnogorsku i građansko–crnogorsku pokazujući njihove trenutne domete u trenutku trijumfa suverenista i apatije doskorašnjih pobornika opstanka zajedničke države. Stvari su, dakako, sklone promeni, koja zavisi u dobroj meri od provetravanja opozicionih kadrova, kao i od proaktivne politke spoljnih faktora, kako iz Srbije, tako i sa Istoka i Zapada. Za sada se Đukanović pokazao većini spoljih igrača kao “još uvek podnošljivo rešenje i kapitalizovao referendumski uspeh. Gubljenje njegovog kredibiliteta i u svom biračkom telu i u inostranstvu, jer je nemoguće sa mizernim potencijalima pokušavati trajno glumiti titoističku ulogu “sedenja na dve stolice” zbog suprotsatvljenosti interesa dva ključna strana faktora u procesu privatizacije i strateškog upliva na prostoru Crne Gore, ostavlja dovoljan manevarski prostor zainteresovanima, a Srbija to svakako jeste, da preokrenu stanje u Crnoj Gori u pravcu zaštite svojih državnih i nacionalnih interesa.

Orlovi rano lete

Izborni proces prošao je u senci “antiterorističke akcije” Đukanovićeve vlasti koja se odigrala samo dan uoči glasanja, kada su u Tuzima i Malesiji policijske snage uhapsile grupu od 14 pripadnika separatističko-teroirističke grupe, mahom albanske nacionalnosti, koje su bili deo mreže koja seže na Kosmet i Albaniju, a koja je planirala postavaljanje eskploziva te likvidacije uglednih građana u ovom delu Crne Gore. Iako je upitanost o ciljevima ovakvog naprasnog izliva “bezbednosne kulture” uoči izobernog jutra, budući da se za aktivnosti ovih grupa poodavno zna, savršeno osnovana, događaji u Tuzima, a pogotovo izjava pojedinih albanskih stranačkih prvaka (npr. Mehmed Bardhi ja, vođe Demokratskog saveza u Crnoj Gori) o tome kako su ovi izbori bili najnedemokratski spram manjina, govore da je suverenistička ljubav između Podgorice i albanskih glasača ozbiljno narušena, i da se “braku iz računa” neumitno bliži kraj. Ostvarivanje crnogorske nezavisnosti kao sredstva stvaranja prvo albanske autonomije,a potom i priključenja delova C. Gore “Prirodnoj Albaniji” polako ulazi u novu fazu, o čemu nam neposredno svedoči i crnogorska antiteroristička akcija “Orlov let” .

Ishitrenost Albanaca da u suverenoj Crnoj Gori ostvare svoje teritorijalne ambiciije, makar i “uhićena ne delu” i iskorištena u izborne svrhe u svom prvom javno demaskiranom “letu albanskog dvoglavog orla” na tlu Crne Gore, pokazuje da priče kako iz unionističkog bloka tako i iz Srbije o C. Gori kao regionalnoj bezbednosnoj pretnji nisu bile deo “velikosrpske propagande”, već realna procena, a o čijim smo prvim pokazateljima mogli da se uverimo u prikazivanju terorističkog arsenala koga je od pripadnika albanskih terorista zaplenila crnogorska policija. Sa dezintegracionim pretenzijama i ograničenim dometima suverenističkog odgovora i njegovim skromnim bezbednosnim kapacitetom nakon povlačenja savezne vojske i srpskih potencijala iz ovog sektora, tek će se suočiti Đuaković i svi oni koji su mislili da će im nezavisna Crna Gora trajno omogućiti da iživljavaju svoje suverenističke i/ili lukrativne porive. Kako vreme bude prolazilo, ove će tendencije, pomagane iz regiona, naročito od strane zemalja koje su zdušno podržale referendumski uspeh iz protivsrpke zluradosti, biti sve jače. Ne kaže se slučajno: Đavo uvek dođe po svoje. Makar i to svoje slovilo za “suvereno”.

 

 
 
Copyright by NSPM