Vanja J. Vučenović

Da li će Srbija «prelomiti mozak»

Pošto su «nadležni» centri moći uvideli da se i pored «full» tretmana značajan deo domaće političke elite, i pretežan deo javnosti, istrajava na manje više čvrstom stavu da Kosmet mora na neki način, a pre svega u pravnom smislu ostati u sastavu Srbije, kao i da se „paravanski“ bečki pregovori nisu odvijali u duhu poželjnog budućeg albansko-NATO-ovskog „ortakluka“, prešlo se na fazu vaninstitucionalnog nametanja konačnog statusa i „angažovanja“ onih političkih „snaga“ u Srbiji, koje su voljne da svom narodu ponude ili podmetnu tu “gorku pilulu obloženu šećerom“, koja se sve otvorenije naziva - nezavisnost.

Kada se sagleda celokupna „evolucija“ rešavanja problema konačnog statusa Kosmeta, ne može a da se ne primeti da je on postepeno, i čini se svesno, premeštan sa početnog pravnog na kasniji nepravno-proizvoljni nivo, oličen u principu donošenja odluka “na svoju ruku”. Davna i, kako se tada činilo, “iracionalna” izjava visokog predstavnika ministarstva inostranih poslova Vel. Britanije, Džona Soersa, data neposredno pred otpočinjanje “epohalnih” i višekružnih pregovora u Beču, da je Kontakt (ili već neka druga krizna) grupa već odlučila da Kosmetu pokloni nezavisnost, danas stvarno i otrežnjujuće “odzvanja u ušima” celokupne srpske javnosti. Ono što je oprezno započeo Soers, neskriveno i samouvereno dovršavaju - za krize zaduženi, čelični mister Marti, u svojstvu predstavnika neke nevidljive postdemokratske “internacionale” i njemu odane strukture, navodnih, demokratičnih i multietničkih kosovskih institucija.

Ahtisarijevi agresivni istupi, da “Srbi zveckaju oružjem” (kao varvari), kao i ona duboko arhetipska i pedagoško-dekontaminirajuće prirode, da su “Srbi krivi kao narod”, pa su, valjda su zbog toga, dužni da ćutke predaju deo svoje teritorije, trebalo je da sruši i poslednju iluziju da će se međunarodne (čitaj: globalističke) strukture založiti za pravično, i za obe strane prihvatljivo, rešenje kosmetske drame. To je jednostavno, bio znak, da je srpskoj strani ponovo namenjeno, kao i mnogo puta do sada, krajnje nepovoljno rešenje, vešto izbrušeno i oblikovano alatkama novonastajućeg (namenskog) globalnog „prava”.

U tom smislu, pojedine međunarodne grupe za krize, a kojih je Marti samo perjanica, plasiraju specijalna ad hoc pravila globalnog političkog inženjeringa, odnosno nove presedane, koji se Srbiji, danas, serviraju na ovaj ili ovome sličan način: Kosmet je jedinstven i izolovan slučaj, u odnosu na sve dosadašnje, zbog specifičnih etničkih razlika njegovog stanovništva i njegovog jedinstvenog geografskog položaja, pa će se iz tog razloga na njega i primenjivati posebna i jedinstvena rešenja.

Reč je o par exellance rešenjima koja nemaju utemeljenje niti u danas vešto „penzionisanom“ pravu, a kamoli u elementarnoj pravdi. Stalno ponavljana oznaka - „izolovan slučaj“, već u svojoj osnovi pretenduje na nešto što je eksperimentalno i «revolucionarno», a što će u pogodnom političkom ambijentu biti i aktivirano.

Ipak, i pored svih dosadašnijih napora globalne „konjice“, da prinudi Srbiju kako bi u najkraćem mogućem roku progutala još jednu gorku „balkansku pilulu“, očigledno je da Marti i njemu bliski saradnici (kako oni u inostranstvu, tako i oni „naši“ u zemlji) još uvek nisu pronašli optimalniji modus, putem kojeg bi progurali plan o, kako oni kažu: „nezavisnosti, koja se ne dovodi u pitanje“.

To delom zbog ozbiljnog diplomatskog angažmana onih zemalja, koji u okviru svojih državnih granica imaju bar jedno «Kosovo», pa im fraza „izolovano“, pri svakom izgovaranju iste ne zvuči preterano prihvatljivo, no ipak bolje od «presedana koji može postati pravilo». Ovde je reč o Rusiji koja ima svojih unutrašnjih problema sa neuralgičnim regijama i kojoj bi slučaj Kosovo moga napraviti značajne probleme, iako ima i onih koji vide i koristi za ruske interese u «bližem inostranstvu» u slučaju nekog oblika nezavisnosti Kosova i Metohije. Zatim, tu su i zemlje EU koje i pored svog arsenala integracija imaju rizične regione, čijim liderima u slučaju kosovske nezavisnosti mogu da porastu ambicije. Pored toga u Savetu bezbednosti je i Kina koja ima strah od internacionalizacije tibetanskog pitanja. Na kraju ne treba zaboraviti ni otpor većeg dela političke javnosti u Srbiji da po pitanju KiM, ne može i ne sme, ni pod kakvim uslovima, biti odstupanja.

SRPSKI MAZOHIZAM PROTIV USTAVA

Ipak, danas na domaćoj političkoj sceni dosta je i onih, koji na svaki način pokušavaju da oponašaju i drugima nametnu gore pominjanu “ahtisarijevsku percepciju” Srbije i Srba. I to sa direktnog unutrašnjeg političkog nivoa vrši svojevrsno “reprogramiranje” samosvesti stanovnika Srbije, u šta spada prvo “denacifikacija”, a zatim i ideološki reload liberalne i globalističke matrice namenjene poraženim i siromašnim društvima. Ideološko kloniranje neoliberalnog modela u zemljama “tranzicione periferije” nema za cilj stvaranje slobodnog i demokratskog društva, već zavisnog objekta kontrole.

Izjave pojedinih političara koje se odnose na rešavanje budućeg statusa Kosmeta i druga pitanja od državnog značaja, često pod maskom realizma skrivaju defetizam i pesimizam. Stanje jeste izuzetno teško ali to ne može biti opravdanje za takve demonstracije nedostatka osnovnog vaspitanja i lojalnosti svojoj državi i društvenoj zajednici. U tom smislu skandalozno, ali i zabrinjavajuće deluju istupi, «ikone druge Srbije» Čedomira Čede Jovanovića, koji je u emisiji „Otvoreno o Kosmetu“ (Studio B) izneo par stavova čiji bi politički „odjeci“ dugoročno posmatrano, mogli negativno da deluju na naše državne interese , a koji bi u uređenim državama doveli do takve osude javnosti da dotični ne bi imao šta da traži u politici, a verovatno bi računao i na zakonske sankcije . On je naime rekao da je “Kosovo nezavisno od Srbije u poslednjh sedam godina i da će biti nova država na Balkanu, kao i da će se sve, što se Kosmeta tiče, na kraju svesti na odnose Srbije sa novim susedom koji je … ravnopravan baš kao što su ravnopravni i ostali susedi na teritoriji bivše Jugoslavije, u međuvremenu formirani kao nezavisne države”. Osim što prejudicira nezavisnost Kosova, postavlja se pitanje kako Jovanović već sada može da zna kakvo će konačno rešenje konačnog statusa Ahtisari predstaviti u UN ili pred Kontakt grupom? Isto tako se može postaviti pitanje odakle istom hrabrost da u sred Srbije “predviđa” nezavisnost albanskog Kosova i Metohije? Kako sa takvim defetističkim i kapitulantskim stavovima neko može da se kandiduje na izborima osim ako ne računa da ima 5% glasača koji dele njegove stavove, ili pak on zna nešto što mi ostali ne znamo? Stoga se i pitamo ko u zemlji i u inostranstvu i iz kojih motiva protežira ovakvu političku opciju?

I pored toga, što je politička Srbija ovih dana iznašla taj dugo očekivani i „nasušni“ konsenzus o najznačajnijim državno-nacionalnim pitanjima i uspela sve to da „upakuje“, možda ne najspretnije, ali u ovim postojećim uslovima optimalno, u novi srpski Ustav, gorepomenute političke snage i njihova NVO logistika kao «cvet druge Srbije», pokazale su da se ne razlikuju mnogo od svojih toliko kritikovanih komunističkih komesara. Agresivna kritika ustava kao «partijskog Ustava» deluje neozbiljno, dok je priča o ustavu «koji nas vraća u srednji vek» vrhunac gluposti i cinizma. Neutemeljeni revolucionarni naboj primenjen na političke odnose, ideološka isključivost i govor mržnje prema svemu što iole ima predznak konstitutivnog, nacionalnog i tradicijskog, u ovim danima je na jedan suptilan način spojila duhove pređašnjeg komunističkog društva sa antiustavnom kampanjom ove neoboljševičke grupacije zaogrnute «liberalnim plaštom».

Pitanje konačnog statusa Kosmeta, kao i pitanja od državnog i nacionalnog značaja, su za šestooktobarske revolucionarce očigledno „deveta rupa na svirali“. Ali ako je već njima, navodnim liberalima i njima sklonom delu NVO scene „amputiran“ osećaj za državno i nacionalno, zbog čega se toliko zalažu za nacionalno i državno «definisanje» albanskog Kosova i Metohije. Kako to da imaju razumevanje ne samo za američke, već i za hrvatske i albanske nacionalne interese, a samo nemaju za srpske. Čini se da je ovde reč o poremećaju percepcije kojom se stvara jednostrana slika sveta, a ta defektna svest je posledica nekritičkog usvajanja ideologizovanih koncepcija koje, gle čuda, imaju izrazito negativan odnos prema Srbiji, njenoj istoriji i tradiciji.

Kada već raspravljamo o onima koji najčešće razmišljaju i vuku poteze umesto drugih, možemo da primetimo «čudnu koincidenciju» političkog udara liberalne „druge Srbije“ na budući Ustav i nastojanja da se očuva tapija na Kosovo i Metohiju i izjava onih «predstavnika međunarodne zajednice» kod nas o tome kako moramo prihvatiti «rešenje Kosovskog pitanja», što je eufemizam za «neki oblik» nezavisnosti. Tako se kod nas ustaljuje praksa «kolonijalne demokratije» u kojoj glas svetskih moćnika horski prate mnogi glasovi.

Potpuno je, u tom pogledu, indikativna izjava ambasadora SAD u Srbiji, Majkla Polta, data pre nekoliko dana, domaćem novinskom listu „Blic “:„Kakav god bio ishod pregovora o statusu Kosova, naučite da živite sa ishodom” . Govoreći o fenomenu fleksibilnih granica na Balkanu, Polt potom dodaje : "Debata o granicama biće beznačajna u jednoj Evropi gde ne znate kada ste iz jedne zemlje prešli u drugu” . Na taj način se, Srbiji, po ko zna koji put do sada, “prodaje” priča o potpunoj relativnosti pitanja, kao što su teritorijalni suverenitet ili nacionalni identitet. I to baš u ovom trenutku, kada se nastoji nametnuti projekat “neminovno” nezavisnog Kosmeta, sa izuzetno čvrstim i postojanim državnim granicama i jakim nacionalnim identitetom. Zašto se Albancima ne govori o “relativnosti granica” u budućoj ujedinjenoj Evropi. Za budućnost srpske demokratije je vrlo loše da “istupe” američkog ambasadora u stopu slede i neke političke grupe i deo NVO-a.

No kada se shvati kako ovaj kakav-takav ustav ipak obavezuje srpsku političku elitu da ne sme da preda tapiju na Kosovo možemo razumeti i motivaciju onih u zemlji i inostranstvu koji su protiv njega. Ovaj ustav ne može sačuvati Kosovo, mi to znamo, ali bez eksplicitnog određenja Kosova kao dela Srbije mi bi indirektno prihvatili neki oblik nezavisnosti i pre kraja pregovora. Novi ustav je i formalan i simboličan čin otpora nastojanju da se na neki način progura nezavisnost Kosova, pa stoga i izaziva otpor kod onih koji se bore protiv “velikosrpskog nacionalizma”, to jest onih koji nastoje da Srbija poput onog nesretnog Mašana konačno “prelomi mozak”.