Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATE

Srbija među ustavima

   

 

Miloš Nikolić

Zašto je evropski glasati ne

Zaštita od postepenog gomilanja različitih vlasti u istoj grani sastoji se u tome da se onome ko upravlja dotičnom granom daju odgovarajuća ustavna sredstva i time neposredno učini da se suprotstavi posezanju za njegovim pravima od strane drugih vlasti. (1)

Gornja rečenica potiče iz «Federalističkih spisa» koji su pre 25 godina objavljeni na našem jeziku zahvaljujući prevodu aktuelnog premijera Srbije Vojislava Koštunice. S pravom smo zato očekivali da će Predlog Ustava koji nam se ponudi za njegove vlade biti na tragu ideja koje promovišu upravo ovi spisi, pre svega ideje podeli vlasti. Upravo suprotno, predlog ustava sadrži rešenja kojima se narušava ovaj princip baš kroz zanemarivanje gornjeg nauka.

Prema Predlogu Ustava (čl. 102.) naime, narodni poslanik je slobodan da neopozivo, stavi svoj mandat na raspolaganje stranci na čiji je predlog izabran, pod uslovima određenim zakonom. Šta ovo konkretno znači? Narodni poslanik može odobriti političkoj stranci / dogovoriti sa političkom strankom, na čijoj je listi izabran, da okonča njegov mandat, kada i zašto to bude smatrala svrsishodnim. Mandat narodnog poslanika potpuno je u rukama partije na čijoj je listi izabran.

Ustav upućuje na detaljnije regulisanje ove materije putem zakona pa će zakon verovatno regulisati kako ovu odredbu primenjivati u slučaju zajedničkih izbornih lista više stranaka, no malo je verovatno da će se upuštati u određivanje unutarpartijske nadležnosti za odlučivanje o mandatima narodnih poslanika, dakle, koji je to organ političke stranke nadležan za ova pitanja. Bez obzira na odredbe statuta političkih stranaka koji će morati ovo da regulišu, a imajući u vidu autokratski karakter naših stranaka., jasno je da će o mandatima praktično odlučivati najuže rukovodostvo, dakle par ljudi. Može doći do apsurdne situacije da par stranačkih moćnika odlučuje o sudbini više desetina poslanika svoje stranke.

Tako se na mala vrata uvodi imperativni mandat, jer će poslanici de facto glasati po imperativu svoje partije, a ne slobodno. Uporedna analiza Predloga koji ide na referendum i ranijih predloda (ekspertskog tima B. Tadića i predloga Vlade Srbije) pokazuje nam da je slobodni mandat tokom tajnih stranačkih pregovora proteran iz ustava. Naime oba predloga koja su prethodili ovom referendumskom sadrže izričitu odredbu da je mandat narodnih poslanika slobodan, šta više, predlog Tadićevih eksperata sadrži odredbu po kojoj narodni poslanik glasa po sopstvenom uverenju. Predlog Ustava koji nam se na refrendumu nudi ne pominje slobodni mandat narodnih poslanika.

U praksi, sledstveno ovakvom ustavnom rešenju, političke stranke će na izborne liste stavljati samo one kandidate koji se unapred obavežu da će po sticanju mandata narodnog poslanika staviti na raspolaganje svoj mandat političkoj stranci. Drugim rečima, imaćemo nešto kao blanko-blanko ostavke kandidata za poslanike, što je već po imenu dovoljno neozbiljno.

Nekome se ovo vezivanje sudbine narodnog poslanika za volju njegove partije može učiniti logičnim izborom. Međutim, dosadašnje iskustvo govori da političke stranke koje formiraju većinu redovno u izvršnu vlast šalju svoje rukovodeće ljude. Izuzeci samo potvrđuju ovo pravilo, pa i oni ministri koji nisu pre toga imali značajnu partijsku funkciju tokom svog ministrovanja redovno beleže uspon na partijskoj lestvici (Ivana Dulić Marković na pr.). Ovo delegiranje stranačkog rukovodstva u organe izvršne vlasti, dakle Vladu, nadalje znači da će praktično o mandatima narodnih poslanika, bar onih čije stranke formiraju vladu, odlučivati ministri. Umesto da skupština kontroliše vladu, što je jedno od suštinskih obeležja podele vlasti, biće obratno. Poslanici zavisni od vlade nemaju ustavna sredstva da se suprotstave posezanju izvršne vlasti za zakonodavnom vlašću, izvršna vlast gomila funkcije, što zakonito vodi u zloupotrebu i narušavanje prava građana zbog čega se princip podele vlasti i slavi.

Ovakav položaj narodnih poslanika u suprotnosti je sa nizom drugih odredbi Predloga Ustava. Jer, zašto će partija skraćivati skraćivati mandat svojim poslanicima? Više nego verovatno, zato što se suprotstavljaju njenoj volji. Idealan narodni poslanik, dakle, treba da sledi volju partije, no to nije u skladu sa čl.5 predloga Ustava po kojem političke stranke ne mogu neposredno vršiti vlast, niti je potčiniti sebi. Šta je raspolaganje mandatima narodnih poslanika mimo njihove volje ako ne upravo potčinjavanje zakonodavne vlasti volji partije do te mere da se može govoriti o neposrednom vršenju zakonodavne vlasti. Da ne govorimo o tome na šta se svodi suverenost građana (čl.2) kada njihovi predstavnici u skupštini ne odlučuju slobodno. Ovo raspolaganje mandatima od strane partije nije u skladu ni sa čl.103 po kojem narodni poslani k n e može biti pozvan na krivičnu ili drugu odgovornost za izraženo mišljenje ili glasanje u vršenju svoje poslaničke funkcije, jer će se narodni poslanici oduzimanjem mandata kažnjavati upravo za izraženo mišljenje odnosno glasanje. Sloboda misli i savesti se ukida za poslanike, kako će je oni takvi sačuvati za nas, sutra kada jedna stranka zagospodari parlamentom?

Čitava je Evropa, kojoj se želimo priključiti, temeljena na državi koja je organizovana po principu podele vlasti. Podela vlasti je u tom smislu evropski princip bez o bzira na nespornu činjenicu da prvi pisani ustav koji je promovisao ovu vrednost nije evropski već - američki. Ovo je evropski princip samo zbog toga što su ga prihvatile sve evropske zemlje pre svega zbog toga što je ova ideja prvo nastala u ustavnoj praksi Engleske, dok se teorijskim tvorcem ove ideje smatra evropljanin, francuz, Šarl Monteskje. Pre godinu i po dana Francuzi i Holanđani glasali su na referendumu o prihvatanju evropskog ustava i rekli ne. Holandski premijer je poraz na referendumu shvatio kao poruku birača da se "Evropa previše politizovala i udaljila od građana", kao i da je "vreme da oni budu direktnije uključeni u zbivanja u Uniji". Evropski standardi na delu, i kod birača i kod političara. Treba ih slediti.

Želimo li otud, da našim političarima prenesemo poruku da su se previše udaljili od naroda krojeći u tajnosti ustav koji ne garantuje osnovne principe evropskih demokratija kakav je podela vlasti - referendum je upravo prilika za to. Biramo li evropski način, glasaćemo ne.

ZRENJANIN, 22.10.2006.

Napomene:

1. FEDERAKISTIČKI SPISI Hanilton, Medison, Džej, Beograd 1981 str.347.

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM