Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATE

Srbija među ustavima

   

 

Saša Gajić

Ustavni postfestum: „Ustavoblatitelji“

Mada je prošlo više od mesec dana od usvajanja ustavnog zakona i stupanja na snagu novog, Mitrovdanskog ustava, kontroverze vezane za njegovo usvajanje, ali i njegovu sadržinu, nisu utihnule. Referendumsko usvajanje ustava u foto-finišu, snažna antireferendumska kampanja, koja je na mahove nadvladavala zajedničke napore svih parlamentarnih stranaka da se građani mobilišu da potvrde (nažalost) prvi put iskazan zavidan nivo parlamentarnog konsenzusa oko bazičnih principa pravno-političkog ustrojstva države, i naročito politička, a ne samo pravna argumentacija izneta tim povodom koja se nastavila do današnjih dana, predstavljaju dovoljan povod da se još jednom, post festum, obrati pažnja na iznetu argumentaciju, naročito u svetlu činjenice da se „antireferendumski“ argumenti obilato koriste u tek otpočetoj predizbornoj kampanji.

Ovde, dakle, nije reč o „merenju repa mrtvom antireferendumskom vuku“, niti poigravanju sa njegovim argumentima radi puke intelektualne zabave ili uveseljavanja čitateljstva, već o simptomima političke orijentacije jednog dela ovdašnje (da li stvarno?) stručne javnosti, nesumnjivo medijski uticajne, čija se pozicija od trenutka jasnog antireferendumskog izjašnjavanja u potpunosti svrstala uz jednu novonastalu političku opciju koja preti da sa drugog pola političkog spektra kontraradikalizuje ovdašnju scenu eksluzivnošću sopstvenih stavova i političkih poteza. Kako smo, dakle, pored ustavobranitelja, u srpskoj pravno-političkoj istoriji prvi put dobili i „ustavoblatitelje“?

Antireferendumska taktika zbunjivanja građanstva

Srpsko biračko telo, dobrim delom pravno neuko, neupućeno i ostrašćeno tvrdom i nekritičkom političkom opredeljenošću i svim negativnim stereotipima koji je prate, a s druge strane frustrirano sopstvenim lošim socio-ekonomskim položajem, nije bilo teško ponovo zbuniti i dezorijentisati. Elektronski mediji svih režima tokom proteklih petnaest godina stekli su već zavidnu sposobnost preoblikovanja i reinterpretacije stvarnosti u cilju da se preoblikuje i svest građana. Setimo se samo proglašenja pobede nad NATO-om ili kampanje zastrašivanja građana oslepljivanjem usled pomračenja Sunca. U nedavnom, referendumskom slučaju, jedina promena bila je ta što su se mediji otvoreni za proreferendumsku kampanju, dakle i oni režimski i oni opozicioni, pokazali kao mlaki i neefikasni, te su otvorili vrata onim antireferendumskim argumentima, koji su ciljali na „pomračenje uma“ preuveličavanjima sa elementima paranoje, sluđivanjem građana i širenjem neistina ili poluistina.

Tendenciozna preterivanja i netačnosti koje je tokom i nakon usvajanja ustava na njegov račun izrekao deo „stručne javnosti“, s legitimitetom naučnih zvanja ili nekadašnjeg političkog kredibiliteta, upravo su i ciljala da pobude stereotipe i antagonizme i odvrate građane od pozitivnog referendumskog izjašnjavanja. Onima koji gaje negativan sentiment prema Miloševićevom režimu ustav je prikazivan kao „kontinuitet miloševićevske politike“; manjinama, uprkos nesumnjivom napretku pravne zaštite manjinskih prava, kao antimanjinski; ljudima koji su bliži građanskoj opciji kao nacionalno-retrogradni; a pobornicima evrointegracija kao antievropski.

O dijapazonu ovakvih argumenata, koji su, i pored povika o nepostojanju javne rasprave, izneti u svim pisanim i elektronskim medijima možda najbolje svedoče časopisi Helsinška povelja i Republika koji su u svojim jesenjim brojevima cele temate posvetili kritikama povodom nedavno usvojenog ustava. Od stručno najutemeljenijih i najveštijih (A. Molnar) kritičkih teza, preko pamfletističkih dosetki (T. Pančić, N. Samardžić) do grotesknog leleka (R. Stepanov), u ovim se kritikama nalaze svi političko-ideološki simptomi koji „krase“ ovaj deo spektra javnih delatnika vičnih pisanju.

Glavne ustavne kontroverze

To što kritičari novog ustava mahom nisu pravnici, niti su na bilo koji način upućeniji u ustavnopravnu problematiku, ne bi trebalo da predstavlja problem. Osnovno poznavanje demokratskih instituta i načela, kao i spoljne i unutarpolitičke stvarnosti, svakako je dovoljno da se na ustavna rešenja kritički osvrnemo sa „političkih pozicija“! Međutim, kada samo bacimo pogled na naslove njihovih priloga koji novi ustav kvalifikuju kao „odelo sa hiljadu zakrpa“ (Torov), „konstituciju ohlokratije“ (Samardžić), „trijumfalnu radikalsku povelju“ (Domonji), sve sa „preambulom za diktaturu“ (Panćič) koja „gura autonomiju u državnost“ (Stepanov) i koja pri tome „licemerno brani Kosovo“ (Sikavica), postavlja se pitanje iz koje perspektive se sagledava jedan pravni akt kada ga neko doživljava na tako izobličen način?

Kritike na račun novog ustava pretežno su grupisane u četiri grupe. Prvo, kritika načina donošenja ustava; drugo, kritika preambule i regulisanja statusa Kosova; treće, kritika odnosa novog ustava prema ustavu iz 1990. godine (pitanje kontinuiteta i diskontinuiteta); i četvrto, kritika ustava spram stava ka evrointegracijama i odnosa unutrašnjeg i međunarodnog prava. Preostali argumenti vezani za podelu vlasti i stepen nadležnosti njenih pojedinih nosilaca, zaštitu ljudskih i manjinskih prava, ili pak odnos prema vlasništvu poslaničkih mandata sporadični su i periferni. Krenimo zato redom.

Najutemeljenije primedbe su one na račun njegovog usvajanja. Ustav jeste usvojen po hitnom postupku, na prečac, u celovečernjem terminu, pri čemu se svi poslanici nisu temeljno upoznali sa njegovom sadržinom. Kasniji događaji i krhkost referendumskog konsenzusa, koji se ogledao i dramatičnim drugim danom izjašnjavanja o potvrdi ustava, delimično su opravdali razlog ove „pragmatične užurbanosti“, ali nisu popravili loš utisak koji je ostavljen. Ustav je usvojen na brzinu, ali su zato pregovori bili dugi i iscrpni. Prigovori o „nepostojanju javne rasprave“ ne mogu biti suštinski jer je stručna rasprava o ustavnim projektima trajala godinama, a javna rasprava od usvajanja ustava do njegove potvrde gotovo mesec dana, kada je ustav i bio izložen najžešćim kritikama. Ovde još treba istaći da postojanje rasprave ne povlači to da ustav, nakon nje, nužno biva bolji i demokratskiji. Ustav koji je nastao nakon verovatno najduže javne rasprave u savremenoj istoriji bio je, po svemu sudeći, i najgori. Reč je o ustavu SFRJ koji je ustavnopravno „minirao“ jednu državu i predstavljao plodno tle za separatizam i otpočinjanje građanskog rata u kojem je stradalo više stotina hiljada ljudi.

Procedura usvajanja ustava i referendumske potvrde bila je besprekorna i bez pravne manjkavosti. Štaviše, ispunjeni su najteži mogući uslovi pravne kvalifikacije (potvrda ustava pozitivnim izjašnjavanjem preko 50 odsto upisanih birača). Reći da je procedura „suštinski manjkava usled nepostojanja javne rasprave a formalno korektna“ pravni je nonsens jer se u proceduralnim stvarima forma i suština podudaraju. Videti u parlamentarnom konsenzusu, koji je obradovao građane makar trenutnim odsustvom stranačkog prepucavanja, „ambijent tajne večere“ u kome vlada „zov patriotizma“ (1) (što povlači zaključak da su narodni poslanici nalik na životinje, podatni u prvom redu zovu i drugim nagonskim potrebama, a ne demokratski izabrani predstavnici građana) predstavlja izraz cinizma spram činjenice da dijalog i uzajamni kompromisi nekada mogu da dovedu do konsenzusa. Uostalom, to bi trebalo da bude svrha parlamentarne demokratije a ne izraz „političke šizofrenije“ i „trule kohabitacije“, kako, na primer, tvrdi Nikola Samardžić (2). Ovakvi iskazi, u kojima je krhki konsenzus predstavljen kao izraz „teokratske simfonije“ i „podmukle obznane političkog ropstva“, slikovito nam pokazuju kako to izgleda kada je neko, iako se načelno zalaže za demokratske vrednosti kao civilizacijska dostignuća, svojom demagoškom, zapaljivom retorikom i manihejskim pogledom na svet, u stvari, svetlosnim godinama udaljen od njih.

Što se tiče proceduralne primedbe vezane za referendumsku potvrdu ustava da u biračkim spiskovima nije bilo kosovskih Albanaca, ovo jeste nasleđena manjkavost biračkih spiskova za koju nijedna od aktuelnih parlamentarnih stranaka ne snosi odgovornost, a kojim dotični kritičari „suštinske proceduralnosti“ nisu prigovarali prilikom prethodnih izbora od 2000. godine naovamo. Iako isti uporno tvrde da Kosovo od 1999. nije deo Srbije, sada zdušno prihvataju tezu da je odsustvo kosovskih Albanaca iz biračkih spiskova krupan nedostatak, što je izraz očigledne nedoslednosti i neprincipijelnosti iskazanih stavova.

Emocionalizacija antiustavnog diskursa

Drugi set antiustavnih primedbi tiče se preambule ustava i položaja Kosova u njemu. Na ovom pitanju najlakše je prepoznati iracionalnost i hipokriziju antirefendumskih agitatora. Upravo oni često čine ono što žele da imputiraju drugima. Tako se stalno ponavljaju čas teze o deklarativnom značaju preambule koja, po njima, prikriva da ustavotvorci suštinski ne računaju na Kosovo u okviru Srbije već samo manipulišu emocijama građana zarad potvrde ustava, a čas se napominju odredbe o Kosovu unutar glave o teritorijalnoj organizaciji Republike kojima se, navodno, krši međunarodno pravo. Ovo su, takođe, isključive teze, kao i one u kojima isti (naravno, netačno) tvrde da po međunarodnom sporazumu i Rezoluciji 1244 Kosovo već nije deo Srbije, dok naknadno kritikuju ustavno definisanje „suštinske autonomije“ Kosmeta kao puko prepisivanje iz navedene rezolucije UN.

Preambulu, kao deklarativni deo ustava u kojem se, u gotovo svim ustavnim porecima modernog sveta, izražava osnovni politički i vrednosni stav ustavotvorca s kojim je prigodno na početku “ukrasiti“ ustavnu regulativu, naši „ustavoblatitelji“ proglašavaju za lukavstvo koje stremi „mitomanskoj emocionalizaciji diskursa“ (3). Međutim, ako se pogleda nivo patetičnosti, manihejskih simplifikacija i širenja paranoičnih vizija o Srbiji kao o „bezdanom carstvu tame na dubokom Balkanu“, (4) ili kao npr. kod naricanja Stepanova koji svoje pamfletističke iskaze završava pseudorevolucionarnim usklicima (tipa „I pre ili kasnije Vojvodina će lošom politikom ove vlasti postati država!“ , „Nema naznaka ni minimalnoj autonomiji Vojvodine!“ ili „ Nema traga pravnoj državi. Postoji samo nacionalistički legitimirano bezakonje!“), a koji očito odaju emocionalnu nestabilnost, onda je jasno da upravo diskurs ovih „reformskih ekstremista“ vrvi od „mitomanskog emocionalnog diskursa“. Umesto činjenica, patetiše se o „dvosmislenosti ustavnih članova“, „preambulama za diktaturu“ i „crnom scenariju koji vodi do samoubistva na rate“ (5). Svugde im se pričinjavaju zavere, podli planovi i aveti Miloševićevog doba, dok se kao potpore njihovih teza samo retko iznose drugi, nazovi argumenti, a u stvari više dosetke na nivou srednjoškolaca sa literarnim pretenzijama. Tako nam se, primera radi, kao krunski dokazi o pogubnosti novog ustava nude „saveti priučene mudrosti“ o tome kako su sve postojeće države nastale na prostoru drugih država (ako već nisu nastale zaposedanjem nepopunjenog, preddržavnog prostora), pa će tako i Kosovo nastati na delu Srbije, dok se „banalne formalnosti“, poput odluka iz Helsinkija o nepovredivosti državnih granica, postojanje UN i celog međunarodnog prava očigledno prećutkuju i smatraju za „istorijski irelevantne sitnice“. Ali se zato, sa druge strane i potpuno suprotno istorijskom realizmu i pravnom relativizmu kojeg čvrsto zastupaju, tvrdi (sa kojim osnovom?) kako je Srbija „trajno i zauvek izgubila“ Kosovo u svetu u kome, inače, ništa nije „zauvek“. Pred ovakvim „argumentima“ zbilja staje pamet!

Sličnih ispada ima na pretek: mešoviti, kompromisni, nacionalno-građanski državni koncept proglašava se „sistemom građana prvog i drugog reda“ (6), iako velika većina država EU u svojim ustavima preferira isključivo nacionalni koncept. Korpusu ljudskih prava prigovara se što eksplicitno nabraja pojedina prava, a ne poziva se samo na međunarodne konvencije koje regulišu ovu materiju od kojih bi, po mišljenju ovih kritičara, ustav trebalo da preuzima gotova rešenja – kao da to nešto bitno menja. Osim što bi skratilo pisanje ustava, kome upravo oni zameraju brzinu donošenja! Pored toga, ustavu se spočitava što eksplicitno ne definiše suverenitet (7), mada se u najvećem broju slučajeva ustavi uopšte ne bave teorijsko-pravnim definicijama kojima se bavi pravna nauka.

Parlamentarna kontrola upotrebe armije van granica države, očigledno uneta za slučaj učešća u multilateralnim mirovnim misijama, proglašava se kao krunski dokaz za teritorijalne pretenzije na susedne države, u prvom redu Kosovo (koje, uzgred, taj isti ustav tretira kao sastavni deo Srbije), što naši kritičari u isti mah ocenjuju kao „kršenje međunarodnog prava“ i što je ko zna koji po redu logički apsurd. Da ustavotvorac ima bilo kakve ratoborne namere, on svakako ne bi inistirao na parlamentarnoj kontroli upotrebe armije. Ali, našim ekspertima, koji se spram armije odnose neskriveno infantilno kao prema „balastu koji treba otpraviti u muzej starina“, (8) sopstveni paradoksi ne bodu oči.

Olakšani uslovi revizije i dopune ustava ili nedovoljna jezička preciznost u pojedinim odredbama spočitavaju se kao tendenciozni, a sve u cilju da se kasnijim zakonskim rešenjima navodno derogira čak i privid instituta pravne države. Tako se npr. nedovoljna preciznost definisanja prava na odlučivanje o sopstvenom potomstvu (gde se u ustavu kaže „svako“, a ne „žena“) tumači kao zlobni plan da se kasnijom legislativom to „svako“ precizira kao „državno-klerikalni ogran“ i tako, kroz garanciju ovog ljudskog prava, nametne zabrana abortusa (?!!). Sve ovo predstavlja paranoični scenario primereniji SF antiutopijama nego uračunljivoj kritici pravne materije, a istovremeno više govori o načinu rezonovanja naših „ustavoblatitelja“, nego o samom ustavu. Pogotovo kada se, suočeni sa ekstenzivnom zaštitom ljudskih i manjinskih prava, koja je temeljnije obrađena nego u većini evropskih ustava, odvažuju da prigovore što nema ustavne garancije za npr. prava na kloniranje i prava na humanu eutanaziju (9), kojim nam samo otkrivaju svoje, svesne i podsvesne, „(para)ustavne pretenzije“.

Problemi (dis)kontinuiteta

Treći korpus prigovora tiče se ukazivanja na pitanje navodnog kontiniteta novog ustava sa ustavom iz 1990. godine. Ovde je pre reč o višestrukoj zameni teza i pogrešnih premisa koje su se ponavljale tokom antireferendumske kampanje. Prva zamena teza tiče se poistovećivanja prirode Miloševićevog režima sa prirodom materije bivšeg ustava, čime su se akumulirana negativna osećanja prema Miloševiću i njegovoj politici svesno pretvarala u odbojnost prema jednom pravnom aktu. Kako smo već ukazali, (10) ustav kao najviši pravni akt nikada ne predstavlja pun izraz politike režima koji ga je doneo. I obrnuto. Priroda nekog režima se u prvom redu ogleda kroz način vođenja politike, a tek sporedno i posledično u pravnim aktima koje stvara. Što su pravni akti opštiji, to im je, po pravilu, i mera političnosti manja. Problem sa “Miloševićevim dobom” bio je problem kršenja ustava, koji je on sâm doneo a nije ga poštovao, a ne pojedine ustavne odredbe. Kako nam pokazuje pravno-politička istorija, po istom ustavu mogu da vladaju potpuno različiti režimi i da vode potpuno različite politike. Po aktuelnom ustavu iz 1990. vladale su Miloševićeve socijalističke vlade, zatim dve DOS-ove i kraju Koštuničin kabinet, svako od njih pri tome ostavljajući svoje specifično političko nasleđe.

Sâm ustav iz 1990. godine predstavljao je varijantu francuskog ustava Pete Republike iz 1958. godine kome su demokratski kvaliteti nesporni i koji predstavlja uzor za ceo niz modernih ustava. Od nama bliskih, tranzicionih država gotovo identičan ustavni model imaju Poljska i Rumunija. To što su se ustavotvorci opredelili da i u novom ustavu zadrže postojeću podelu vlasti i nadležnosti njenih pojedinih organa, kao i što su poštovali proceduru za promenu ustava prema propisima iz prethodnog ustava, ne predstavlja nikakvu manu, naročito ako se ima u vidu da je, pored povećanja stepena uzajamne kontrole između grana vlasti, novim ustavom značajno pojačana i uloga Ustavnog suda. Ne zaboravimo da je pravni diskontinuitet izraz revolucionarnih prevrata i političkog haosa, a nikako demokratskih procesa, koje krasi poštovanje pozitivno pravne procedure kad god je to moguće. Takođe, ne treba ispustiti iz vida ni da je npr. Mađarska prošla kroz tranzicioni proces i postala član EU a da ne samo da nije proglasila pravni diskontinuitet, već nije ni promenila u celosti svoj jednopartijski, komunistički ustav. Ona je samo izmenom pojedinih ustavnih odredbi amandmanima na njih udarila osnov za stvaranje sopstvene pravne države, čime će nam prigovori o “kontinuitetu sa Miloševićevim ustavom” postati zaista izlišni.

Uzaludno uzimanje Evrope u usta

Konačno, četvrta i poslednja grupa prigovora tiče se stava novog ustava spram evrointegracija i regulisanja odnosa unutrašnjeg i međunarodnog prava. Već samo nekoliko dana po usvajanju ustavnog nacrta u javnosti su se mogle čuti priče o ustavu koji nas vuče „nazad u mračni srednji vek“ ili pak „zagovara prevaziđeni devetnaestovekovni koncept suverene države“, što je, prema kritičarima ustava, ne samo trijumf primata unutrašnjeg prava nad međunarodnim, već i ozbiljna smetnja pristupu EU. Dokaz za to je, smatraju oni, činjenica da novi ustav ne sadrži „integrativnu klauzulu“ o automatskom važenju prava EU po prijemu Srbije u istu. Vrhunac primedbi predstavlja prebrojavanje koliko je puta u ustavu spominjana Evropa (tj. evropske vrednosti), a koliko puta Kosovo, kao da broj pominjanja išta znači! Nije li bitnije da li su mehanizmi organizacije, podele i kontrole vlasti, ali i zaštita ljudskih i manjinskih prava, te funkcionisanje tržišnog ekonomskog modela, izraz savremenih demokratskih i evropskih vrednosti, nego koliko se puta, kao kakva mantra, formalno spominje EU? Ustavna povelja Srbije i Crne Gore sva je vrvela od pominjanja Evrope, njenih standarda i vrednosti, pa joj to, nažalost, nije pomoglo da državna zajednica postane iole funkcionalna i potraje duže od tri godine! Umesto „uzaludnog uzimanja u usta imena evropskog“, novi ustav se usmerio na izgradnju konkretnih modernih institucija i ispunjavanje svih kopenhagenških kriterijuma za pristup EU, bez prevelikog optimizma i hvalisanja istim. I pored škrtosti u eksplicitnom deklarisanju evropskih vrednosti, novi ustav je u isti mah ostavio dovoljno prostora da se po lakšoj proceduri nadograđuje, i to onako kako u stvarnosti budu tekli procesi približavanja Srbije Uniji. To su, uostalom, svojevremeno činile i druge istočnoevropske države koje su 2004. godine postale punopravne članice EU. Ni one nisu odmah u svoj važeći ustav ugrađivale „integrativnu klauzulu“ već tek kada im se, kao kandidatima za ulazak u Uniju, članstvo neposredno smešilo.

Još ciničnije zvuče poređenja o gubitku suvereniteta država u korist EU sa odricanjem Srbije od Kosova, odnosno tumačenja neodricanja od Kosova kao izraza zaostalosti i opšte nespremnosti da se suverenitet prepusti drugima. (11) Klasična zamena teza iza učenosti i hrpe teorijsko-pravnih i socioloških argumenata trebalo bi da nas uveri u to kako je maltene isto dobrovoljno preneti deo državnog suvereniteta na visokocivilizovani briselski birokratski aparat, od čega sve države imaju konkretan i politički i ekonomski i bezbednosni interes, i svojevoljno prepustiti deo teritorije albanskom bašibozuku, sa kojim međunarodna mirovna misija godinama nije u stanju da izađe na kraj. Od toga bi se imala neposredna i politička i ekonomska i bezbednosna šteta, a da pritom ne pominjemo egzistencijalnu ugroženost preostalih nacionalnih zajednica u getima širom Kosova. Argumentima tipa da se niko u Evropi ne protivi „odricanju od suverenosti kao takve“ (12), već da francusko i holandsko „ne“ evropskom ustavu predstavlja protivljenje “odricanju sopstvenog suvereniteta u korist novih, zaostalijih članica 'druge Evrope' u EU“ kao da naši mudri stručnjaci nisu u stanju da ih po analogiji primene na odnose Srbije prema kosovskim Albancima, kojima evidentno, čak i u poređenju sa ostalim delom Srbije, nedostaju društveni demokratski kapaciteti. Da ne pominjemo da i u stvarnoj politici i pozitivnom pravu nikada nema apstraktnog odricanja od državne „suverenosti kao takve“, već se suverenost, kao izraz „opšte volje“, uvek prenosi na konkretni subjekt.

Posebnu kritiku antiferendumskih agitatora novi ustav je doživeo po pitanju hijerarhije pravnih akata, tj. odnosa domaćeg i međunarodnog prava. Mada novi ustav uravnoteženo tretira preuzete međunarodne obaveze Srbije, prilikom čega potvrđeni međunarodni ugovori ne mogu biti u suprotnosti sa ustavom, niti domaće unutrašnje pravo može biti kontradiktorno opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, čime je uspešno definisan jedan moderan, elastičan, dinamički državnopravni suverenitet otvoren za pristupanje EU i primenu prihvaćenih budućih međunarodnih konvencija, ovo je našim “ustavoblatiteljima” predstavljalo ključni argument o “manipulativnom karakteru ustavotvoraca” i preziru spram međunarodnog prava. Iako nema ni pomena o poništavanju postojećih, već preuzetih međunarodnih obaveza, već samo o ustavnom, načelnom i principijelnom zauzimanju opšteg stava prema međunarodnim obavezama koje moraju biti u skladu sa demokratskim načelima samog ustava i istim takvim opšteprihvaćenim načelima međunarodnih pravila, ovakav odnos unutrašnjeg i međunarodnog prava pružio je dovoljno prostora za dodatno stvaranje kontroverzi uperenih u zastrašivanje građanstva navodno “izolacionističkim” osobinama ustava.

Prave namere kritičara ustava

Celokupan antireferendumski i antiustavni arsenal imao je, kao što smo videli, za cilj formiranje jedne pojednostavljene i iskrivljene negativne slike o uticaju novog ustava na društvo i život građana, šireći strahove i zebnje o „mitu o povratku“ u mračne devedesete, tj. stanju sličnom ondašnjem. Fiksacija ka „Miloševiću koji nam je kriv za sve“, i to ne samo onda (kada je to bilo tačno, ali i kada nam bilo samo izgovor za apatiju i neaktivnost), nego i sada kada ga više nema, u antireferendumskoj je kampanji, a kako sada vidimo i u predizbornim nastupima, počela da se pretvara u bizarni oblik pseudoreformske mitomanije. Potenciranje priča i stereotipa iz prošlosti, svojevrsni retro stil, koji nimalo čudno vremenski koincidira sa radikalskim povratkom na ekstremističku retoriku iz devedesetih godina i njene stereotipe, kao da pokušava da zarad iluzornog očuvanja svojih pozicija zadrži Srbiju u kandžama prošlosti. Kao da su oba pola „dve Srbije“, umesto da evoluiraju u skladu sa promenama u svetu, odlučila da se još dublje ukopaju u stare pozicije, raspirujući već izlizane antagonizme i predrasude.

Poričući da se u Srbiji odvijaju nezaustavljive društvene promene i da procesi regionalnih, u prvom redu saobraćajnih i energetskih integracija, uz značajne promene u ukupnim svetskim odnosima, kao i najvećim delom privatizovana privreda ne samo u Srbiji već i u svim zemljama nastalim na prostoru bivše Jugoslavije, jasno ukazuju na nemogućnost izbijanja nove spirale nasilja, sankcija i izolacije bilo kog dela zapadnog Balkana, grupa „ustavoblatitelja“ ovakvim delovanjem, misleći da se suočava sa prošlošću, kroz svoje negativne mitove pokušava svesno ili nesvesno da zadrži to isto društvo u prošlosti. Sami događaji nakon usvajanja ustava, njegova pozitivna ocena od evropskih zvaničnika, nepostojanje primedbi Venecijanske komisije, ali još više ulazak u Partnerstvo za mir, pregovori o ublažavanju viznog režima sa EU, kao i mogućnost nastavka pregovora o pridruživanju Uniji, jasno nam pokazuju besmisao strahova o izolaciji Srbije koju raspiruju ovdašnji „reformski ekstremisti“.

S pravom se zato postavlja pitanje razloga njihovog istrajavanja u ovakvoj retorici. Da li je razlog političko-taktički, jer žele da time potpomognu jačanju ideološki bliske političke opcije na izborima, iskazujući nezadovoljstvo činjenicom da postignuti konsenzus po pitanju ustava ide u pravcu postizanja buduće koalicije DSS-a i DS-a, koja je, prema uvodniku Sonje Biserko, „izrazito štetna sa stanovišta jačanja političke alternative jer se gubi razlika (dodajemo – manihejska, S.G.) između promoderne i proevropske Srbije s jedne strane, i konzervativne, čak nacionalističke, antievropske politike s druge strane“, (13) iz banalnog razloga što su oni na toj manihejskoj i mitomanskoj podeli jedino i svikli da rešavaju svoje egzistencijalne i moralne potrebe? Ako je zaista tako, tužno je da su neki od njih, koji su tokom prethodnih decenija stekli koliki-toliki naučni i moralni kredibilitet, došli u situaciju da agituju za jednu problematičnu političku opciju, uprežući svoje intelektualne kapacitete u službi promovisanja kontroverznih i još uvek zelenih političkih lidera. A ako to ne čine iz političkog oportunizma nego stvarno veruju u „negativne mitove“ koje propagiraju, stvar je još gora. U tom slučaju, njihovi stavovi ne treba da predstavljaju predmet stručne pravno-političke analize, već jedne druge dijagnostičke nauke.

Fusnote:

1. Ivan Torov, “ Odelo sa hiljadu zakrpa“, Helsinška povelja br. 99-100, str. 6.

2. Nikola Samardžić, „Konstitucija ohlokratije“, Helsinška povelja br. 99-100, str. 6.

3. Teofil Pančić, „Preambula za diktaturu“, Helsinška povelja br.99-100, str. 10.

4. Isto.

5. Isto, str.12.

6. R. Stepanov, „Guranje autonomije u državnost“, Helsinška povelja br. 99-100, str. 12.

7. A. Molnar, „Gubitak suvereniteta u korist Evropske unije ili borba za suverenitet nad Kosovom i Metohijom“, Republika br. 392-395, str. 20.

8. Isto.

9. R. Stepanov, „Guranje autonomije u državnost“, Helsinška povelja br. 99-100, str. 12.

10. Đ. Vukadinović, S. Gajić, „Kako razvezati ustavni gordijev čvor?“, www.nspm.org.yu .

11. A. Molnar, „Gubitak suvereniteta u korist Evropske unije ili borba za suverenitet nad Kosovom i Metohijom“, Republika br. 392-395, str. 20.

12. isto

13. Sonja Biserko, „Konstituisanje alternative u Srbiji“, Helsinška povelja br.99-100, str. 3.

 

 

 
 
Copyright by NSPM