Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATE

Kosovo i Metohija

   

 

Dušan Tubić

SRBIJA IZMEĐU ZAPADA I RUSIJE

Dok Putin nije izjavio da nema specifičnog slučaja i da takav slučaj ne sme postojati u procesu rešavanja statusa Kosova i Metohije, čini se da kod nas nije bilo nimalo nade o o(p)stanku Kosmeta u Srbiji. Sada ta nada, više kao teorijska mogućnost nego kao realnost, ipak postoji. Ne ulazeći u razloge ovakvog Putinovog istupanja, možemo zaključiti da se čini da je to pokazalo da još nisu sazreli uslovi da se ostvari plan Anglosaksonaca – nezavisnost Kosova u ovom ili onom obliku. Očita je promena njihove retorike, iako je ona možda privremenog karaktera, pa ne govor e više izričito “...da će poštovati volju naroda KiM”, kojom su   jasno pokazivali kom to narodu pružaju podršku. No, bez obzira na sve, došlo je do određenih pomeranja u stavovima nekih zapadnih zemalja, a taj pozitivni pomak malo ko kod nas pominje, a o tome da se on iskoristi još manje se govori.

Utisak je da se u vezi sa ovim problemom Anglosaksonci igraju vruće–hladno sa Putinom i Rusijom. Pokušali su da ga pridobiju oko Kosova, ali i drugih pitanja, recimo Irana i Severne Koreje. Buš je pozvao Putina na ranč u Teksasu, ponudio mu podršku za ulazak Rusije u Svetsku trgovinsku organizaciju, a da zauzvrat Putin ipak malo popusti povodom onih pitanja koji su za njih izuzetno važna. A ako se inati, tu su razne afere, poput one o „nuklearnom trovanju“ bivšeg ruskog špijuna u Londonu, koje se mogu iskoristiti za pritisak na njega i Rusiju.

Čini nam se da ovo nije prvi put da se oko nas igraju velike sile, pri čemu mi čak ni ne razumemo pravila igre. Naši političari kao da nisu čitali o osvajanju Skadra i pogibiji više od 10.000 Srba i Crnogoraca. Osvojili smo Skadar, a onda smo, nakon samo sedam dana, na ultimatum velikih sila morali da ga napustimo. Da li su i zašto velike sile prvo čekale da izgine 10.000 Srba i Crnogoraca, pa da nas onda nateraju da osvojeno napustimo, ili su nam pre pogibije mogli reći da nećemo moći zadržati Skadar pa da ne ginemo uzalud? Na kraju, šta je za njih 10.000 poginulih, nije to “tako strašno”, ostaje još dosta živih Srba i Crnogoraca. Strašna, teška i optužujuća računica svetskih moćnika! Kao da opet pomažemo velikim silama da dovrše započeti posao na Balkanu, a Srbija je ništa drugo do „moneta za potkusurivanje“.

„RUSI DOLAZE“

Odakle taj i takav zaokret Rusije u odnosu na Kosovo i Zapad? Iako američke diplomate pokazuju bojazan da bi Srbija mogla postati „balkanska Belorusija“, za tako nešto nema osnov a jer su naši vodeći političari prozapadno orijentisani, a Rusija nije pokazala napor da pridobije srpske lidere, pa čak ni radikale. Kako iza takve „prosrpske“ politike očigledno nema starih sentimenata „slovenske solidarnosti“ jer Putin, kao „Nemac u Kremlju“, jednostavno nije taj tip čoveka i političara, a vidimo da se ni neki konkretni privredni i strateški interesi ruskih kompanij a ne ostvaruju u Srbiji, pitamo se o čemu je zapravo reč?

Jeste li ovo samo Putinov pokušaj da se pozicionira u svetu kao nezavisan igrač, pa da u trgovini oko Kosova dobije neke koncesije (možda i na Balkanu) od Anglosaksonaca? Ili je zaista reč o ozbiljnom nastojanju da se izvrši geopolitički povratak na Balkan, doduše više simbolički nego realno, ali sa realnim potencijalom da preraste u nešto ozbiljnije. Teško je u Srbiji, „kontaminiranoj“ rusofobijom i rusofilijom, realno razmatrati koliki je stepen ozbiljnosti „povratka Rusije na Balkan“. Da li je reč samo o tome da se Čečenija „brani“ na Kosovu, ili pak o potencijalno realnom interesu Rusije na ovim prostorima?   

No, na žalost naših rusofila, a na radost domaćih rusofoba koji sistematski godinama pokušavaju da odvoje Ruse od Srba kroz medijsku marginalizaciju Rusije i njeno prikazivanje kao mafijaškog društva, mi moramo primetiti da u Putinovom nastupu ima nekih rupa i nedoslednosti. Čudan je taj zaokret od potpune nezainteresovanosti za Kosovo i bespogovorne podrške Bušovom „krstaškom pohodu protiv terorizma“ do prsta u oko koje predstavlja angažovanje oko Kosova i Metohije. Rusija, koja je prepustila Avganistan i velika prostranstva srednje Azije američkom geopolitičkom uticaju, sada se, odjednom, angažuje oko Kosova! Nije jasno da li je nezavisnost Kosova u ruskom interesu jer oni tada mogu da traže otcepljenje, recimo, Abhazije i pripajanje nekih drugih delova bivših republika SSSR-a, poput Pridnjestrovlja. Ipak, stiče se utisak da se i dalje strahuje od mogućeg buđenja čečenskog separatizma, pa bi onda „specijalni“ slučaj Kosova mogao biti okidač za nove sukobe na Kavkazu.   

Do pomenute izjave Putina u vezi sa Kosmetom rusko-srpski odnosi bili su na najnižem mogućem nivou. Može se reći da je Srbija okrenula leđa Rusiji posle 5. oktobra, a i obrnuto. Mnogi su u zemlji i inostranstvu radili na tom zahlađenju odnosa. Putin je ignorisao Koštunicu prilikom njegovog boravka u Rusiji na sajmu srpske privrede, što je očito značilo da on u Srbiji ne vidi političku snagu koja bi mogla da ostvari sa Rusijom bliske i partnerske odnose. Na radikale kao rođene gubitnike koji imaju malo kapaciteta za strateško mišljenje on, očigledno, ne računa. Verovatno bi se pre dogovorio sa pragmatičnim okruženjem Borisa Tadića no što bi se petljao sa radikalima. I dok tako u Srbiji niko ne računa na Rusiju, a iz Rusije niko ne računa na nekog iz Srbije, desilo se čudo: “ruski medved je ustao i zabrundao”, i sada teško njima. I mi se odmah oduševili, a domaći rusofobi se uplašili da je to nešto ozbiljno i od istorijskog značaja, pa su počeli da potežu teorije zavere „ruskog faktora“.

Pitam se samo šta je veći interes Rusije: da pomogne Srbiji i da Kosovo ostane u sastavu Srbije ili da pusti da se Kosovo odvoji od Srbije, a da se onda, po istom principu, Rusiji pripoje Pridnjestrovlje, Južna Osetija, Abhazija, Ačerija, pa i Krim i severni deo Ukrajine? Čini se da Čečeniju ne mogu nikako izgubiti jer u toj zemlji samo Rusija može odobriti i organizovati referendum, što Rusija nikada neće učiniti. U svemu bi, znači, najveći gubitnik bila Gruzija, bez obzira na skraćene i ubrzane pripreme za njen prijem u NATO, pored Rumunije i Bugarske.

Šta je tačno u pitanju, teško je reći. Da li se zaista budi “ruski medved” ili je na pomolu još jedna dobra trgovina Rusije i Zapada u kojoj bi se trgovalo preko naših leđa – nikom nije sasvim jasno. Neki misle da se podrškom Srbiji Putin “uklinjava” u nekim evropskim krugovima koji se protive nezavisnosti Kosova zbog svojih problema. Naime, oko ovog pitanja su politički krugovi u Briselu podeljeni, a Rusi pokušavaju da zadobiju simpatije onih koji se protive ovom „izuzetku“, koji lako može postati opasno pravilo. No, bilo kako bilo, više smo skloni da verujemo u dobru trgovinu SAD i Rusije, nego u “probuđenu ljubav i emocije Rusije prema Srbiji”. Ne treba isključiti ni arhetipski element kulturološke i istorijske srodnosti Srba i Rusa.

Da li bi Srbija mogla da izvuče neku korist iz igara u „ljubavnom trouglu“ Vašington–Brisel–Moskva? Da, mogla bi, kada bi imala nekakvu sliku o tome šta se zaista dešava, a zatim, na osnovu toga, formulisala strategiju i gurala je svim sredstvima. Nažalost, naša spoljna politika je toliko loša i konfuzna da je možda bolje da je i nemamo, pa se teško možemo nadati da bismo bili kadri da iskoristimo bilo kakvu priliku. Umesto da veliki deo energije, resursa i stručnjaka usmerimo na spoljnu politiku, jer nam ona može najviše pomoći, mi smo ovu sferu potpuno zapustili i ruinirali.

NA ZAPADU NIŠTA NOVO

Čini se da naši obrazovani, ali ne i pametni političari nikako da shvate da na Zapadu nemaju nikakvo uporište (što je krivica koliko njihova, toliko i Zapada) i da nemaju zasad nikakve šanse da dobiju značajniju podršku za ostvarivanje naših vitalnih nacionalnih i državnih interesa, naročito na Kosovu i Metohiji. Nisu slušali ozbiljna upozorenja o tome da nam neće pomoći nikakvo dodvoravanje, o čemu su govorili i uticajni zapadni intelektualci, poput profesora njujorškog univerziteta, Suzan Vudvord ili Noama Čomskog. To su nam još jasnije potvrđivale izjave sa samih vrhova politička elita SAD (Nikolas Berns, Kondoliza Rajs), kasnije i Frenka Viznera, te neizbežnih Engleza Džona Sojersa i Džeka Stroua.

Uprkos ovim obeshrabrujućim i upozoravajućim porukama, naši političari kao da su položili zakletvu da neće „skrenuti sa svetog puta evrointegracija“. Tako su i potpisali četiri nepovoljna sporazuma sa NATO-om. Pored toga, ispalo je da je zahvaljujući Tadićevom preklinjanju Srbija primljena u Partnerstvo za mir, iako je to interes pre svega Zapada. Zato nas i nisu primili kao druge države, već nekako kao iz sažaljenja.

Pa ipak, svi ti ustupci nisu doneli ni za milimetar bolji status Srbije u svetu. Doduše, ni gori, jer se čini da žalosniji ne može biti. Čak je i predsednik Srbije Boris Tadić promenio retoriku vezanu za sudbinu Kosova i Metohije. Ranije je o Kosovu govorio kao “ ...o izgubljenoj teritoriji,... za koju ćemo se mi i dalje boriti“. Sada se ne može više čuti retorika „borbe“ i „aktivizma“. Da li je ovde reč o promeni političkog stava o Kosmetu i najavi mirenja sa njegovom vrlo mogućom nezavisnošću ili o zaista promenjenim okolnostima? Ovde se dosta polemisalo o izjavama Drnovšeka i Rupela kada su iznosili “svoj stav o nezavisnosti KiM”, kao da niko nije svestan u kojoj je meri to njihov stav, a u kojoj su meri za nekoga puštali “probne balone”. Ipak, bilo bi politički nekorektno spominjati odakle oni dobijaju „inspiraciju“.

Kada se sve uzme u obzir, Srbija treba da bira između otvorenog stavljanja na stranu Albanaca, što sprovode Anglosaksonci, i prosrpskog stava Rusije. Evropska unija je suviše podeljena i kolebljiva po ovom pitanju pa se ne može tretirati kao sila koja ima jasnu i jednoznačnu spoljnu politiku. Glupo je i dalje insistirati na ustupcima prema Zapadu dok odatle dolaze najave negativnog rešenja statusa Kosova, ali bi još gluplje bilo da Srbija naivno stavi sve na „rusku kartu“. Iako u srpskoj političkoj eliti nema mnogo onih koji bi se okrenuli Rusima, evidentno je da Zapad, neprekidnim poniženjima, Srbiju gura u ruke Rusije. Sada je vreme za jednu aktivnu spoljnu politiku u kojoj bi se ona floskula predsednika Tadića o „uravnoteženoj spoljnoj politici“ konačno opredmetila u političkoj praksi.

 

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM