Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATE

Srbija i NATO

   

 

DUŠAN TUBIĆ

DA” PARTNERSTVU – “NE” U NATO

Vašingtonski analitičar i član Izvršnog odbora Demokratske stranke Amerike Obrad Kesić informisao nas je o tome da “više nije obezbeđen siguran ulazak u EU kroz članstvo u NATO”, što je do sada bio slučaj. Dakle, jasno je da nema znaka jednakosti između atlantskih i evropskih integracija, što se kod nas i dalje može čuti. Čini se da je dovoljno biti u Partnerstvu za mir i imati stabilnu političku situaciju, pa da zemlja ima otvoren pristup globalnim institucijama (Svetska banka, MMF...).

Da li naša politička elita, predvođena Koštunicom, zna ili je možda “hronično neobaveštena” o novim geopolitičkim promenama u svetu? Ako ne znaju šta se zbiva u Venecueli ili Iranu, znaju li šta se događa u našem “komšiluku”? Jesu li svesni značaja ruskog kapitala u Crnoj Gori i njegovog uticaja na kreiranje politike “friško” nezavisne Crne Gore? Moskva Podgorici otvoreno, pa i oštro, poručuje: “Šta će vam NATO ako želite da budete nezavisni i prosperitetni kao Švajcarska, Malta, Monako...? Vaš put treba da bude – neutralnost!” Rusi su Crnogorce “posavetovali” da u novi u stav unesu opredeljenje “ neutralnost ” i da treba da se zadovolje ulaskom u Partnerstvo za mir. Ovo rusko pitanje, predlog i stav među prvima je izneo Jurij Bičkov, glavni savetnik diplomatije Kremlja, magistar istorije, autor knjige o istoriji Crne Gore, rusko-crnogorskim odnosima i generalni konzul Rusije u Podgorici (2001–2004).

Zar to upozorenje izrečeno malenoj Crnoj Gori ne može da se primeni i na našu “ponosnu Srbiju na kolenima”? Crna Gora, zahvaljujući svom geostrateškom položaju, ima uslova da bude neutralna, ali Srbija, kroz koju prolazi vojni put, Via Millitaris (kako su ga Rimljani zvali), ili danas popularni deo koridora 10 – teško da može! Rusija bi verovatno u Boki Kotorskoj remontovala deo manjih brodova svoje ratne i trgovačke flote, možda premestila koji brod sevastopoljske flote u zaliv, sem ako ih Amerikanci ne preduhitre. Valjda Ramsfild nije dolazio samo na kaficu?

Svima treba da bude jasno da se samim činom ulaska u NATO u velikoj meri ograničava suverenitet države. Na neki način manje države se odriču spoljne politike. S druge strane, moramo pitati naše NATO lobiste i analitičare od koga bi se pod “NATO kišobranom” zaklonile Srbija i Crna Gora? Da li od Rusije, Irana, Koreje, Pakistana, Sirije, ili pak Kine? Branili bi nas od onih od kojih nam odbrana nije potrebna. Pritom bi nas ta nepotrebna odbrana koštala previše!

NATO nam u budućnosti sigurno neće pomoći ako nas ugroze Turska, Albanija, Hrvatska, BiH, Mađarska, Bugarska jer su to zemlje NATO pakta, ili će biti. Ubrzani prijem Gruzije u NATO, i pored toga što nije ni blizu ispunila osnovne kriterijume, vrlo jasno govori o pravim namerama NATO saveza. To sigurno nije “sveti rat protiv terorizma”, koji usput rečeno, po tim istim “zapadnim merilima i standardima” može da bude “odobren i opravdan” (kao npr. u Bosni i na Kosovu), ili “neodobren i neopravdan “ (kao 11. septembra u Njujorku, Londonu, Španiji). Zato se ne možemo nadati da će nam NATO pomoći ako eskalira albanski terorizam ne samo na Kosovu i Metohiji, već i po teritoriji ostalog dela Srbije.

Ovo nam govori o tome da u novi ustav Srbije, koji je dat na usvajanje, mora obavezno da se unese jedan član, ako ne direktno “neutralnost”, a ono bar član koji određuje koji je to maksimum ustupaka koje možemo učiniti i minimum koji moramo dobiti po pitanju “evroatlantskih integracija”!

SRBI I “SAVEZNICI”

Kada je reč o spoljnoj politici, treba odgovoriti na pitanje: šta je naš krajnji cilj, šta mi to hoćemo? A pre svega, moramo se zapitati šta smo do sada dobili od tih naših “velikih prijatelja” kojima smo bili saveznici u oba svetska rata?

Normalan um ne može da pojmi ovakvo ophođenje prema Srbima ako se zna da nismo bili samo puki saveznici sa Amerikom. Srbi su ostavili dubok trag na američkom tlu (Tesla, Pupin, Milanković). U svemirskom programu “Apolo” značajan broj stručnjaka bio je srpskog porekla. U “Motoroli” od ukupnog broja rukovodećeg kadra trećinu čine Srbi. U isto vreme, Srbe (i Srbiju) ta ista Amerika svetu prikazuje kao divljake, zločince, teroriste. Ako sve navedeno postoji, zašto nemamo bar malo bolji tretman? Na stranu to što smo i dalje opijeni tim “savezništvom”, gola je istina da partnerski odnos nismo nikada dobili, kako od Amerikanaca, tako i od drugih zapadnih država.

Prvi svetski rat i stvaranje Jugoslavije je veoma dobro, možda i najbolje, opisao profesor Dragoljub Živojinović, koji tvrdi da nas nije prevario nepismeni Frano Supilo, već – Englezi. Sa nekoliko zamki i trikova na koje smo naseli, oni su nas, Srbe, kao pobednike, i Hrvate, kao poražene u ratu, stavili na jednu stranu – na stranu pobednika. Poražene Hrvate preveli su u pobednike zajedno sa Srbima, a naivni Srbi dadoše tolike žrtve (jedan deo pobiše i upravo ti Hrvati). To dovoljno govori o engleskoj politici i njenoj “transparentnosti”. Bili smo samo njihovo “topovsko meso”, idealne žrtve, i do dana današnjeg ostali gluvi i autistični prema njihovoj politici i strategiji, u kojoj za stabilnu i celovitu Srbiju nikada nije bilo mesta. Čini se da sve to vreme Srbija luta u traženju mesta pod suncem i načina da do njega dođe.

Drugi svetski rat i Hitlerova ponuda 25. marta 1941, potpisana u Beču, u dvorcu “Belvedere”, bilo je nešto najviše nalik neutralnosti Jugoslavije u predstojećem ratu. Nemački general Jodl izjavio je da Hitler, posle odbijanja ovakvog sporazuma, tretira Jugoslaviju “kao uvređenu primadonu”! Ako ikada krenemo u pregovore o ulasku u NATO, nekakav status “aktivne neutralnosti” trebalo bi da bude naš cilj. Prethodno bi trebalo kroz javnu debatu i politički konsenzus doći do takve pregovaračke platforme, koju bi na kraju verifikovala i dvotrećinska većina Skupštine Srbije.

Umesto toga, postupili smo sasvim suprotno. Da li smo sve što je NATO želeo, a nismo dobili gotovo ništa, čak nismo ni tražili! Ko je, uostalom, kada i kako ovlastio Vuka i Borisa da u ime države Srbije potpišu sporazume o prelasku (i zadržavanju) NATO snaga preko naše zemlje. Potpisali Vuk i Jap de Hop Shefer, pa Vuk i..., pa Boris po treći put. Pojavila se i (doduše, vrlo stidljivo) polemika o svim tim polutajnim, nelegitimnim i za Srbiju nepotrebnim sporazumima u javnosti, ali je na volšeban način vrlo brzo prestala kada se pojavio “strašni Majki“ (Majkl Polt) sa jednom od svojih čuvenih poruka (čitaj: ultimatuma). On reče, kratko i jasno, poput svojih preteča, rimskih upravnika provincija: “Uzmi ili ostavi”, što mi možemo shvatiti i kao: “I li ste najvazalnija zemlja, ili neprijatelj, za vas nema ranga, prvi, peti... stoti!” Srbija jednostavno mora pristati na sve.

Zašto su Drašković i Tadić potpisali takav, po nas nepovoljan, sporazum kada nismo ni u Partnerstvu za mir, a o NATO-u da i ne govorimo?

S druge strane, Srbija sve manje ima vojsku sposobnu da brani zemlju, koju su počeli da slabe i razgrađuju bivša vlada i bivši ministar odbrane, a sadašnji predsednik i vrhovni komandant Tadić, nastavio Davinić, a uspešno dovršavaju ministar Stanković (koji kaže da se naša vojska ni ne sprema za rat) i v.d. načelnik GŠ Vojske Srbije, general Zdravko Ponoš! Uostalom, uloga vojske svedena je na protokolarnu funkciju, učešće u mirovnim snagama i borbu protiv terorizma.

Zato govorimo o davno izrečenoj i brzo zaboravljenoj Koštuničinoj paroli “glas razuma - glas nade”, koja očigledno mnogo nedostaje današnjoj politici prema Partnerstvu za mir i NATO-u. Ova parola sada bi se mogla svesti na sledeće: nijedan vojnik Srbije ne sme da se uputi na bilo koji front koji bi Zapad otvorio zarad nekih svojih ciljeva. Nema više Srbija topovskog mesa za bacanje!

Stoga, ako se već mora, možemo im dozvoliti da bezbedno pređu i prođu kroz Srbiju, da odgovaraju za eventualnu štetu koju naprave, a pritom ne ugroze bezbednost i imovinu građana, i da tu odluku, naravno, verifikuje parlament! Dosta je bilo politike bezglavog srljanja, zbog ko je smo često nepotrebno stradali.

GEOPOLITIKA ANGLOSAKSONSKOG PRODORA NA BALKAN

Zašto se sve to nama događa? Hajde da pokušamo da damo bar deo odgovora. Podsetimo se reči Svetozara Miletića, čuvenog srpskog tribuna od pre 130-140 godina. Čuvena je njegova izjava “...da će Balkan, umesto bašte, najlepšeg vrta Evrope, ostati večiti izvor nestabilnosti, ratova i sukoba ...zbog preplitanja interesa Zapada”. To Miletićevo “istočno pitanje” u velikoj meri nadvisilo je površnu izjavu Jovana Cvijića “da smo napravili kuću nasred puta” .

Miletić je ukazao na to da glavna sfinga, zagonetka za rešavanje “istočnog pitanja” leži u Carigradu. Za Ameriku je, u strateškom smislu, izuzetno važna Turska i muslimani. Ako je tako, a jeste, onda može postati jasnije zašto je Amerika podržala “bošnjačku“ BiH tokom devedesetih, a kao rešenje za Kosovo i Metohiju vidi samo “neki oblik” nezavisnosti. U tom kontekstu, zapitajmo se zašto su Nemačka, Francuska i Italija za “uslovnu”, a SAD i Engleska za “bezuslovnu” nezavisnost pokrajine. Iako gotovo svi govore o nepovredivosti granica Srbije, da nema povratka Kosmeta na status iz 1990, da se ne može pripojiti nekoj drugoj državi (u slučaju da dobije nezavisnost), ipak se u globalnim centrima moći nezavisnost Kosova i Metohije već vidi kao “gotova stvar”. Ostaje samo pitanje kako da se ta gorka pilula prelije nekim slatkim obećanjima da se Srbija previše ne buni!

U svemu ovome moramo biti spremni za još jednu smicalicu – trampu teritorije! Da, upravo to! Moguće je da nam ponude: sever Kosmeta za jug Srbije. Direktor Vudro instituta Martin Slezinger je tako nešto i nagovestio. To bi i Anglosaksoncima i Albancima strateški odgovaralo jer bi na taj način kontrolisali deo koridora 10 i ušli dublje u teritoriju Srbije. Time nam oni “čine ustupak” da sačuvamo teritoriju gde je većinski srpski živalj i gde su naše bogomolje. A ko tako nešto odbijemo, Albanci bi, za razliku od nas, ispali konstruktivni i kooperativni! U prilog ovome govori i pobuna Albanaca iz 2001. godine, koja nije mogla da se dogodi bez “blagoslova” svetskih moćnika. Ova pobuna je bila test za mladu “postoktobarsku državu”, koji je ona tad uspela da položi jer je vojska još bila sposobna. Treba dodati i da su sasvim nerealne i neiskrene priče o “zameni” Kosova i Metohije za Republiku Srpsku.

Umesto da prozre ove lukave strategije, ova vlast se dodvorava i sve ustupke čini baš i samo Americi. Tome u prilog govore prodaja “Sartida”, izlobirano postavljenje Ivane Dulić-Marković najpre za ministarku, a po tom i potpredsednika vlade, dodela nacionalne frekvencije “patriotskoj” TV “Foks”, poklanjanje zgrade “Maršalata” Amerikancima, oduševljenje povodom “donacije vojske SAD vojsci Srbije – 250.000 vreća za pesak” i mnogi naši potezi koji su za Ginisovu knjigu rekorda, odeljak “poltronstvo”.

Kontrola komunikacija na Balkanu, pre svega puta za Istok, Carigrad, jeste ključ za razumevanje igre velikih oko ovog regiona. Srbija ima značaja samo dok kontroliše ovu komunikaciju. Proturska politika Anglosaksonaca stoji nasuprot strategijama Francuske i Nemačke, ako nešto takvo još postoji. Francusko-nemački savez nije toliko znak pomirenja i izvinjenja koliko pokušaj oživljavanja strategije koja ima dva kraka: jedan prema Carigradu i drugi prema Rusiji. Sukob kontinentalnih i pomorskih sila je često ključ za razumevanje balkanskog “gordijevog čvora”.

U prilog tvrdnji da se ispod površine bratskih odnosa Evropljana i Amerikanaca i na ovom polju vodi tihi rat, navešću kao primer odluku francuske skupštine 1999. godine (80 godina nakon pogroma skoro dva miliona Jermena od Turaka). Parlament je tada verifikovao odluku kojom je to proglašeno genocidom! Postavlja se pitanje: šta li su čekali punih 80 godina? Ovo je deo odbrambene strategije Evrope protiv anglosaksonskog projekta nametanja Turske kao novog člana EU. Osim toga, to govori i o značaju Carigrada, koji je vekovima u balkanskoj, ali i evropskoj političkoj i religijskoj tradiciji shvatan kao centar sveta. U modernoj geopolitici Carigrad se tretira kao most između dva najznačajnija prostora Evrope i Azije, ali i kao brana ruskim pretenzijama na izlazak na topla mora.

Tek u ovom svetlu postaje jasniji geopolitički instinkt Nemanje i svetog Save koji su Srbiju uspeli da sačuvaju od prodora krstaša, predvođenih Fridrihom Barbarosom, te da ih “propuste” preko naše teritorije na putu ka Carigradu i Istoku, s tim da je nakon toga naša država ojačala. Iako je naš geostrateški položaj bitan, mi nismo uspeli da ga iskoristimo ni delimično. Zašto smo, i pored svega, na poslednjem mestu? Zato što je Zapadu decenijama, a naročito poslednjih 16 godina, cilj bio što manja i slabija Srbija, siromašna i osakaćena! Mnogima je trebalo da se desi smrt Miloševića i šest godina posle njegovog pada pa da shvate da, bez obzira na sve greške koje je činio, on ipak nije bio glavni problem.

“REHABILITACIJA MILOŠEVIĆA”

Politika poltronskog odnosa prema Zapadu “postoktobarske” političke elite samo će dovesti do još jače rehabilitacije Miloševića. Teze poput one da moramo “zaboraviti prošlost i okrenuti se budućnosti” zapravo predstavljaju zaborav istorije i istorijske odgovornosti prema precima i potomcima. Oni koji govore o “zaboravu prošlosti” sigurno ne vode narod u “svetlu budućnost”. Tadićeva parola “Samo napred!” i Čedina “Srbiji se žuri!” samo su deo tog repertoara koji kao da je prepisan iz titoističkih čitanki. Čini se da je politika takve reformske retorike, a bez ličnog primera i vidljivih rezultata, dovela do toga da i nismo mnogo odmakli od komunizma.

Inferiornost, mazohizam i vlastoljublje naše političke elite srozavaju Srbiju do kraja. Neobjektivna, korumpirana i podeljena intelektualna elita, zajedno sa nesposobnom političkom elitom koja ne zna ni šta su nam osnovni nacionalni interesi, vode novim porazima. Današnji političari će, poput Miloševića, da se malo “opiru i dure”, pa će na kraju sve prihvatiti. Neki neće čak ni to uraditi. Tako se ponavlja scenario da za ogromne ustupke koje smo činili, ali činimo ih i sada, nismo dobili ama baš ništa!

Sve više sazreva shvatanje da možda Milošević i nije toliko kriv jer se od prestanka njegove vlasti do sada nismo pomerili – ni za jedan korak ! A za ovaj period jada i bede verovatno ne možemo optužiti Miloševića, iako će neki još godinama to činiti. Srbiji se istorija ponavlja na najgori mogući način.

Potrebno je reći istinu, a to je da je Evropa danas manje-više politički i vojni protektorat SAD. I zato optužbe treba slati na pravu adresu! Kao što je neophodno prevazići teorije o “večnim saveznicima” , tako treba prevazići i mit o “večnim neprijateljima” i konačno hladne glave pokušati spasti što se spasti može. Priče o Americi kao našem “savezniku” promoviše i danas verovatno najtragičnija figura na političkoj sceni – Boris Tadić, koji je formirao tzv. srpski kokus, koji treba nekim hokus-pokusom da preokrene američku politiku prema Balkanu. No, svi znaju da je to nemoguće i da takvi lobiji često služe kao reket nad malim i siromašnim zemljama i za “promociju” pojedinih političara. Ni Vojislav, a ni Boris kao da ne vide istinu da Amerika vodi politiku nasleđenu od Londona da “Srbija mora biti što manja”. Problem nije samo u njima i njihovoj strategiji, problem je u nama i našoj naivnosti, gluposti i kukavičluku. A mi nikako da konačno nešto naučimo iz politike velikih sila prema Srbiji. N ikako da izvučemo pouku. Kako neko reče: ako je istorija učiteljica života, onda su Srbi več iti ponavljači.

 

 

 
 
Copyright by NSPM