Nikola Simićević

SRBIJA I NATO: nasleđe prošlosti i budućnost

Oružana intervencija NATO pakta protiv Srbije, tadašnje Savezne Republike Jugoslavije započeta 24. marta 1999. godine, u domaćoj i svetskoj javnosti najčešće se naziva „NATO intervencijom“, „NATO bombardovanjem“ ili tome slično. Ono što odmah pada u oči jeste da su termini intervencija i bombardovanje lišeni svakog vrednosnog značenja – intervenisati ili bombardovati može se i u cilju samoodbrane ili pak zaštite određene ugrožene grupe ljudi. Imajući u vidu da je NATO pakt izvršio oružani napad na Jugoslaviju bez odluke Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija pogazivši međunarodno pravo, jasno je da je NATO pakt izvšio agresiju na Jugoslaviju.

U tom smislu kada god se govori o intervenciji Severnoatlanske alijanse na Jugoslaviju, neophodno je uvek tu intervenciju nazvati agresijom. Termin agresija u sebi jasno nosi značenje nelegitimnog, protivpravnog i nasilničkog čina te sam po sebi ima izrazito negativno značenje. NATO agresija na Jugoslaviju je realizovana bombardovanjem, ali je iz pravnih i etičkih razloga neopravdano govoriti isključivo o NATO bombardovanju bez pomena termina agresija. Agresija Severnoatlanske alijanse na Jugoslaviju u sebi pored brojnih elemenata klasičnog ratnog zločina nosi i elemente genocida. Po Povelji Ujedinjenih nacija o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida pod genocidom se podrazumeva svako delo počinjeno u nameri potpunog ili delimičnog uništenja jedne nacionalne, etničke, verske ili rasne grupe kao takve. Ono što se mora imati na umu jeste da se genocid nikada ne dešava spontano, sam po sebi, već se uvek sprovodi planski i sistematski po unapred utvrđenom scenariju i, što je posebno važno, uvek ima uporište u nekoj šovinističkoj ili rasističkoj ideologiji koja pripadnike jednog naroda, verske ili rasne grupe tretira kao ljude niže vrednosti ili pak ljude koji svojim postojanjem onemogućavaju ostvarivanje nekog „legitimnog“ cilja tipa stvaranja nečije nacionalne države, slobode i prosperiteta nekog naroda ili grupe naroda iz čega sledi „opravdano“ potpuno ili delimično zatiranje tog naroda, verske ili rasne grupe. Takva ideologija uvek se javno ispoljava kroz širenje govora mržnje prema grupi na koju se genocidnom ideologijom atakuje, a to često poprima izrazito patološke razmere.

Agresija NATO pakta na Jugoslaviju izvršena je zvanično sa ciljem „zaštite ljudskih prava albanske nacionalne manjine“ navodno ugrožene od strane rukovodstva Srbije. Kao krivci za stanje navodnog masovnog kršenja ljudskih prava Albanaca na Kosovu i Metohiji označeni su vlast u Srbiji, ali i čitav srpski narod. U tom smislu medijska kampanja vođena pre i u toku NATO agresije stvaljala je akcenat na „srpski“ teror, „velikosrpski hegemonizam“, diskriminaciju Albanaca od strane „Srba“ pri čemu su mnogi svetski mediji označavali srpski narod kao netolerantan, agresorski, nemiroljubiv, necivilizovan i zločinački. Ta duboko rasistička teza o srpskom narodu kao zločinačkom bila je glavna ideja kojom je sprovođena NATO agresija na Jugoslaviju. Vrhunac antisrpske kampanje bila je izjava tadašnjeg američkog predsednika, Bila Klintona, data uoči početka NATO agresije koju su preneli svi svetski mediji da je srpski narod (ne ni srpsko rukovodstvo, nego srpski narod) krivac za izbijanje rata u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini i izazivanje nemira na Kosovu.

Agresorska kampanja NATO–a na Jugoslaviju, da sarkazam bude veći, nazvana je „Milosrdni anđeo“, a taj „milosrdni anđeo“ ubio je oko 1000 civila, među kojima i više desetina dece, oko 1000 vojnika i policajaca, ranio i obogaljio više hiljada ljudi, razarao privredu, infrastrukturu, bolnice, obdaništa, škole, raketirao civilne autobuse i vozove, napravio materijalnu štetu procenjenu na oko stotinu milijardi dolara. 24. mart 1999. godine dan je kada su definitvno poraženi međunarodno humanitarno pravo i Ujedinjene nacije i dan kada se moderna Evropa uključila u krvavi obračun sa srpskim narodom, narodom koji je na prostoru jugoistočne Evrope dao ubedljivo najveće žrtve u antifašističkoj borbi u Drugom svetskom ratu na kojoj stoji ogromna zasluga i za oslobađanje čitave Evrope od fašizma.

Međutim, pre šest godina desio se 5. oktobar u Srbiji, došlo je do naglog zaokreta u srpskoj spoljnoj politici, što je označilo početak drugačijih odnosa Srbije i čitave međunarodne zajednice uključujući i uspostavljanje drugačijih, partnerskih odnosa sa NATO paktom. Ključno pitanje koje se postavlja je kakvi mogu i kakvi moraju biti odnosi NATO pakta i Srbije u budućnosti.

Još od svog osnivanja NATO pakt je jasno ispoljio svoje hegemonističke ciljeve na istok, na zemlje tzv. istočnog bloka. Istočni blok se početkom 90-tih godina prošlog veka raspao i njegove bivše članice počele su se okretati zapadu što je dovelo do njihovog postepenog prijema u članstvo programa Partnerstvo za mir, što predstavlja predvorje NATO pakta, da bi potom mnoge bivše zemlje Varšavskog pakta postale članice NATO–a. Čelnici NATO pakta više puta su poslednjih godina isticali da im je cilj da čitava Evropa uđe u NATO uključujući i zemlje bivše Jugoslavije. U tom smislu pred Srbijom postoje samo dve alternative – jedna je održavanje i unapređivanje partnerskih odnosa sa NATO–om što podrazumeva i njenu postepenu integraciju u tu organizaciju, i druga – antagonizam sa NATO paktom što nužno dovodi do međunarodne izolacije Srbije uz povećanje opasnosti njenog teritorijalnog cepanja, a što bi imalo katastrofalne posledice po ekonomiju i ukupni društveni život u Srbiji.

Integracija Srbije u strukture NATO pakta imala bi za posledice:

1. Garantovanje punog teritorijalnog integriteta Srbije;
2. Smanjenje opasnosti od bilo kakvog potencijalnog spoljnog napada na Srbiju;
3. Veću bezbednost građana Srbije usled smanjenja rizika teritorijalnog cepanja Srbije i delovanja terorističkih grupa u Srbiji;
4. Stvaranje povoljne atmosfere za inostrane investicije u srpsku privredu usled stabilizacije ukupnih bezbednosnih prilika u Srbiji što bi širom otvorilo vrata ekonomskom oporavku i usponu Srbije.

U ovom trenutku neophodno je povesti vrlo aktivnu javnu raspravu po pitanju odnosa Srbije i NATO pakta. No, kao i obično, stručnost se neće mnogo pitati. Poslednju reč daće srpski političari.