Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATE

Istina i pomirenje na ex-Yu prostorima

   

 

Predrag V. Milošević

PRIČA KOJA SE PONAVLJA, PRAVA BOSANSKA

(2000.)

Priča koja sledi nastala je, kao i mnoge druge priče, s razlogom. Prema mom sećanju na neke (makar i ne do kraja izrečene) reči nekih bivših mojih sarajevskih kolega, koji su se, kao Srbi drugih dveju vera ustvari, prema meni (prema nama!) poneli kao u onom Svetskom ratu, Hrvat, arhitekta Franjo Svara prema svom dugogodišnjem kolegi iz sarajevske Srednje tehničke škole i sa praške Visoke tehničke škole, Jevrejinu, arhitekti Leonu Kabilju.

Ispričaću ovde tu tužnu priču Leona Kabilja, koju je on meni ispričao u svom tašmajdanskom stanu pre trinaest godina, sa suzama u očima. Bio sam prvi kome je to ispričao, rekao mi je tada.

Naime, izbijanjem rata i pristizanjem onovremene nezavisne države H. u Sarajevo, sva Leonova porodica je ili odmah pobijena ili odvedena u Jasenovac odnosno Staru Gradišku, već prema polu. Stanovali su u onoj poznatoj Kabiljevoj kući, kod mosta niže Principovog, koje više, mislim, nema, jer se umesto nje i drugih negdašnjih zgrada na istom mestu sada u svoj svojoj rugobi šepuri ona papagajka arhitekte Mladena Gvozdena... Leon se u noći tog, šestog aprila 1941. zatekao van kuće iz koje su mu odveli oca, majku, braću, sestre... ukupno osmoro njegovih najmilijih. Dan ili dva skrivao se po Sarajevu, u stanovima svojih prijatelja. Za to vreme molio je bivšeg Tuzlaka, tada već nekoliko godina Sarajliju, svog, mislio je, prijatelja, Franju da mu pomogne da napusti Sarajevo. Franjin brat Maksim Svara, do tog rata jedan od vodećih hrvatskih kulturnjačkih novinara u Sarajevu, postao je bio, naime, Pavelićev ministar za promidžbu. Stoga je Leon očekivao da će mu Franjo pomoći da preko Maksima izdejstvuje lažnu propusnicu i napusti Sarajevo, ka Dubrovniku i dalje. Franjo ga je glatko odbio, rečima: Ja bih ti, Leone, pomogao. ALI, TI SI, IPAK, JEVREJ! Nije to, govorio mi je Leon Kabiljo tu priču dalje, značilo da mu kao Jevrejinu nije moguće pomoći, nego pre svega da mu kao takvom POMOćI NE TREBA! Strašno...

Sledećih osam dana i noći Leon Kabiljo skrivao se pod trupcima složenim u jedan vagon na teretnoj železničkoj stanici Alipašin most, nadajući se da će vagon biti upućen ka jugu, ka Čapljini i onda Dubrovniku, a ne ka severu, Doboju ili čak Jasenovcu. Jeo nije ništa, vodu je pio iz lokava u stablima ili na podu vagona... A onda, vagon je zaista krenuo, i to onamo kamo je on to želeo... U Dubrovniku je, uz pomoć rođaka, nabavio dokumenta i prešao u Italiju. Odande se vratio i postao jugoslovenski, srpski, ako ćemo pravo, (I ONDA KAO I SAD!, u vremenu opet nezavisne države H. i po prvi put nezavisne države BH.!!!) partizan...

Posle rata, Leon je postao generalni konzul nove Jugoslavije u Pragu... Tu mu se, jednog dana, iznenada pojavio njegov bivši prijatelj Franjo. Zamislimo, s molbom da mu ovaj pomogne da se vrati u zemlju. Leon mu je odgovorio, bez obzira na to što ovaj njemu onomad nije hteo pomoći, da će mu pomoći ako može dokazati da nije tokom rata okrvavio ruke! Ovaj to nije mogao dokazati. I nestao je iz ambasade, neznano kud...

Leon Kabiljo, projektant jedne od najlepših sarajevskih modernih građevina, bauhausovske stambene višespratnice na Obali Vojvode Stepe 11 i jedan od osnivača, te dugogodišnji direktor beogradskog Komgrapa, umro je u Beogradu 1998. Ne videvši, sve od aprila 1941, nikad više, nekad svoje, Sarajevo. Nije to hteo. Nije to mogao. Rekao mi je da je osećao da bi se sam, čim bi makar i izdaleka ugledao svoj rodni, bivši grad, PRETVORIO U PRAH!

Celu priču ispričao sam jer je meni, u maju 1992. gotovo istu rečenicu izrekao moj, mislio sam prijatelj, nekima možda poznati Hasan Džemalović, Bošnjak koji se, inače, tokom našeg svojevremenog druženja uvek trsio da je veliki Jugosloven, valjda ne samo stoga jer mu je žena, kako je govorio, Srpkinja. U zgradu njegovog projektantskog zavoda, tih dana, ja sam dolazio kao dotadašnji urednik Arha, jedinog sarajevskog i cele bivše Bosne i Hercegovine časopisa za arhitekturu, urbanizam i oblikovanje, te kao nesuđeni, hvala Bogu!, urednik jednog ratnog izdanja tog časopisa koje je kasnije, bez mene dabome, predstavljeno čak i u pariskom Boburu. Svaki put kada bi me tu ugledao, u nekoliko takvih prilika tokom tog meseca pred moj beg iz tada već ne više mog Sarajeva, moj, mislio sam, prijatelj, pravio se da me uopšte ne vidi. Tek, jednom, otišao sam na treći, valjda, sprat, u njegovu sobu. Nije me na vratima ni pogledao, a rekao je: Ja bih ti, Predrag, pomogao. ALI, TI SI, IPAK... Nije dovršio rečenicu. Da li je hteo da kaže: SRBIN!?

Istog časa, ja sam se setio Franjine rečenice Leonu, za koju sam saznao pre trinaest godina...

Mnogo, cele četiri godine posle, zazvonio je moj sada banjalučki telefon. Jedan moj novi, ovdašnji kolega, javljao mi je da za mene ima jedno pismo iz Mostara, poslano preko neke švajcarske valjda samo humanitarne organizacije... Otišao sam po pismo. I, da se ne poveruje, bilo je od tog mog, mislio sam ranije, prijatelja. On je tada, sklonivši se odavno u svoj rodni grad iz paklenog Sarajeva, radio tamo u nekoj kancelariji za obnovu, pri (prema Srbima i Jugoslaviji sve ovo žalosno vreme veštičjoj!) Evropskoj Uniji.

Odmah sam mu, istim putem, poslao odgovor. I već na početku u njemu napisao da mi njegovo sada (!) javljanje ne znači ama baš ništa, ili bar ni blizu onoliko koliko bi mi značilo da mi je onomad, dižući bar glavu od stola, prozborio nešto drugo. A ne ono... On se, da li, Bože!?, postiđen, nikada posle nije javio.

To je, eto, ta priča, ne mnogo duga. Prava bosanska. Jer se ponavlja.

Isti znakovi pored istog puta. Puta? Ili, ipak, bespuća.

 

 

 
 
Copyright by NSPM