Ustav i referendum

Srđan Cvijić

Populistički bojkot

Ironično je da partije koje imaju za slogan „da građanskom, ne partijskom ustavu” podstiču apatiju i bojkot demokratskih procedura

Grupa nevladinih organizacija i neke manje političke stranke pozivaju građane Srbije da bojkotuju referendum kojim treba da se potvrdi Predlog ustava usvojen u Skupštini 30. septembra 2006. Neki od razloga za protivljenje Predlogu ustava delimično su opravdani, iznad svega odsustvo javne rasprave prema standardima zapadnih demokratija. Iako poređenje sa 1990. nije na mestu, ostaje činjenica da građani Srbije nisu imali prilike da se upoznaju s njegovom sadržinom pre donošenja u parlamentu. Zbog ove mane ne osećam se slobodnim da bilo kome kažem da za ustav glasa. Bez obzira na to pokušaću da argumentujem zašto ću lično glasati za ustav i zbog čega sam odlučno protiv strategije bojkota koja miriše na populizam.

Politički je neodgovorno u bilo kojoj, ali posebno u mladoj, tranzicionoj  demokratiji, koja pati od hronične nezainteresovanosti građana za izbore i dubokog nepoverenja u demokratske institucije, pozivati na bojkot izbora. Ova strategija samo učvršćuje uverenje da demokratski proces ničemu ne služi i da važne odluke za državu i društvo donosi stranačka oligarhija. Ironično je da partije koje imaju za slogan „da građanskom, ne partijskom ustavu” podstiču apatiju i bojkot demokratskih procedura. Mnogo odgovornije bilo bi da su protivnici ustava pozvali građane da na referendum izađu i da zaokruživši „ne” glasaju protiv ustava. Čak i sa isključivo pozitivnopravne tačke gledišta bojkotom ustava se ne dobija ništa, jer još uvek važeći Miloševićev ustav iz 1990. propisuje da bi ustavne promene usvojene u Narodnoj skupštini postale pravosnažne, 50 odsto od upisanih birača mora da ih potvrdi na referendumu.

Strategija bojkota predstavlja svojevrsnu političku manipulaciju. Pored građana koji na referendum neće izaći iz ubeđenja, većina apstinenata biće u stvari ljudi koji su potpuno razočarani u demokratske institucije i političare, koji zato i ne glasaju, i neće glasati na referendumu ne zato što im se pojedine odredbe predloga ustava ne sviđaju nego zato što ne misle da će njihov glas i novi ustav išta suštinski promeniti u njihovom životu. Ako na kraju ustav ne dobije podršku zakonski propisanog broja birača, političke partije koje su pozivale na bojkot reći će da svi koji za predlog nisu glasali podržavaju njihove političke razloge. A to je naprosto daleko od istine.

Čedomir Jovanović, vođa LDP-a, govori da građane poziva na bojkot, a ne da kažu „ne” ustavu, jer bojkot predstavlja uvod u simbolični raskid s Miloševićevim ustavom i političkim sistemom. Partije koje pozivaju na bojkot zalažu se za izbore za ustavotvornu skupštinu, koji bi mogli da se održe pre kraja godine, neposredno posle eventualnog poraza referenduma.

Uz sve dužno poštovanje za birače ove političke opcije, ovaj argument izgleda neuverljiv. Izbori za ustavotvornu skupštinu trebalo je da budu npr. oni iz decembra 2000. Tada se odlučivalo da li da se krene putem permanentne revolucionarne promene Miloševićevog sistema, ali prevagnuo je tzv. legalizam. Politički realisti tvrde da nije bilo izbora i da poziv na revolucioni prevrat 6. oktobra ne odgovara odnosu snaga na terenu i raspoloženju građana. Ne može se istovremeno zagovarati revolucija, jadikovati za propuštenom prilikom 5. oktobra, kako to čine neke od stranaka koje zagovaraju bojkot, i pravdati saradnja sa JSO-om i crvenim beretkama. Da bi revolucionarna promena sistema imala izgleda za uspeh neophodno je da je kritična masa stanovništva podrži, a građane Srbije je prvenstveno interesovalo i još uvek ih interesuje nešto drugo, a to je da bolje žive, da mogu svojoj deci da obezbede bolju budućnost; oni hoće socijalnu pravdu (iako se mnogi stide da to kažu) i jednakost pred zakonom i, nažalost, ne veruju da se ustav maže na hleb i da išta u tom smislu može da promeni.

Sa pravne tačke gledišta, ako ništa drugo, za ovaj ustav treba glasati zato što ga je daleko lakše menjati nego postojeći ustav. Pored toga, Predlog ustava od 30. septembra u potpunosti raskida s komunističkom prošlošću i Miloševićevim autoritarnim režimom i stvara preduslove za zaštitu pojedinca od države.

Alternativa ustavu su najverovatnije izbori za ustavotvornu skupštinu koji će, i ako obezbede neophodnu većinu demokratskom bloku, teško izroditi kompaktnu skupštinsku većinu dovoljnu da se dogovori oko kvalitetnog sadržaja novog teksta. Dakle, ostaćemo zarobljenici Miloševićevog ustava.

Mnoge šanse su propuštene. Možda smo 5. oktobra imali snage za nešto više. Možda smo mogli da se manje plašimo, da se manje ulagujemo strukturama bivšeg režima, da ne pravimo sa njima tajne dogovore. Ali iskreno, da li smo imali volje za potpunu revolucionarnu promenu mi kao građani? Da li smo bili spremni da za te revolucionarne promene ginemo? Mislim da nismo. To sam shvatio mnogo ranije, već tamo negde 1997, ispred Filozofskog fakulteta, kada je opozicija prihvatila Miloševićev lex specialis, mi studenti nastavili smo da protestujemo. Revolucija se ne pravi na parče, nego obično odjednom. Prilika za 6. oktobar bila je samo tada i neponovljiva je. Za ustav ću glasati jer predstavlja još jedan korak ka, nažalost, sporoj ali nepovratnoj, evolutivnoj promeni Miloševićevog sistema.

Doktor pravnih nauka
[objavljeno: 16.10.2006.]