Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATE

Kosovo i Metohija

   

 

Goran Đođević

PLODOVI OTROVNOG DRVETA

Nema sumnje da intervencionistička kultura na Balkanu preti da se pretvori u jedan novi i konačan doprinos međunarodnom pravu kroz rešenje statusa Kosova i Metohije. Naravno, reč je nezavisnosti Kosova i Metohije kao jednom od rešenja na koje blagonaklono gleda dobar deo velikih sila i njihovih satrapa eufemistički nazvanih „međunarodna zajednica“.

Politika međunarodne zajednice na Balkanu i do sada je obilovala presedanima, koji su se uglavnom svodili, globalno posmatrano na poluuspešne eksperimente. Uostalom, primeri poput San Stefanskog mira, Berlinskog kongresa, Aneksione krize, AVNOJ-evskih granica, priznanje unutrašnjih granica bivše SFRJ, nepriznavanje kontinuiteta SCG, osnivanje AD HOC tribunala za ratne zločine, bombardovanje Srbije i Crne Gore 1999. godine, nisu ništa drugo do neprekinuti niz presedana iz domena međunarodnog prava i međunarodnih odnosa.

Za sada je sasvim dovoljan presedan poznat kao humanitarna intervencija, koji je ostavio već sasvim vidljive posledice u mađunarodnim odnosima, kroz još jedan način narušavanja principa nemešanja u unutrašnje odnose država. Teorija međunarodnog prava, za razliku od OUN, još uvek odoleva takvim eksperimentima, premda i u tom domenu ima drugačijih predloga, kao što je svojevremeni stav Jirgena Habermasa da „... Kosovski rat može predstavljati skok ka prerastanju klasičnog međunarodnog prava država, u kosmopolitsko pravo jednog društva svetskih građana!“. Na istom tragu su i stavovi Bžežinskog, Hantigtona, Fukujame, Talbota i drugova.

Još jedan od presedana koji se na početku novog veka nudi jeste i nezavisnost dela državne teritorije, a po zahtevu agresivne i ugnjetene manjine. Međutim, reč je o presedanu koji pored toga što treba da obogati odveć bogatu istoriju intervencionističke kulture na Balkanu, ujedno predstavlja dobru osnovu da jedan lokalni eksperiment, postane opšte mesto rešavanja sličnih izazova u svetu. Presedan, koji preti da postojeći međunarodno pravni poredak pretvori u prah na već postojećim ruševinama OUN. Jer, gde god da postoje unutrašnje napetosti, istorijski antagonizmi, uvek i po pravilu uzrokovani tajmingom sa strane, eto mesta za ukidanje jednog suvereniteta i još više prostora za novi suverenitet, ma kako on bio suverenitet provizorijum, ili suverentitet naprstak.

I tradicionalno i međunarodno pravo kao osnovu i kamen temeljac svog postojanja imaju princip poštovanja suvereniteta država. Princip koji je usvojen još od Vestfalskog mira 1642. godine, je princip koji se do današnjih dana poštuje u meri u kojoj se poštuje i međunarodno pravo. Nema dileme, da je princip suvereniteta u svom punom obliku, bio uvek rezervisan za suverenije među suverenima, i jednakije među jednakima. Ali, i bez obzira na sve udare, princip suvereniteta i dalje je ostao opšte mesto međunarodnog prava, pa i međunarodnog mira. Sporadična kršenja principa suvereniteteta koja su uvek dolazila sa strane, od dela potonjih gubitnika i krivaca, uvek su rezultirala unazađivanjem međunarodnog prava i slomom postojećih instituta i institucija, a koja su dalje rezultirala razaranjima i žrtvama. Primeri, poput Vestfalskog ugovora i sudbine Društva naroda, pa i OUN rečito govore. I uvek je na novi način suverenitet, opstajao nasuprot udarima koji su dolazili od mnogobrojnih napada u vidu lenjinstičkog osporavanja kroz pravo na samooporedeljenje po cenu suvereniteta, prava na životni prostor izabranog naroda, do novog izuma teorije benevolentne hegemonije.

Još jedan od izazova, koji presedent narušavanje suverenitita nosi sa sobom jeste i opasnost od presedenata na drugom kraju izazova. A to je odgovor na narušavanje principa suvereniteta koji su uvek novi, dublji i više relativizujući po sam suverenitet.

Kao, na primer, princip „više od autonomije manje od nezavisnosti“. Uz svu dobronamernost koja kao da više proizilazi iz straha, nemoći i očekivanja, princip „više od autonomije manje od nezavisnosti“, je dobar pokazatelj kako mali, iskreni, ali usamljeni pokušaji očuvanja suvereniteta, i integriteta, i digniteta, mogu dalje rasparčati i relativizovati princip koji je okosnica međunarodnog prava i međunarodnog poretka. To je svakako mesto na kome bi se svi morali zamisliti. U suprotnom doći će trenutak kada više ne samo da neće biti suvereniteta, već neće biti ni onoga ko bi mogao sa pozicije svog suvereniteta da ugrožava tuđi suverenitet.

Kakva je sudbina Kosova i Metohije, kao dela suverene državne teritorije. Da li će se rešenja tražiti na strani sile, bezidejnosti, ili istorijski analogno na okupaciji Poljske, anšlusu iz 1939. godine, Mandžurujskoj revoluciji, podeli Berlina, okupaciji severnog Kipra, milosrdnom anđelu ili kao osnova mora da posluži Londonski ugovor iz 1913. godine, Versajski ugovor o miru iz 1920 godine, Povelja OUN, Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, Pariski ugovor o miru 1947, Finalni akt iz Helsinkija 1975, Izveštaj Badinterove komisije i odluke EZ iz 1991, 1992, Rezoulucija 1244. Navedene suprotnosti su jasne samo ukoliko se shvati da istorija međunarodnog prava nije ništa drugo do istorija borbe za poštovanje međunarodnog prava pri čemu su vidljivi samo diskontiuiteti u toj borbi.

Međutim, kao mogući izgled, budućeg statusa Kosova i Metohije, moraju se uzeti u obzir i sledeći izazovi po suverenitet i međunarodno pravo kao što su Srbi u BiH, Kurdi u Turskoj, Iraku i Iranu, Albanci u Makedoniji, Rusi u baltičkim državama, Ukrajini i Pridnjestrovlju, Moldaviji, Jermeni u Nagorno Karabahu, Abhazi i Oseti u Gruziji, Muslimani u Kašmiru, Indusi u Pakistanu, Mađari u Rumuniji, Slovačkoj, Čečeni u Rusiji, Baskijci i Katalonci u Španiji i mnogi drugi koji spremno čekaju svoj red namirenja i izmirenja.

Bez namere iskazivanja fatalizma, potrebno je ukazati da je na ovom mestu rešavanja problema budućeg statusa Kosova i Metohije, jasno vidljiva i podela na tradicionalno i postmodernističko shvatanje međunarodnog prava, kao korpusa međunarodnih odnosa. Ili će se nastaviti putem koji se kojim se krenulo osnivanjem OUN, sa svim usponima i padovima, ili se stiglo do kraja istorije kao apokaliptičnom predviđanju geopolitičkih postmodernista.

Rezultat borbe za očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije, biće ujedno i rezultat borbe za slobodu kao izabrani cilj, svakog naroda, pri čemu je poštovanje suvereniteta polazište i krajnji cilj.

U Nišu, 19.12.2006. godine

 

 

 
 
Copyright by NSPM