Marijana Milosavljević

Vojska Srbije: Utapanje u Atlantiku

U NATO smernicama za transformaciju istočnoevropskih armija piše da nema reforme neke vojske dok je njen ugled u javnosti iznad 50 odsto. Računa se da sve dok rejting neke vojske ne padne na oko 20 odsto, ne mogu lako da se izvrše masovne smene i otpuštanja oficira.

Razvod Srbije i Crne Gore kao da je označio prekretnicu, odnosno dugo očekivanu rehabilitaciju institucije vojske u našem društvu, čiju je ulogu i značaj osporavao ko god je stigao, često ne mareći za argumente, između ostalog i zato što je takvo ponašanje postalo znak demokratskog prestiža na javnoj sceni. Eksplozija u Paraćinu prekinula je seriju hvalospeva o pozitivnim mogućnostima budućnosti Vojske Srbije, koji su kulminirali tokom meseca oktobra. Da se podsetimo.

Ugovorom o statusu američkih snaga u Srbiji (SOFA) i partnerstvo naše vojske i Nacionalne garde Ohaja potpisani su prilikom posete predsednika Borisa Tadića Americi. Nekoliko dana posle Srbiji je omogućeno da sa još 20 zemalja učestvuje u programima američke vojne obuke. Mnoge zemlje bile su izostavljene iz ovog programa zbog toga što sa SAD nisu potpisale sporazum koji sprečava izručenje američkih vojnika Međunarodnom krivičnom sudu. Srbija se našla u društvu onih kojima je velesila "progledala kroz prste", pa će naši oficiri moći da pohađaju američke vojne škole i specijalističke obuke o trošku vojnog budžeta SAD.

Zvanična poseta komandanta Nacionalne garde Ohaja general-majora Gregorija Vejta Beogradu, označila je početak realizacije Programa državnog partnerstva Republike Srbije i te američke države. General Vejt rekao je da SAD žele da Srbija formira profesionalnu oružanu silu pod civilnom kontrolom, koja će biti garant mira za Srbiju ali i ceo region. Na konferenciji za novinare istakao je da su SAD i NATO zainteresovani za saradnju s Vojskom Srbije. Zanimljivo je da je deo izlaganja generala Vejta bio na srpskom jeziku. Ova vest učinila je da jedna druga bude slabo zapažena. Vlada Srbije uputila je skupštini na hitno usvajanje predlog odluke o učešću tri profesionalna pripadnika Ministarstva odbrane i Vojske Srbije u mirovnoj operaciji u Avganistanu, koji bi bili u sastavu belgijskog kontigenta, kao i pripadnika sanitetske službe, u okviru norveškog kontigenta, čime se ispunjava deo međunarodnih obaveza.

Vlada je u obrazloženju navela da je razlog za donošenje ove odluke poboljšanje pozicije Srbije u međunarodnoj zajednici, ubrzanje procesa transformacije celokupnog odbrambeno-bezbednosnog sektora zemlje, kao i "povećanje razumevanja za rešavanje statusa KiM i drugih nerešenih pitanja u koje je uključena međunarodna zajednica"... Vojnici bi mogli biti upućeni u misiju u roku od mesec dana od dana donošenja odluke...

Evo kako zagovornici brane neophodnost našeg učešća u mirovnim operacijama širom planete: "Danas, nažalost, kod nas ne postoji dovoljna svest o tome koliko je važno preći iz grupe zemalja koje su konzumenti bezbednosti u grupu država koje su izvoznici bezbednosti. To je velika stvar. Kad pređete u ulogu zemlje koja obezbeđuje mir u svetu vi ne samo što dobijate na ugledu, već postajete i partner, što je važno. To partnerstvo se na međunarodnom nivou izuzetno ceni. Koliko god ljudi da pošaljete - vod, četu, imaćete veće međunarodne koristi od bilo kakve izjave političara", kaže pukovnik Petar Ćornakov, načelnik Centra za mirovne operacije u intervjuu "Evroatlanskoj reviji", čije tekstove odobrava Odeljenje NATO-a za javnu diplomatiju. Posle pauze od 1991. do 2002. godine, SRJ ponovo se uključila u mirovne operacije. Tri osobe bile su u Istočnom Timoru, tokom 2003. i 2004. godine započelo je učešće u još četiri misije - u Liberiji, Obali Slonovače, Kongu i Burundiu. U Liberiji imamo šest posmatrača, u Obali Slonovače tri posmatrača, u Kongu se nalazi naš sanitetski tim, dok u Burundiu imamo jednog posmatrača. Javnost o ovim aktivnostima nista nije znala.

Kako bilo, poverenje je uspostavljeno pa je nedavno ambasador SAD u Beogradu Majkl Polt najavio skori tranzit NATO snaga kroz Srbiju kao i da će u Beogradu biti otvorena kancelarija NATO-a za vezu. Naglasio je još da razvoj bezbednosnih odnosa između SAD i Srbije brzo napreduje i da će Srbija za dve-tri godine ući u Partnerstvo za mir i biti na dobrom putu ka ulasku u NATO: "Zadivljen sam i jasnom vizijom koju Srbija ima pred sobom kad je u pitanju borba protiv globalnih izazova koji su pred svima nama i željom da sarađuje sa evropskim i američkim prijateljima po tom pitanju"... Osokoljeni, javili su se i vojni analitičari koji nikada pre iskazane američke srdačnosti nisu našli lepu reč, niti su iskazali razumevanje za prilike u našoj armiji. Sada međutim, Zoran Dragišić i Aleksandar Radić izjavljuju da učešće u američkim vojnim programima "predstavlja priznanje kompletnom sistemu odbrane i državi"...

Kada su prošle godine SCG i NATO potpisale sporazum po kome je snagama Severnoatlanske alijanse dozvoljeno da koriste "kopnene linije komunikacije preko teritorije SCG, u slučaju da te snage imaju potrebu da intervenišu u regionu", digla se poprilična prašina. Ustupak je branio Vuk Drašković, pravdajući se potrebom da se što efikasnije reaguje u slučaju da dođe do eskalacije sukoba na KiM poput onog od 17. marta. Tadašnji ministar odbrane Prvoslav Davinić izjavio je da po ovom sporazumu NATO sme da koristi našu teritoriju isključivo za transport trupa na teritoriju KiM, a nikako za potrebe sukoba s drugim zemljama. Više nema potrebe za zavaravanjem: "Mislim da ćete uskoro moći da uključite kamere ka transporterima NATO-a koji će kroz Srbiju ići na misije u druge delove Evrope", istakao je aktuelni američki ambasador.

Ali, vratimo se u sadašnjost u kojoj se dogadjaji odvijaju filmskom brzinom. Tako smo takodje tokom tekućeg meseca (oktobar) saznali da je ekspertski tim, okupljen oko predsednika Srbije Borisa Tadića, završio prvi nacrt strategije nacionalne bezbednosti, dokumenta kojim su definisani budući strateški bezbedonosni interesi Srbije. A u dokumentu se po važnosti izdvaja sledeće: "U situaciji kada Partnerstvo za mir traje kao projekat više od deset godina, i ima već donekle prevaziđenu formu Srbiji poželjne bezbednosne integracije, ova strategija ističe potrebu da se članstvo u Partnerstvu za mir tretira samo kao tranzicioni period ka punom članstvu u NATO'u... Srbija izražava jasan odnos prema priključenju NATO-u kao jedan od prioritetnih ciljeva izgradnje nacionalne bezbednosti"...

Posle svega, zaista bi bilo lepo, da u skladu sa transparentnošću za koju se zalažu reformatori vojske, javnosti bude predočen i Sporazum o statusu snaga (SOFA), jer kako stvari stoje čini se da smo jednom nogom ušli u NATO. Kako je to moguće, ako se zna da je podrška građana Alijansi već godinama oko 30 odsto. A sva je verovatnoća da će se dostignut rezultat posle eventualnog rešenja statusa KiM dodatno istopiti. Da li se možda nešto promenilo po pitanju izuzetno strogih kriterijuma za prijem u Partnerstvo za mir i NATO? Naša javnost samo je delimično obaveštena - servira joj se kao neophodan preduslov puna saradnja sa Haškim tribunalom. Prećutkuje se međutim uslovljavanje kojim se traži postizanje kompromisa u vezi sa tužbom SCG protiv zemalja NATO-a, koje su nas bombardovale. Mnogi se slažu da nije dobro odustati od tužbe, tim više ako KiM postane nezavisna. SAD ne kriju da bi volele da se odreknemo tog prava i vrši diplomatski pritisak da se Srbija za sva vremena odrekne mogućih tužbi u interesu boljih odnosa... Da li je možda u državnom vrhu prevagnulo mišljenje da bi u tom slučaju naša zemlja "od sumnjičavog i nepouzdanog sagovornika postala siguran i uvažen partner, dobila pravo da drugima nudi rešenja i deli savete. Pokazala da razume svetska kretanja, geopolitičke i geostrateške zone i uticaja"...

Za mnoge je nepodnošljiva atmosfera koja Srbima nameće ne samo osećaj kolektivne odgovornosti za najsvežije ratove na Balkanu, već i za sve prethodne, uključujući i odgovornost za izbijanje Prvog svetskog rata. Što se NATO bombardovanja tiče kreatori javnog mnjenja trude se da potone u kolateralni zaborav. Izgleda da je Džejmi Šej, portparol NATO-a barem jednom bio u pravu rekavši: "Srbe treba spokojno bombardovati, jer će sve brzo zaboraviti". Amerikanci takođe više ne pominju bombardovanje SRJ. Arhitekta rata, general Vesli Klark, brzo je penzionisan, što se ne dešava pobednicima i herojima. Ipak, Amerikanci osećaju da moraju da pravdaju 1999. godinu, što je ogroman teret u odnosu između Srbije i Amerike... Ali, upućeni tvrde da se na američkim vojnim akademijama analizira rat na našim prostorima, pri čemu se ističu greške koje se više ne smeju ponoviti. "Mnogi moji prijatelji iz Pentagona govorili su mi da im je najgori dan bio kada je srpska vojska počela da se povlači sa Kosova. Bela kuća tada je naredila Pentagonu da sprovede istragu ne verujući da je srpska vojska izgubila samo 13 tenkova tokom celog rata... Svaka ozbiljna država bila bi ponosna na učinke kakve je naša vojska demonstrirala u to vreme (što naravno ne znači da neke vojne operacije nemaju elemente ratnih zločina)", ističe politički analitičar Obrad Kesić, uticajni predstavnik naše dijaspore u SAD.

Vlast se dakle odlučila da zanemari glasna pitanja koja već odjekuju: "Zar da se ulaskom u NATO odreknemo svog suvereniteta i priklonimo 'svetskom policajcu', zar da se pridružimo onima koji su nas bombardovali i koji su prema nama primenjivali politiku dvostrukih standarda, zar da, uprkos svim mogućim bezbednosnim rizicima na jugu Srbije i oko Kosova šaljemo naše vojnike u NATO operacije u trenutku kada se iz Iraka povlače i neki stari američki saveznici, hoćemo li zbog svega toga postati žrtve međunarodnog terorizma. Nije li bolje ostati neutralan?...

Ovo su ujedno i pitanja na koja je pokušao da odgovori Branislav Milinković, naš ambasador i specijalni izaslanik za NATO: "Proces ulaska u članstvo Alijanse nije jednostavan, ali ga je svakako moguće brže realizovati nego ulazak u EU. Predstoje teške odluke vezane za reforme vojske, ali su one svakako neminovne, a približavanje NATO-u može pomoći da budu što racionalnije. Opredeljenje za članstvo u NATO-u jeste i pitanje pripadnosti vrednostima evropske civilizacije i pitanje pragmatične odluke kojom se poboljšava nacionalna bezbednost, povećavaju šanse za ekonomski razvoj i ubrzava integracija u EU". Rado se ističe i činjenica da kada ste deo koalicije taj sistem stoji iza vas a vi nemate problema ili opasnosti od napada neke pojedinačne zemlje. Sistem nastoji da eliminiše opasnost od sukoba i ima obavezu prema članu 5. Vašingtonske povelje da kolektivno reaguje. U toj situaciji ostaju samo novi, savremeni bezbedonosni izazovi kao što je recimo terorizam.

I šta god ko mislio o NATO-u, naša reforma usklađena je sa potrebama i standardima Alijanse, sa kojom intenzivno sarađujemo od 2002. godine. Prioritetne oblasti saradnje sa NATO-om prošle godine odnosile su se na reformu sektora odbrane i bezbednosti, planiranje civilne odbrane, konverziju baza i program zbrinjavanja viška vojnog personala, borbu protiv terorizma, učenje jezika i druge aktivnosti od značaja za izgradnju institucija odbrane.

Ironija je što u NATO smernicama za transformaciju istočnoevropskih armija piše da nema reforme neke vojske dok je njen ugled u javnosti iznad 50 odsto. Računa se da sve dok rejting neke vojske ne padne na oko 20 odsto, ne mogu lako da se izvrše masovne smene i otpuštanja oficira, promene uloga i zadataka oružane sile, koncepcije doktrine i strategije, promene naoružanja i opreme. Sve nabrojano je pred nama posle odvajanja Crne Gore. U želji da ohrabri oružanu silu, Mlađan Dinkić, republički ministar finansija, obećao je da će vojska u naredne četiri godine dobiti 50 milijardi dinara više nego što je planirano da bi se sprovela ubrzana profesionalizacija.

General Zdravko Ponoš, zastupnik načelnika Generalštaba vojske Srbije bio je zadužen za saradnju sa NATO-om u vreme dok je Boris Tadić bio ministar odbrane. Kaže da je smanjenje vojske evropski trend od kraja hladnog rata, te je shodno tome odlučeno da će u mirnodopskom periodu broj vojnika iznositi 21.000, dok će sa aktivnom rezervom broj prelaziti 30.000: "Priroda bezbednosnih problema sa kojima se današnja Evropa suočava takva je da se oni ne rešavaju na državnoj granici i dominantno masovnom vojnom silom... Naravno mi za razliku od većine evropskih zemalja imamo realne bezbedonosne probleme i o tome moramo da vodimo računa"...

"Generalovo insistiranje na nerazumno malom brojnom stanju vojske ostavlja utisak nepoznavanja geopolitičkog stanja u regionu i zanemarivanja latentne opasnosti od raznih vrsta političkog nasilja. Kao da je cilj tih promena razgradnja, a ne izgradnja i jačanje vojske... General ne govori istinu kada kaže da niko iz inostranstva ne utiče na razgradnju vojske . Podsećam da je doskorašnji šef Međunarodne krizne grupe za ove prostore Džejms Lajon rekao da je vojska SCG sve slabija i da je to dobro, jer će se tako lakše kontrolisati", napisao je Radoslav Gaćinović, stručnjak za bezbednost u jednom svom reagovanju na izjave Zdravka Ponoša u "Politici".

I zaista, uporedne brojke o broju vojnika sa najbližim susedima idu u prilog Gaćinovićevoj zabrinutosti. Hrvatska sa 4,4 miliona stanovnika ima pod oružjem 20.800 profesionalaca i 8.000 regruta, a Albanija sa tri miliona ima 27.000 vojnika. Srbija bez KiM ima 7,5 miliona stanovnika.

Reforme koje se ovako traljavo sprovode poslednjih pet godina bazirane su na tri uopštena zahteva: civilna kontrola vojske, pristupanje kolektivnom sistemu bezbednosti kroz Partnerstvo za mir i sistem odbrane zasnovan na manjoj, efikasnijoj i bolje opremljenoj vojsci.

Profesor Milan Mijalkovski predaje na Fakultetu za bezbednost u Beogradu. Slaže se da proces reforme vojske ide sporo iz različitih razloga, ali da je siguran da niko namerno ne sabotira reforme. Konstatuje da je prošlo skoro 20 godina od kada je kod nas vojska prestala da se naučno-tehnički razvija. Toliko vremena je otprilike prošlo i otkad je vojska poslednji put kupila savremeno naoružanje .

"Bez obzira na sve, naša vojska je i dalje sposobna da odbrani vitalne interese države. Nisam siguran da je isto u stanju i naša diplomatija. Takođe, naš oficirski kadar visoko je profesionalno osposobljen. Veliki broj njih završio je obuku pod pokroviteljstvom NATO-a i PzM-a. Ostavili su jak utisak, postizali su bolje rezultate od većine svojih kolega iz razvijenih zemalja. Nama ne preostaje druga mogućnost nego da se uključimo u evroatlanske integracije. Činjenica je da se tako gubi deo suvereniteta, ali izgubile su ga i zemlje koje su članice od 1949. godine".

Profesor Mijalkovski kaže da reforme između ostalog kasne i zbog loše procene političkog establišmenta, koji je zbog nečeg smatrao da se reforma može sprovesti bez velikih ulaganja. A ukidanje jedne jedinice ranga brigade ili divizije košta više nego da se izvrši njihova racionalizacija. Još smatra da ne treba drastično smanjiti broj vojnika kako neki predlažu: "Samo postojanje oružane sile koja bi mogla da zaštiti Srbe na KiM delovala bi snažno destimulišuće. Svi smo svedoci da se danas države cene onoliko koliko su u stanju da se same odbrane."

Pod uslovom da ostane anoniman pristao je da govori i visoki penzionisani vojni komandant koji je redovno prisustvovao susretima sa kolegama iz NATO-a. Kaže da se često može čuti tvrdnja da centri vojnih moći našu zemlju žele da vide na kolenima: "Ima krugova na Zapadu koji još uvek misle da naša vojska nije dovoljno slaba da bi u nas imali puno poverenje... Ali, imao sam na stotine kontakata sa stranim vojnim predstavnicima i niko nije kao neophodnost pominjao recimo smanjenje vojske. Uvek su se korektno ponašali govoreći da je na državi da odluči kolika joj vojska treba. Uostalom i Buš je više puta rekao da države koje nisu u stanju da kontrolišu stanje u svojoj zemlji predstavljaju rizik po bezbednost u širem smislu... Ustvari, bojim se da su priče kako se o vojsci odlučuje u stranim centrima moći iskonstruisane u zemlji da bi oni koji tako nešto žele da ostvare imali alibi. Deo političkog establišmenta, nažalost, ne razume šta je vojska, ni šta su reforme ali voli da kvalifikuje i da se u te poslove petlja."

Oni navikli da se petljaju strepe da je u vojsci prevagnula optimistička škola mišljenja koja tvrdi da je budućnost regiona u integracijama dok su ratovi deo mračne prošlosti. Tezu potvrđuju činjenicom da je sahranjen Slobodan Milošević. Nabavka oružja je bacanje para, jer Ko će nas napasti? pitaju vizionari hiljadugodišnjeg mira. Došlo je dotle da se državni i vojni vrh unapred odriču bilo kakve upotrebe vojske radi zaštite Srba na KiM. Miroslav Lazanski, vojni analitičar piše da vidi mogućnost da vojska postane svrha samoj sebi, da se reforma vrši radi reformi, a ne da oružane snage ove države budu jače.

(Autorka je novinarka nedeljnika NIN)