Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATE

Srbija među ustavima

   

 

Vilijam Montgomeri

Referendumski makijavelizam

To što je Srbija dobila novi ustav bilo je važan korak u njenoj demokratskoj tranziciji, potreban za njeno prilagođavanje situaciji koja je danas radikalno drugačija nego ona kada je Milošević progurao svoj bivši ustav početkom 1990-ih. Evropska unija takođe je jasno stavila do znanja da je to jedan od preduslova za kretanje napred u procesu integracije Srbije. Kao gotovo svuda u svetu, ustavne promene su izuzetno teške i to je svakako tako bilo i u slučaju Srbije. Ustav je bio visoko na listi neophodnih koraka posle pada Miloševića u oktobru 2000. i stvaranja nove vlade. Zbog toga njegovo usvajanje jeste dobrodošla vest, ili bi bar tako trebalo da bude.

Iskušenje - kojem je podlegla većina u međunarodnoj zajednici - jeste prihvatiti novi ustav i preći na nove izazove s kojima se suočava Srbija: planiranje izbora i bavljenje predstojećom odlukom o Kosovu. Ali, prvo se treba suočiti s nekim realnostima. Ma koliko da je usvajanje ustava bilo važno, način na koji je to učinjeno bio je manjkav. Nijedan pravi demokrata u Srbiji ne bi trebalo da bude zadovoljan tim procesom i, što je podjednako loše, većinu u međunarodnoj zajednici treba da bude sramota što nije bila voljna da kritikuje taj proces koji u njihovim zemljama nikad ne bi mogao da prođe bez izazova. Razlog za ćutanje je u tome da su ljudi u celini zadovoljni krajnjim rezultatom. Drugim rečima, cilj opravdava sredstva.

Usvajanje ustava u parlamentu pre svega je bilo omogućeno time što je on različitim političkim partijama (i Pravoslavnoj crkvi) prodat kao način da se ojača pozicija Srbije uoči predstojeće odluke o konačnom statusu Kosova. To je očigledno iz načina na koji je on predstavljen medijima, činjenicom da je patrijarh Pavle glasao prvi put u istoriji (bez sumnje, misleći na kolevku srpske pravoslavne religije na Kosovu) i masovnim odzivom srpskih glasača na Kosovu koji je bio daleko viši nego bilo gde drugo.

S jedne strane, bio je to pametan prilaz. Uspeo je da ujedini sve partije u parlamentu da protrče kroz ustav, što bi u normalnoj situaciji bilo nemoguće. To je takođe možda donekle pomoglo da se odluka međunarodne zajednice o Kosovu odloži za nekoliko nedelja ili meseci. Ali, postoje tri negativna aspekta korišćenja kosovskog pitanja na taj način. Pre svega, relativno nizak odziv birača povodom pitanja za koje su mediji i Vlada razglasili da ima istorijski, vitalni značaj za Srbiju, može na kraju ubediti mnoge u međunarodnoj zajednici da su srpski političari prenaglasili važnost Kosova i njegov uticaj na stabilnost u Srbiji. Drugo, to je pomoglo da se pitanje Kosova još više "naduva" i kad konačna odluka o uslovnoj nezavisnosti bude doneta za mnoge Srbe biće još teže da je prihvate. To jeste istina, jer iako je tajming konačne odluke možda odložen (za nekoliko meseci najviše), to neće imati nikakav uticaj na konačnu odluku. Konačno, to je u ustav unelo osnovu koji radikali i drugi nacionalisti mogu koristiti kao čekić da prinude bilo koju vladu na vlasti u vreme saopštavanja odluke da preduzme agresivne, kontraproduktivne korake kao odgovor, što će neizbežno zagorčati odnose Srbije s Evropskom unijom.

Ova vrsta taktike je, ipak, u najmanju ruku razumljiva, kao što je to bio i koncentrisani napor vlade da "proda" referendum u nedeljama koje su mu prethodile. Čak je i omogućavanje dvodnevnog referenduma umesto samo jednog dana, bar za mene, bilo na strani politički prihvatljivog. Veoma je nesrećno što nije bilo stvarne javne debate i uključenosti u proces. Pitanja kao što su stepen autonomije Vojvodine, mogućnost priznavanja monarhije na neki način i stepen kontrole nad sudstvom svakako su mogla da budu iskorišćena u javnoj debati, čak i ako bi se konačni rezultat malo razlikovao od onog koji se dogodio.

Stvarni problem, u stvari, jeste u događajima tokom samog referenduma. Pre svega, parlament i Vlada odlučili su da ne koriste iskusne i dobro etablirane stalne glasačkih odbora da sprovedu referendum. Umesto toga, postavili su nove "referendumske" odbore sastavljene u osnovi od partija koje su napravile nacrt i odobrile ustav. Tako je bio eliminisan jedan važan - vitalan - nezavisni sistem provera i bilansa i zamenjen mehanizmom čiji su članovi želeli da referendum uspe. Prikupljanje sredstava za podršku referendumu kroz politički advertajzing bilo je sprovedeno na način koji je CESID opisao kao nelegalan.

Drugo, verujem da je početkom drugog dana zavladala panika kada je izgledalo moguće - verovatno - da će izbori pretrpeti neuspeh. Posle čitanja izveštaja CESID i drugih posmatrača izgleda kao da su članovi nekoliko različitih glasačkih odbora odgovorili na hitne pozive svojih partijskih lidera da "osiguraju" da referendum uspe tako što su ozbiljno kompromitovali rezultate u svojim oblastima odgovornosti. Kao što je izjavio predstavnik za štampu CESID, pojavile su se neregularnosti za koje se mislilo da su bile odavno eliminisane kao razlog za zabrinutost. Takođe je rečeno da je to bio najmanjkaviji izborni proces posle pada Miloševića 2000. Identifikovani su specifični primeri ozbiljnih prekršaja.

Tokom mog mandata kao ambasadora u Srbiji i Crnoj Gori najviši prioritet moje vlade i zemalja članica EU bilo je pomaganje novoj demokratskoj vladi u Srbiji da uspe i dovrši svoju demokratsku tranziciju. Ali, sve više smo mogli da vidimo, velikim delom zbog političkog rivalstva između premijera Đinđića i njegovih pristalica i predsednika Koštunice i njegovih sledbenika, da jedna ili druga partija deformišu demokratski proces da bi ojačale svoj položaj i naškodile svojim protivnicima. To uključuje bitke oko mandata u parlamentu; pritisak na medije; bojkotovanje predsedničkih izbora; i aferu "Bodrum" u kojoj su korišćene kartice za glasanje odsutnih poslanika kako bi se obezbedio kvorum da bi prošao jedan kontroverzni zakon. U svim pomenutim slučajevima počinioci su potpuno verovali u ispravnost svojih akcija zbog toga što su ciljevi opravdavali sredstva, baš kao i s usvajanjem ovog referenduma.

Jedini problem s ovim pristupom jeste da građani gube veru u demokratski proces i umesto vladavine zakona stvar se završava vladavinom onih koji su politički najekspeditivniji. Nimalo ne sumnjam da bi se, da je sada na vlasti bio Milošević i sproveo ovaj referendum kako je to učinjeno, na njegovu glavu sručila puna težina i kritike međunarodne zajednice i da bi same demokratske snage koje su progurale ovaj referendum dovele u pitanje njegov legitimitet. Umesto toga, ponovo je ratifikovan jedan način ponašanja i ja verujem da će se on, pre ili kasnije, vratiti da progoni one koji su ga sproveli.

Najbolji prilaz bi nesumnjivo bio da vlada odlučno preispita sve ozbiljne slučajeve zloupotreba na glasačkim mestima, pa i da ponovi glasanje ako je to potrebno. Veliki su izgledi da bi krajnji rezultat ponovo doneo potrebnu većinu i da bi ustav bio time potvrđen. Svakako se nadam da bi to bio slučaj. To bi poslalo važan signal svima da čak i najteže odluke moraju da se sprovedu na potpuno demokratski način. Žao mi je samo što, bar iz onoga što vidim u medijima, malo njih sugeriše ovakav pristup i gotovo niko u međunarodnoj zajednici. To je veoma loše jer je bez potrebe uprljano ono što bi trebalo da bude viđeno kao važan korak napred za Srbiju.


Copyright: Vilijem Montgomeri Danas ima pravo ekskluzivnog objavljivanja u Srbiji

 

 

 
 
Copyright by NSPM