Mileva Tomić

Ustav i ''vojvođansko pitanje''

Sasvim očekivano, teritorijalna organizacija Srbije podelila je kreatore novog Ustava i, zamalo, onemogućila politički kompromis kojim je, na kraju, ipak usvojen predlog najvišeg pravnog akta. Činjenica da su se sve relevantne političke stranke složile oko toga da Vojvodina treba da ima autonomiju, nije, međutim, smanjila razlike u shvatanju tog pojma, a još manje skinula sa dnevnog reda tzv. vojvođansko pitanje. To, čini se, neće sasvim poći za rukom ni novom Ustavu, sve ako ga građani i potvrde krajem oktobra. Prema tumačenju autonomističkih stranaka i njihovih ''antireferendumskih'' saveznika, novi ustavni predlog ne samo da nije Vojvodini vratio autonomiju, ''ukinutu Miloševićevim pučem'' iz 1988, već predlaže rešenja, gora od još važećih. Zahtev za zakonodavnom, izvršnom i sudskom vlašću, sopstvenom imovinom i izvornim prihodima, kao sadržaj ''potpune'' i ''suštinske'' autonomije, obrazlaže se istorijskim, ekonomskim i kulturnim razlozima, uz naglašeno insistiranje na evropskoj tradiciji i iskustvu pokrajine. A sličnu argumentaciju koriste i oni koji su ''braneći'' autonomiju u pregovorima o Ustavu, nevoljno pristali na manje od traženog, kao i političari koji su do juče negirali bilo kakvu posebnost Vojvodine - posebno njen ''asimetrični'' status.

Kao i svaka ''zatrpana'' istorijska tema, priča o autonomiji obiluje opštim mestima, stereotipima, pa i falsifikatima. Moglo bi se reći da su stvari, ipak, krenule nabolje, jer smo, ne tako davno, mogli pročitati da je ''istorija pokrajine duga više od 300 godina''. Sada je ta impresivna cifra svedena na polovinu, što, razume se, takođe ne odgovara istini - osim ako se složimo da nema razlike između istorije jedne ideje i njenog ostvarenja. Čak i u tom neverovatnom slučaju, valjalo bi najpre precizno, sine ira et studio, objasniti: šta je ideja autonomije Vojvodine značila 1694, šta, recimo, 1932, a kakav je, opet, smisao imala 1975? Poluistina i opštih mesta ima i na drugoj strani, koja bi autonomiju najradije ukinula, ali je u poslednje vreme nešto diskretnije javno negira, uz uobičajenu konstataciju da je reč o ''komunističkoj izmišljotini''. E, nije.

Ko je ''izmislio'' autonomiju?

Autonomiju Vojvodine nisu ''izmislili'' komunisti, mada je jesu uspostavili. Mnogo pre njih, tražili su je srpski patrijarsi i episkopi, kao duhovni predvodnici naroda, izbeglog Velikom seobom na teritoriju Habzburške monarhije, pa narodno-crkveni sabori, počev od 1694, pa Miletić i njegovi liberali. Sve do 1918. autonomija je bila isključivo nacionalno pitanje i zahtev ugarskih Srba, koji su na prostoru Habzburške monarhije živeli i pre Velike seobe, i to u znatno većem broju od doseljenih pod Čarnojevićem. Srpsku Vojvodovinu (Srem, Baranja, Bačka, Banat i Vojna granica), proglasila je 1848. Majska skupština u Sremskim Karlovcima, ali će, posle godinu dana, Franja Josif formirati Vojvodstvo Srbiju i Tamiški Banat, pod vojnom, a ne narodnom upravom, sa većinskim nesrpskim stanovništvom i nemačkim kao zvaničnim jezikom, zadržavajući za sebe titulu srpskog vojvode. Ta Vojvodina, koju je Jaša Ignjatović nazivao ''mrtvorođenom'' i ''karikaturom narodnom'', opstala je do 1860, kada ju je habzburški vladar i ''srpski vojvoda'' carskim rešenjem ukinuo. Pre i posle tog perioda, autonomija Vojvodine - osim u nacionalnoj svesti i političkim programima ugarskih Srba – ne postoji. Onda je došla 1918. i oko činjenice da su Srem, Baranja, Banat i Bačka, voljom narodnih predstavnika prisajedinjeni Srbiji, uglavnom nema spora, mada se u retoričkom žaru često previđa da u prvoj Jugoslaviji nije bilo ni autonomije ni Vojvodine.

U prvoj Jugoslaviji: Srbi i Srbijanci

Prisajedinjeno područje najpre je podeljeno na četiri oblasti, a zatim se u celini našlo u okviru Dunavske banovine, koja je obuhvatala i druge teritorije. Nesporazumi počinju sredinom 20-tih godina, kada splasne nacionalni zanos, a bukne agrarna kriza, ali i sukob unitarističkog i federalističkog koncepta, u kome će Vojvodina biti večito prisutna i večito sporna tema. U burnoj pravnopolitičkoj istoriji jugoslovenske kraljevine, autonomiju Vojvodine – ovog puta od Beograda – zagovaraće Samostalna demokratska stranka Svetozara Pribićevića i njoj pridružene frakcije demokrata i radikala, uz svesrdnu podršku Hrvatske seljačke stranke, čijem je projektu (kon)federalizacije Jugoslavije odgovarao zaseban ustavnopravni položaj Vojvodine, odnosno, onog njenog dela, na koji Zagreb nije pretendovao. Pod uticajem HSS, među političarima koji su 1918. zagovarali ujedinjenje preko Narodnog vijeća, oživljavaju koncepcije o samosvojnosti i posebnosti Vojvodine, potencira se razočaranje u ''pijemontsku'' ulogu Srbije, a Beograd se tretira kao mesto iz koga stižu uglavnom pendrek, čizma i porezi. Jesu nameti u Vojvodini bili veći nego drugde (računalo se, valjda, na solidarnost Srba ''prečana'' sa siromašnijim i u ratu opustošenim krajevima). I jesu činovnici ''Srbijanci'', kao izašli iz Nušićevih komedija, zauzimali sinekure u vojvođanskim gradovima (mada ne u meri, kakvu je imala dramatizacija te pojave). I jeste neslovenski živalj u Vojvodini dugo okajavao grehe gubitnika. Ali, nekako se ovakva ideja autonomije, različitosti u odnosu na predele ispod Save i Dunava, nije primila među vojvođanskim Srbima. Možda iz straha od mađarskog revizionizma i hrvatskog svojatanja Srema, delova Bačke i Baranje, možda zbog činjenice da je Srbija vek i po bila ''zemlja snova i nada'', a možda i zato što su lideri Vojvođanskog fronta osvajali autonomiju ''klevetanjem svih Srbijanaca iz cele Srbije'', kako je govorio Dragoljub Jovanović. Iz sasvim drugačijih razloga nisu je masovnije podržali ni vojvođanski Nemci i Mađari. Tek, Vojvođanski front, koji je 1935. okupio autonomističke, preciznije rečeno, federalističke snage u pokrajini, poražen je na svim izborima, a posle Sporazuma Cvetković- Maček koji je zaoštrio spor Beograda i Zagreba oko Vojvodine, definitivno je nestao sa političke scene. Ali, tu i takvu ideju autonomije već je u svom programu imala Komunistička partija Jugoslavije, koja je, nastojeći da ispuni nedosledne Staljinove projekte, naizmenično tražila razbijanje Jugoslavije i njenu federalizaciju. Sa Vojvodinom kao autonomijom ili federalnom jedinicom. Na takvom programu postignut je 1936. sporazum komunista i Vojvođanskog fronta, pa su i partijski sekretari nastupali sa parolom ''Vojvodina Vojvođanima''. Postoje vrlo egzaktni primeri da komunistički projekat Vojvodine nije ni među članstvom u pokrajini nailazio na previše razumevanja, pa mu je, za svaki slučaj, predočavana mogućnost ''da Vojvodina bude autonomna oblast vezana za Srbiju'' ili da se o njenom statusu odluči ''narodnim plebiscitom'' (Ž. Zrenjanin, 1938.) A onda je počeo rat.

Ratne dileme

U godinama mobilizacije masa pred drugi svetski rat, a po savetu Kominterne, komunisti više neće decidirano pominjati ni autonomiju, ni federativni status Vojvodine. I u prvim godinama rata KP će ispoljiti sličnu razumljivu opreznost, nastojeći da pridobije za borbu i nacionalne manjine. Međutim, 1942. partijski kadrovi u Vojvodini traže obnovu Pokrajinskog komiteta i formiranje pokrajinskih organa narodne vlasti, a godinu dana kasnije obnovljeni PK ponovo traži da se u Vojvodini oformi Antifašističko veće, kako bi i ona postala ” kao ostale naše pokrajine ” . Činjenica da Vojvodina nije ni pomenuta u Odluci AVNOJ o izgradnji Jugoslavije na federativnom principu ukazivala je na jednu drugu vrstu opreznosti, vezanu za srpsko-hrvatske nesporazume oko Vojvodine, koje CK nije želeo da potencira prejudiciranjem njenog posleratnog statusa. A ti nesporazumi bili su uočljivi u reakciji PK za Vojvodinu na svojatanje Srema od strane hrvatskog centralnog komiteta '43, mada svakako nije bez značaja činjenica da je prema Titovoj direktivi iz 1942. partizanski pokret u Sremu potpadao pod nadležnost hrvatskog Glavnog štaba. Ta direktiva je, posle pomenute reakcije PKV, ipak izmenjena, pa je Srem prenet u nadležnost Vojvodine, zaključno sa linijom Vukovar-Vinkovci-Županja. Tito je u martu 1944. razjasnio da će Vojvodina dobiti ” najširu autonomiju ” u okviru jedne od federalnih jedinica, odbijajući, istovremeno, predlog o autonomiji za Srbe u Hrvatskoj, za šta se zalagao Moša Pijade, kao i mogućnost autonomije Dalmacije, godinu dana kasnije. Definitivna odluka doneta je posle izjašnjavanja Sedme pokrajinske konferencije u aprilu 1945, odnosno, Skupštine izaslanika naroda Vojvodine, četiri meseca kasnije, o ” uključivanju autonomne Vojvodine u federalnu Srbiju ” . U maju 1945. Glavni narodnooslobodilački odbor Vojvodine ” ustupio ” je Baranju Hrvatskoj, a definitivnim razgraničenjem, Hrvatskoj su pripali i vukovarski, vinkovački i županjski srez. Prvog septembra 1945. usvojen je Zakon o ustanovljenju i ustrojstvu Autonomne pokrajine Vojvodine.

U drugoj Jugoslaviji: od pokrajine do države

Prvi Ustav Federativne Narodne Republike Jugoslavije, 1946, definisao je republiku kao ''primarnu i osnovnu jedinicu'' državne organizacije, ali su autonomne pokrajine - ''privilegija'' Republike Srbije, bile samostalno zastupljene u skupštinskom Veću naroda. Prava i nadležnosti autonomnih pokrajina regulisana su Ustavom NR Srbije iz 1947. godine, a Statutom AP Vojvodine definisana su ovlašćenja u oblasti privrede, finansija, sudstva, prosvete, kulture, zdravstva, socijalne politike i u sferi nacionalne ravnopravnosti. Iako je Ustavni zakon iz 1953. unekoliko proširio nadležnosti Republike nad pokrajinama, autonomiju je i dalje garantovala Federacija, obavezujući Srbiju da štiti njihovo postojanje i prava. Ustav iz 1963. nije bitno promenio položaj autonomnih pokrajina u Srbiji, ali je atmosfera pre i posle njegovog donošenja takve promene jasno nagoveštavala. Iako je slovo Ustava definisalo pokrajine kao ''autonomne delove republike'', ovaj princip je osporen već na VIII kongresu KPJ 1964, Titovom najavom ''svestrane afirmacije društveno-ekonomskih funkcija republika i pokrajina''. Bila je to ''predpremijera'' sloma jugoslovenske države, koji je otpočeo na Brionskom plenumu 1966, a u kome su značajnu ulogu odigrale i autonomne pokrajine. Brionski zaključci poslužili su kao osnov za ''preispitivanje položaja autonomnih pokrajina i preustrojstvo Republike Srbije''. Postojeći ustavni okvir proglašen je preuskim za neometan privredni i kulturni razvoj pokrajina i sprovođenje politike nacionalne ravnopravnosti. Apsolutno, a zatim relativno zaostajanje Vojvodine u prvim posleratnim godinama, usled razorne agrarne politike KPJ i dezinvestiranja u pokrajinsku industriju, čiji su kapaciteti odnošeni u druge republike, pa i države (Albaniju, na primer), pripisivano je isključivo ''velikosrpskom hegemonizmu'', mada su kasnija istraživanja pokazala da je najmanje vojvođanskih mlinova i šećerana završilo u centralnoj Srbiji. Javno izražavana namera da autonomne pokrajine postanu ''konstitutivni element jugoslovenskog federalizma'', obrazlagana je problemima u oblasti raspodele, pa je na prvom mestu traženo ''pravo na samostalno utvrđivanje visine prihoda'' (!), sopstveni institucionalni sistem vlasti, samoupravna organizacija identična republičkoj, samostalno finansiranje ''društvenih delatnosti'', itd. Amandmanima VII – XIX iz 1968. godine, autonomne pokrajine su postale ''trajni konstitutivni element jugoslovenskog federalizma'', a takvo svojstvo dato je i ''narodnostima'', odnosno, nacionalnim manjinama, ali je definitivno isključena mogućnost formiranja bilo koje nove autonomije u Jugoslaviji. Sa političke scene su zbrisani protivnici etatizacije pokrajina, a Vojvodina i Kosmet su ipak dospeli na ''šalter Federacije''.

Ustav iz 1974. godine zaokružio je proces pretvaranja pokrajina u federalne jedinice. Vojvodina je dobila sopstveni Ustav, neposredno učešće u kreiranju i sprovođenju politike SFRJ, nadležnosti u oblasti međunarodnih odnosa, spoljne trgovine, finansijske politike. Po logici ''specifične integracije'' Republike Srbije, Novi Sad je mogao da utiče na razvojnu politiku Pomoravlja, ali Beograd nije imao nadležnost u pitanjima razvoja Bačke ili Srema. Pokrajinski organi nisu morali da sprovode odluke republičke skupštine od zajedničkog interesa, ukoliko su ista pitanja mogli da regulišu sopstvenim zakonima. S druge strane, Ustav Republike Srbije nije mogao biti promenjen bez saglasnosti pokrajinskih skupština.

Od 1988. do danas: Vojvođansko pitanje'' između prava i politike

Šta je bilo posle, uglavnom je poznato. Ustavna reforma, započeta u januaru 1988, praćena je u Vojvodini mitinzima podrške partijskom i državnom rukovodstvu Srbije, koji su kulminirali 5. oktobra, ostavkama ''autonomaške'' birokratije u Novom Sadu. Amandmanima IX – XLIX , 28. marta 1989, Srbija je ''postala cela'', odnosno, vraćen joj je, prema rečima ustavotvoraca, ''državni i ustavni suverenitet na celoj teritoriji''. Prema rešenjima novog ustava Srbije, usvojenog 28. septembra 1990, Vojvodina i Kosovo i Metohija svedene su na ''teritorijalne autonomije'', pokrajinski ustavi zamenjeni statutima, a njihove nadležnosti ograničene i uglavnom prepuštene slovu republičkih zakona. (Upravo tim zakonima, više nego samim Ustavom, biće u narednoj deceniji sprovođena centralizacija, čije su se posledice osećale u celoj državi, mada se na njih najčešće ukazivalo u Vojvodini.) U tom pogledu, posebno „ozloglašen“ bio je zakon iz 1996 kojim je Republika centralizovala imovinu, a čije posledice, prema mišljenju autonomista, ni predloženi tekst noovg ustava nije u potpunosti eliminisao.

U tumačenju automaša, događaji iz 1988. bili su ''organizovani Miloševićev puč'', koji je omogućio desetogodišnju ''pljačku'' Vojvodine, ukidajući joj postojeće nadležnosti. Tako se, zapravo, problematična ustavna rešenja iz 1974. impliciraju kao poželjna ili optimalna forma autonomije, i tako bi, valjda, jedino ta i tolika autonomija trebala biti biti ''potpuna'' i ''suštinska''. ''Događanje naroda'' 1988. godine svakako nije bilo isključivo spontana kulminacija nezadovoljstva pokrajinskom birokratijom, ali je među ''bacačima jogurta'' bilo i nemalo onih koji autonomiju Vojvodine nisu doživljavali kao zabranu ''Golubnjače'' u Novom Sadu, ili Mihizove književne večeri u rodnom Irigu i njih svakako, ne treba ni provocirati, ni potcenjivati.

Čitave generacije odrastale su uz političku poruku da je Vojvodina ''krava muzara'' (ova nespretna metafora, omiljena u autonomističkom vokabularu, preuzeta je iz radikalske Zastave, u kojoj je 1919. upotrebljena u suštinski drugačijem kontekstu), koju pljačkaju svi režimi – od Aleksandra i Pašića naovamo. Kao posledica te retorike, veliki broj ljudi u Vojvodini danas živi u uverenju da mu se čini nepravda i da ''sve ide za Beograd''. To uverenje jača paralelno sa siromaštvom i frustracijama koje ono proizvodi i teško će sada neko te ljude preko noći ubediti u suprotno velikim rečima poput ''decentralizacije'' i ''dezintegracije''. Ni tvrdnja da će Vojvodina od sada ''dobiti više'' nego ranije, jer im predloženi ustav garantuje 7% od republičkog budžeta, nije sasvim uverljiva, ako im se ne objasni zašto je takvo rešenje pravedno i logično – ako jeste? To objašnjenje zaslužuju i između dve izborne (ili referendumske) kampanje. U suprotnom, biće ih lako ubediti da im Beograd ''krade'' NIS, ili novac od koncesija i privatizacije.

Autonomiju Vojvodine kao ustavno pitanje može regulisati pravna norma, ali je to istovremeno i prvorazredno političko pitanje, koje zahteva blagovremeni konsenzus. Na to upućuju upozorenja iz autonomističkih, manjinskih, ali i nekih od stranaka na vlasti da ''vojvođansko pitanje'' nije ''zatvoreno''.

I zašto, uostalom, niko nikada nije proverio: kakvu autonomiju zaista žele građani Vojvodine ? Proverio na referendumu – ne na ulici.