Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATE

Kosovo i Metohija

   

 

Nebojša Malić

Bezakonje: priča o Jupiteru i volovima

Stari Rimljani su imali poslovicu: Quod licet Iovi, non licet bovi, što bi značilo «Što sme Jupiter, ne sme vo» Savremeno poimanje prava izričito odbacuje ovaj koncept dvostrukih aršina. Svejedno, on je danas na snazi koliko i pre dve hiljade godina, u doba Cezara.

Nakon 11. septembra, vlada SAD je bombardovala, napala i okupirala Afganistan, pod optužbom da je tamošnji talibanski režim štitio teroriste Al-Kaide, koja je preuzela odgovornost za napade. Skoro dve godine kasnije, Vašington je napao Irak, pod izgovorom da je režim Sadama Huseina posedovao oružje za masovno uništenje i pružao utočište teroristima; to je kasnije dokazano kao apsolutna neistina. Ali uprkos protestima, malo ko u svetu je osudio američku agresiju, ili joj se usprotivio nečim jačim od reči.

Sredinom jula, Izrael je napao Liban, posle terorističkog napada Hezbolaha iz baza na jugu te zemlje protiv izraelske vojske i civila. Usledila je osuda Izraela sa mnogih strana. Čak i Vašington je licemerno apelovao na «suzdržanost» (kao da je taj pojam poznat američkoj vojsci!). Međutim, u svim tim osudama prećutno se podrazumevalo da jedna zemlja ima pravo da odgovori kada je napadnuta. U pitanju je bio intenzitet odgovora.

Kada je 1998. tadašnju Jugoslaviju napala albanska teroristička grupa UČK, sa bazama u južnoj pokrajini Kosovu i Metohiji i susednoj Albaniji, Beograd je napao Albaniju; avioni jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva su bombardovali Tiranu, a jugoslovenska mornarica je blokirala albanske luke. Vašington je apelovao da se Beograd «suzdrži», ali su u Stejt Departmentu izjavili da Jugoslavija ima pravo na samoodbranu.

Bajke za malo decu, dabome. Ne samo da je gore opisani scenario potpuno fiktivan – bar što se jugoslovenskog odgovora tiče – već je NATO napao, blokirao i bombardovao Jugoslaviju, a podržao albanske teroriste, koje je proglasio «borcima za slobodu» i «žrtvama kršenja ljudskih prava». Američke, britanske, nemačke, turske i druge vazalne trupe su okupirale deo jugoslovenske teritorije i predale je terorističkoj UČK. NATO je čak uspostavio i «zonu isključenja» u koju nisu smele da uđu jugoslovenska vojska i policija, ali su teroristi UČK imali potpunu slobodu da iz nje vrše napade na preševsku dolinu.

Neupućenom posmatraču bi odmah bilo jasno da je drevno rimsko pravilo još uvek na snazi, i da su Amerikanci Jupiter, Izrael tu negde, ali da je Jugoslavija sigurno u kategoriji stoke.

Bez pravde za Srbiju

Početkom jula je Vašington Post objavio komentar premijera Koštunice, koji je tada bio u poseti SAD da predstavi predlog svoje vlade za rešenje statusa Kosova. Pokrajina je već više od sedam godina pod okupacijom NATO, i postala je paradržava kojom upravlja UČK, gde je većina nealbanaca pobijena, proterana ili saterana u geta. Albanci traže nezavisnost, i imaju podršku moćnog hora lobista, političara, diplomata, «analitičara» i sličnih. Srpski predlog im nudi virtuelnu nezavisnost, autonomiju bez presedana u Evropi ili svetu – ali Albanci, i njihovi sponzori u Vašingtonu i Briselu neće ni da čuju.

«Otimanje dela teritorije jednoj demokratskoj državi samo zato što jedna etnička grupa ima aspiracije na tu teritoriju i preti nasiljem je nedopustivo», pisao je Koštunica u komentaru. To vele i međunarodno pravo, sporazumi i konvencije. Ali njih Imperija više ne priznaje, i radi šta joj je volja. U ovom slučaju, podržava UČK već godinama.

Objašnjavajući srpske argumente, Koštunica je apelovao i na ideologe demokratije:

«Ako narod prestane da veruje u pravila demokratije, ako počne da misli da pravila važe za jedan narod ali ne i za druge, ako osećaju da su ih izdale institucije moći, ako se standardi i norme ponašanja između pojedinaca i država grubo krše, onda će narod izgubiti veru. A gde nema vere, nema ni demokratije».

Nije jasno da li Koštunica razume da je «demokratija» reč koja se koristi da pokrije bilo šta što Imperija izabere da uradi, isto kao što su nekada svakojaka zverstva opravdavana u ime «socijalizma». Sam pojam je izgubio svako značenje: izbori su «demokratski» samo kada na njima pobede kandidati sa podrškom Vašingtona i Brisela, a ako izgube to je onda «nedemokratski». I tako dalje.

Zato, kada Koštunica kaže da «odbranom neotuđivog dela svoje teritorije Srbija verovatno brani budućnost demokratije kao načina života i pogleda na svet», postavlja se pitanje da li takav način života zaslužuje odbranu. Ako su rezultati «demokratije» Kosovo, Irak, Avganistan, Liban i Gaza... ima li ona smisla?

Jedno je sigurno: u svetu podeljenom na bogove i stoku, pravo i pravda kako ih Koštunica razume već dugo se ne primenjuju.

Truli «kompromis»

Lideri G-8, samoproglašenog kluba najmoćnijih zemalja sveta, izjavili su sredinom jula da Srbi i Albanci treba da «preduzmu sve što je moguće da nađu kompromisno rešenje koje bi očuvalo multietničko Kosovo», po ruskoj agenciji Interfaks.

Ovo su neki analitičari u Srbiji dočekali sa optimizmom, kao znak da je na diplomatski način predupređena nezavisnost okupirane pokrajine. Naposletku, ako Kosovo postane nezavisno vrlo brzo bi prestalo da bude multietničko; UN su priznale da za baš tu priliku postoje logistički planovi za masovni egzodus Srba i drugih nealbanaca. Međutim, NATO i UN već godinama pričaju o multietničkom Kosovu kao svom cilju, dok se pred njihovim nosevima pokrajina sistematski etnički čisti, a srpsko pravoslavno nasleđe spaljuje na lomačama.

Još jedan loš znak je apel G-8 albanskim liderima da «poštuju međunarodne standarde tretmana nacionalnih manjina». Ako se time misli na Srbe, onda je nezavisnost Kosova već pretpostavljena; ne može se biti «manjina» u sopstvenoj zemlji, samo u tuđoj.

Čini se da je «kompromis» na koji G-8 misli u stvari licemerni pokušaj da se nametne veštačka sredina između pozicija Beograda i Prištine: Albanci bi tako dobili nezavisnost, ali bi to bilo uslovljeno daljim međunarodnim prisustvom i uticajem, kako bi se obezbedio opstanak bar nekih Srba na Kosovu, koje bi tako bilo «multietničko».

Ovo je najgori mogući ishod i za Srbe i za Albance. Srbi bi izgubili sve, a Albanci bi postali još netolerantniji, jer bi im za dalje prisustvo stranaca bili krivi Srbi. Jedini dobitnik je «međunarodna zajednica», koja bi nastavila da svojim propalim političarima daje odlično plaćene sinekure kao namesnicima, visokim predstavnicima, izaslanicima, časteći ih položijama sa ogromnim platama, velikim ovlašćenjima, i nimalo odgovornosti. Ako je ovo «kompromis», onda ne treba ni zamišljati kako bi izgledalo ekstremno rešenje.

Ali ne brinite. U svetu gde bogovi odlučuju o sudbini stoke, saznaćemo vrlo brzo.

19. jul 2006.

 

 

 
 
Copyright by NSPM