Ljubinka Milinčić

Glas nove Rusije

Ako predložena rešenja budu za nas neprihvatljiva, mi ne isključujemo mogućnost korišćenja prava veta. Ono ne postoji da bi ležalo u sanduku i skupljalo prašinu. To je realni instrument politike, krajnja mera, ali mi je ne isključujemo ako se donose odluke koje protivureče našim predstavama o principima izgradnje međunarodnih odnosa i našim interesima.”

Ove reči kojima je Vladimir Putin odgovorio bivšem češkom premijeru Čarnogurskom na pitanje da li će Rusija staviti veto ukoliko Savet bezbednosti UN predloži rezoluciju o otcepljenju Kosova, obradovale su zvanični Beograd a srpskom narodu na Kosovu pružile bar neku nadu.

Putin je svoju odlučnost objasnio sledećim rečima:

“U slučaju Kosova moramo da mislimo i na to šta će biti dalje ako bude priznata i pravno zasnovana nezavisnost Kosova. Šta će biti dalje u tom regionu? Šta će biti dalje? Da li je neko razmislio šta će biti u Evropi? Nije niko? A trebalo bi.”

Njegov stav je teško osporiti jer se zasniva na međunarodnom pravu:

“Postoji Rezolucija 1244 i nju niko nije ukinuo. Ne sme se manipulisati javnim mnjenjem i prenebregavati odluke Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Štaviše, naše delovanje mora da bude koordinirano i da uvažava interese svih učesnika procesa. Ne mogu se u odnosu prema Kosovu primenjivati jedna pravila, a u odnosu prema Abhaziji i Južnoj Osetiji druga. Po čemu se kosovska situacija razlikuje od abhaske ili južnoosetinske? Ne razlikuje se ni po čemu. I svi vi koji sedite za ovim stolom, odlično to znate.”

Iako je novinar NIN-a imao prilike da u više navrata razgovara o problemu statusa Kosova sa najvišim ruskim državnim funkcionerima, nikad do sad nije dobio tako decidiran i konkretan odgovor. Znači li to da je Rusija promenila svoj stav prema Srbiji?

Ako ne računamo vreme neposredno posle 5. oktobra kada je nova vlast jasno i otvoreno stavila do znanja Rusiji da ne računa na nju već na Zapad, i period kada u zemlji nije bilo jasnog stava o tome šta hoćemo, pa je dolazilo do komičnih situacija u kojima smo tražili podršku, a na pitanje kakvu, nismo znali da objasnimo, odgovor na to pitanje je negativan.

Rusija je uvek podržavala Srbiju. Nije, međutim, daleko period kada ni sebi nije mogla da pomogne. Egocentrizam male države nije našim političarima dozvolio da 1999. vide da je Rusija na kolenima, da ministar inostranih poslova Kozirjev prima naređenja od Amerike, a ne od tada već ne sasvim uračunljivog Jeljcina. Da smo tada realno posmatrali situaciju u svetu, znali bismo da nema ni najmanje mogućnosti da od Rusije dobijemo ništa što Amerika ne odobri. Jeljcinovo treskanje pesnicom o sto i šetnje ruskih brodova po Sredozemnom moru bile su samo efektne slike namenjene ruskoj javnosti koja je uglavnom bila za odbranu Srbije i onima koji su danima protestovali ispred američke ambasade u Moskvi. U nedavnom razgovoru s jednim ruskim piscem novinar NIN-a je čuo jednu zanimljivu rečenicu – Rusija je samo dva puta u postsovjetskom periodu bila kompaktna i imala jedno mišljenje – to je za vreme pokušaja retrogradnih snaga da svrgnu Gorbačova i vrate točak istorije unazad, i za vreme bombardovanja Jugoslavije.

Ništa se, dakle, nije promenilo u stavu Rusije prema Srbiji, ali se promenila situacija u Rusiji na šta mnogi još ne mogu da se naviknu. Od momenta kad je vratila dugove Zapadu, Rusija svima stavlja do znanja da se na njeno mišljenje i te kako mora računati. Predsednik Putin takoreći svakodnevno vodi dijaloge sa zapadnim političarima, novinarima, politikolozima... s jedinim ciljem – da im objasni da su prošla vemena kad je rusko ćutanje u Savetu bezbednosti i svuda gde se odlučuje, moglo da se kupi kreditom za nabavku hleba da bi se nahranio bukvalno gladan narod. I to sa ogromnim kamatama. Danas Rusija ne samo da daje kredite siromašnima, nego im i oprašta dugove. I ne namerava nikome da konkuriše, ni da se takmiči u naoružanju sa Amerikom čiji visok društveni standard dozvoljava mnogo veća ulaganja u naoružanje, ni da nameće svoje mišljenje, ali ni da daje blagoslov drskosti nekih velikih sila koje licemerno, pod firmom širenja demokratije, pokušavaju da pokore svet.

Ne jednom su analitičari koji jako dobro poznaju situaciju na Balkanu savetovali srpskoj vlasti strpljenje i odlaganje rešavanja problema Kosova. Princip “standardi pa status” (teško je bilo poverovati da se pod okupacijom može govoriti o standardima) dobro je došao da se rešenje problema odloži – ne beskonačno, već dok Rusija ojača, dok njena reč ponovo ne dobije težinu koju je nekad imala.

Možda se neće svi baš složiti s tezom da je taj trenutak došao, ali ako se ozbiljno analizira, svako se može zapitati: čime Zapad može da odgovori Rusiji na njen eventualni veto? Može li bilo čime da joj se revanšira? Odgovor je – ne može. Bar ne ničim što bi je ugrozilo. I to je dovoljno.

Nažalost, svesni su toga i oni koji se svim silama trude da omoguće stvaranje još jedne albanske države na Balkanu. Zato Putinovo obećanje da će staviti veto ne smemo doživeti kao rešenje problema – Zapad neće, kao ni u slučaju Iraka, uopšte staviti na glasanje predlog za koji zna da će ga Rusija zaustaviti. (Veto je najefikasniji onda kad se ne upotrebi, rekao je nedavno ruski ministar inostranih poslova Sergej Lavrov.)

Ali neće ni odustati. U nedavnom intervju NIN-u Natalija Naročnicka je upozorila: – Pazite, pošto Putin insistira na univerzalnom rešenju, Zapad će sad početi da vam zavrće ruke i traži da sami pristanete na rešenja koja se nameću. A ako pristanete, niko, pa ni Rusija, više neće moći da vam pomogne... Posle toga učestali su pozivi našim političarima za razgovore u Vašingtonu, Londonu, Briselu...

Da ne bi doveo Rusiju u situaciju da stavlja veto, Zapad će radije, smatra Konstantin Nikiforov, direktor Balkanološkog instituta RANU, ponuditi sledeći scenario – predložiće neku oštru rezoluciju. Rusija će se boriti protiv nje, najgore delove će uspeti da izbaci i moći će čista obraza da kaže: evo, mi smo se borili, izbacili smo to i to, i rezolucija će se prihvatiti. U suštini, u njoj već postoji neki pomak ka nezavisnosti, samo još nije konačan. Posle nekog vremena situacija se ponavlja, ide se korak dalje i gotovo neprimetno kvantitet prerasta u kvalitet, a Kosovo “de facto” postaje nezavisno.

Mogućnosti postojanja takvog scenarija svestan je i ruski predsednik, pa kaže:

“Ja danas ne znam hoće li biti neka nova rezolucija, kako će ona izgledati. Ali mogu vam reći samo jedno – da ćemo težiti tome da pravila međunarodnih odnosa, kao što sam već govorio, budu univerzalna za sve regione sveta.”

Srbiji predstoji teška borba da ne pristane na prividno povoljne rezolucije i velika je stvar da u tome ima podršku Rusije i Kine. Samo ne treba da očekuje da oni budu veći Srbi od Srba – da opet citiramo Lavrova.

U svakom slučaju, na sastanak Saveta bezbednosti planiran za 18. septembar na kome bi Ahtisari trebalo da referiše o statusu Kosova, Putin šalje najjačeg čoveka, ministra inostranih poslova Sergeja Lavrova. Ukoliko se sastanak održi (ima indicija da će biti odložen jer “Kontakt grupa ne može da se složi”), Lavrov će zastupati stav svoje zemlje da se moraju izgraditi principi koji će važiti za sve, za Pridnjestrovlje, Abhaziju, Južnu Osetiju i Nagorni-Karabah, takozvane zone “zamrznutih konflikata”.

Po čemu se one razlikuju od Kosova?

Abhazija i Južna Osetija su u trenutku proglašenja nezavisnosti Gruzije, 1991. godine, imale status autonomne republike i autonomne pokrajine u okviru Gruzije. Treba imati u vidu da je, svojevremeno, Staljin Osetiju jednim potezom olovke podelio na severnu, koju je “dao” Sovjetskoj Republici Rusiji i južnu – koja je pripala Gruziji. Do tada one nikad nisu bile podeljene. Abhazija nikad nije bila u Gruziji, ona je početkom 19. veka kao kneževina, na sopstveni zahtev, kako bi izbegla tursko osvajanje, pripojena Rusiji. Kad se SSSR raspao, i Južna Osetija i Abhazija su zatražile da izađu iz sastava nove, samostalne Gruzije i pripoje se Rusiji. Gruzija to nije dopustila pa je došlo do krvavog rata. Rusija je podržavala obe autonomije, a Gruzija je izgubila ratove i ni dan-danas ne kontroliše nijednu od “samoproglašenih republika” koje joj samo formalno pripadaju.

Situacija u Pridnjestrovlju je slična prethodnoj. Žitelji leve obale Dnjestra nisu želeli da ostanu u nezavisnoj Moldaviji posle raspada SSSR-a i tražili su da se pripoje Ruskoj Federaciji. Rezultat toga bio je kratak ali veoma krvav rat koji je zaustavila ruska vojska. Od tada se ne ratuje, ali ni pregovori ne napreduju. Stav Rusije je ovde malo drugačiji jer nema zajedničku granicu s Pridnjestrovljem, između njih je Ukrajina.

Autonomna oblast Nagorni-Karabah u sastavu Sovjetske Republike Azerbejdžan bila je naseljena uglavnom Jermenima. Krajem osamdesetih godina prošlog veka oni su počeli da traže da se pripoje Jermeniji. Prvi međuetnički konflikti desili su se još za vreme SSSR-a, a do najvećeg krvoprolića došlo je 1992-93. godine. Jermeni Karabaha, koje je podržala Jermenija, dobili su rat i zauzeli ne samo sporne rejone nego i deo azerbejdžanskih. Od tada je konflikt “zamrznut” a Nagorni-Karabah je faktički 15 godina u blokadi.

Ako se, dakle, dozvoli otcepljenje Kosova, pomenute teritorije imaće puno pravo da traže da urade to isto. Reklo bi se – Rusiji to odgovara. Ali nije tako – pre svega zato što iskustvo govori da se to ne bi moglo završiti bez novih ratova, a Rusiji danas treba mir da nastavi da rešava svoje unutrašnje probleme. Novi haos na tom području ne odgovara nikome, i to bi trebalo da bude naš veliki adut u borbi za očuvanje Kosova u granicama Srbije.

A argumenti nekih “kritičara” koji su požurili da uporede Rusiju danas sa Jeljcinovom, i slavodobitno izjave da ona braneći Kosovo brani svoje interese, ne bi trebalo nikoga da brinu. Odavno je trebalo da naučimo da ljubavi u politici nema. I da ne treba da je tražimo.

  NIN 2907 od 14.9.2006.