Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATE

Kosovo i Metohija - Prenosimo Danas

   

 

Vilijam Montgomeri

Šta da se radi sa Kosovom?

Sve donedavno, Sjedinjene Države i veći deo Evropske unije imali su pojednostavljenu viziju kako će se okončati slučaj Kosovo. Marti Ahtisari će predočiti Beogradu i Prištini svoje preliminarne preporuke koje se tiču svih pitanja na Kosovu, osim konačnog statusa. To bi bilo urađeno odmah nakon izbora u Srbiji 21. januara. On bi dao obema stranama oko mesec dana da dostave svoje komentare, sugestije i, nadamo se, svoj pristanak. Nakon toga, verovatno u martu, on bi dostavio konačne predloge Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, zajedno sa ličnom preporukom da Kosovo dobije uslovnu nezvisnost uz jaku pomoć i vođstvo Evropske unije. Onda bi bila razrađena rezolucija Saveta bezbednosti koja možda čak i ne bi pominjala reč "nezavisnost", ali bi obezbedila dovoljno pokrića i legitimnosti ako se to dogodi.
U pripremama za taj scenario, Evropska unija je već poslala dva tima na Kosovo, u skladu sa planovima da u poststatusu zameni UNMIK. Štaviše, srpski lideri su upozoreni, privatno i javno, šta predstoji u nadi da će pripremiti svoje građane za neizbežno. Sve što je trebalo da bude potvrđeno bili su detalji kao što su vreme svakog koraka, uslovi koji se moraju ispuniti pre nezavisnosti, ovlašćenja specijalnog izaslanika EU, i rezolucija o ključnim pitanjima kao što je decentralizacija.
Demonstrirajući svoj nedostatak razumevanje Srbije, Zapad je najduže verovao da će srpski lideri na kraju biti voljni da prihvate nezavisnost Kosova u zamenu za evroatlantsku integraciju, finansijsku pomoć i druge "šargarepe". Zaprepašćujuće je to što neki i dalje gaje takvu nadu. Bili su neprijatno iznenađeni što nijedan srpski lider, na bilo kom položaju, nije bio spreman da potpiše nezavisnost Kosova, jer su propustili da shvate da bi to bilo političko i istorijsko samoubistvo.
Umesto toga dogodilo se da su ceo proces "pregovora" u Beču i politička igra (uključujući na brzinu napravljen ustav) umnogome doprineli da to pitanje bude prisutnije u Srbiji nego ikad tokom čitave decenije. Hoće li radikali doći na vlast na predstojećim izborima ili ne, tek nacionalistički duh koji predstavljaju sada je jači i biće koncentrisaniji nego ikad nakon pada Miloševića. Nekoliko "šargarepa" koje je Zapad dao nedavno, kao što je članstvo u Partnerstvu za mir, neće mnogo promeniti stanje.
Tvrda pozicija koju je zauzela ruska vlada dramatično je promenila čitavu kosovsku jednačinu. Datum, proces, pa čak i ishod sada su daleko manje izvesni i nestalni. Ništa se ne može uzeti zdravo za govoto. Pre svega, nimalo nije sigurno da će se u Savetu bezbednosti pojaviti rezolucija, koja bi obezbedila dovoljnu slobodu i pokriće da Kosovo postane uslovno nezavisno. Mukotrpni pregovori sa Rusijom povodom rezulucije o sankcijama protiv Irana obezbeđuju primer onoga što leži ispred nas. U najmanju ruku, to znači i da će proces biti razvučeniji nego što se pretpostavljalo, a da će biti pojačan nacionalistički pritisak na svim stranama.
Sjedinjene Države biće u prvoj liniji napora da se na vreme dođe do zadovoljavajuće rezolucije. SAD smatraju da je rešenje budućnosti Kosova ključ za povlačenje velike većine američkih vojnih snaga sa Balkana i njihovo raspoređivanja tamo gde su potrebniji. Što se pre to dogodi, tim bolje. Štaviše, postoji jak konsenzus među većinom vladinih i nevladinih igrača u Sjedinjenim Državama kad je reč o bezrezervnoj nezavisnosti Kosova.
Druga glavna briga jeste strah od pojačanih nemira i nasilja kosovskih Albanaca ako njihov glavni cilj - nezavisnost, bude u opasnosti. Posebna noćna mora za NATO i Sjedinjene Države jeste to što bi Kosovo postalo još jedno problematično mesto, gde se na njihove trupe gleda kao na okupacione snage koje su meta terorističkih napada. To nije teško zamisliti. Od nastanka Oslobodilačke vojske Kosova, korišćenje nasilja bilo je faktor među albanskim ekstremistima na Kosovu. Objavili su oružanu borbu u južnoj Srbiji i Makedoniji, kao što su izvodili akte nasiilja na samom Kosovu. Već smo videli povremene akte nasilja i protesta protiv UNMIK, i lako je zamisliti da bi mogli značajno da porastu.

Međutim, pitanje dana jeste šta uraditi ako Savet bezbednosti UN ne obezbedi zadovoljavajuću rezoluciju. Nema, apsolutno, jasnog odgovora, postoji samo čitav varijetet mišljenja i puno neizvesnosti.
Jedan mogući scenario bio bi da se Sjedinjene Države i Evropska unija dogovore da zaobiđu UN i unilateralno promene status Kosova. Iako to uživa značajnu podršku zemalja koje veruju da situacija zahteva brzu akciju, ostale zemlje su uzdržanije. Nekoliko država članica EU insistiraju na rezoluciji Saveta bezbednosti UN, koja bi obezbedila legitimnost i osnovu za bilo kakvu formalnu ulogu EU na Kosovu. Štaviše, nedostatak legitimnosti, koju bi obezbedila rezolucija Saveta bezbednosti, ohrabrila bi srpske nacionaliste da preduzmu čak i agresivnije kontraproduktivne mere. Ipak, ta opcija i dalje je veoma živa.
Drugo, mnogo verovatniji scenario bio bi omiljeno rešenje EU u suočavanju sa teškim pitanjima: odlaži i odugovlači. Vrlo je verovatno da će postojati neki produženi vremenski period gde će UNMIK misija biti "slabić" koji neće stvarno funkcionisati, ali niko neće dobiti ovlašćenja da je zameni. To bi obuhvatilo i produžene pregovore o mogućim rezolucijama, a Kosovo bi ostalo u međuprostoru ko zna koliko dugo. Problemi sa ovim scenarijom leže u tome što bi ohrabrio eskstremiste na svim stranama, održao u životu nacionalizam u Srbiji i primorao Sjedinjenje Države da se nevoljno i nestrpljivo vojno angažuju na Balkanu duže nego što bi želele.
Jedina stvarna korist od produženog perioda neizvesnosti jeste što bi to moglo, u stvari, da navede Evropsku uniju i Sjedinjene Države - iz puke nužde - da prvi put razmotre ostale alternative umesto potpune nezavisnosti. Takvu procenu trebalo je doneti mnogo ranije, ali se to nije dogodilo. Neke države članice EU tiho podržavaju takav prilaz, jer im je nelagodno da se Kosovu da nezavisnost protiv snažne volje Srbije.
Postoje tri-četiri očigledne mogućnosti. Prva je da Kosovo postane protektorat EU, koji bi se pridružio EU tačno kad i Srbija, uz ispunjenje zahteva za otvorene granice, slobodu kretanja, povratak izbeglica, decentralizaciju i ostale slične korake. Mada EU čvrsto odbacuje takav prilaz, ubrzani prijem Srbije i Kosova u EU najbolji je put do političke stabilnosti na Balkanu.

Druga alternativa je podela. Njena je prednost u tome što daje nešto obema stranama - glavna nadoknada Srbiji. To nije potpun odgovor, pošto su jak program decentralizacije i čvrste garancije za slobodu kretanja od vitalne važnosti u svakom slučaju. Ali, ova opcija nije nikad bila ozbiljno razmatrana. Da bi se to uradilo, potrebni su zadovoljavajući odgovori na uticaj podele na Makedoniju i Bosnu. Ironija je u tome što se svaki pravni argument protiv podele može u potpunosti primeniti i na garantovanje nezavinosti Kosovu kao celini.
Treća i četvrta solucija bile bi neka forma kantona i entiteta koji sada postoje u Bosni. Najjači argument protiv tog prilaza jeste što ne funkcioniše u Bosni, a gotovo je sigurno da ne bi funkcionisao ni na Kosovu.
Sve ove alternative imaju svoje loše strane. Međutim, najgori je scenario potpuna stagnacija. To bi dovelo do nasilja; do političke nestabilnosti u Srbiji; sukoba među političkim partijama kosovskih Albanaca; sve u svemu bio bi glavni korak unazad za čitav region. Jasnoća mora da bude najvažniji kriterijum kad je reč o budućnosti Kosova. Na Nemačkoj je, koja će predsedavati EU u prvoj polovini 2007, da krene napred i preuzme aktivno vođstvo i da sa Sjedinjenim Državama učini sve da se u Savetu bezbednosti usvoji rezolucija koja je efikasna i obezbeđuje osnovu za akciju. Ako se to pokaže kao nemoguće, neophodno je da Nemačka i Sjedinjene Države obezbede jasno vođstvo na alternativnom putu. Sada je vreme da se privatno pređe na moguće opcije.

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM