Rade Maroević

Vrela jesen

Kosovski Albanci počeli su, poslednjih sedmica, ozbiljno da merkaju niz jarbola sa zastavama ispred sedišta Ujedinjenih nacija, na obali Ist rivera, nadajući se da bi do kraja godine, nekoliko bandera od makedonske, mogla da se nađe i njihova zastava, namesto muškatli, tuja i svakakvog drugojačijeg rastinja koje se tu trenutno nalazi. Najveću podršku njihovim državotvornim ambicijama, na ne preterano veliko iznenađenje posmatrača, pružaju Sjedinjene Američke Države i Velika Britanija, koje za ključne argumente razrešenja kosovske rašomonijade drže pravo naroda na samoopredeljenje, te događaje iz nedavne prošlosti, i kako tvrde, realnu nemogućnost Beograda da u bilo kojoj varijanti povrati suverenitet nad teritorijom u kojoj 90-ak odsto stanovništa ne želi nikakve veze sa Srbijom.

Nasuprot njima, Rusija i Kina drže se ranije proklamovanih principa o nemenjanju granica na Balkanu, očuvanja suvereniteta i uzdržavanja od silovanja međunarodnog prava, ali zapadni zvaničnici nisu delovali preterano zabrinuto kada je pre izvesnog vremena prvi čovek Moskve Vladimir Putin najavio da bi njegova država mogla iskoristiti pravo veta u Savetu bezbednosti, ukoliko rešenje kosovske krize ne bude u saglasnosti sa ruskim interesima. Ruski interesi, smatraju zapadni zvaničnici, sežu do tačke kada će im administracija Yordža Buša svečano obećati da mogući presedan oko Kosova neće biti primenjen na separatističke opredeljenu Južnu Osetiju ili Abhaziju. Ostale države, poput Francuske ili Grčke, pozvale su dve beznadežno zavađene strane na kompromis i podržale glavnog međunarodnog posrednika, Finca Martija Ahtisarija, od koga se očekuje da proizvede konačno rešenje u narednih nekoliko meseci, koliko je okončanje pregovora odredila famozna Kontakt grupa. Imajući u vidu da kosovska kriza, manjim ili većim intenzitetom, traje već nekoliko decenija ili čitav vek, kako već kome odgovara, teško je i pomisliti kakvom li se to volšebnom formulom sprema poslužiti Ahtisarijev tim pregovarača ne bi li za dva-tri meseca definisao “održivo rešenje, proisteklo iz pregovora i zadovoljavajuće za obe strane”. Naslov takvog seminarskog rada zapadnih diplomata je, čini se, već poznat – “uslovna nezavisnost”. Srpski zvaničnici, ali i većina običnih građana, nisu spremni da prihvate takvu soluciju.

Na takvo rešenje, pokazuju istraživanja javnog mnjenja, neće pristati četvrtina Albanaca, ni veoma ubedljiva većina Srba, posebno onih 130 000 koji su se drznuli da nakon već čuvene 1999. godine ostanu na Kosovu. Međunarodna zajednica je, stoga, pripremila niz poteza, smišljenih da odvrate eventualne “nevaljalce” od pravljenja problema u pokrajini, posebno se koncentrišući na kosovske Srbe, ali i ekstremne Albance okupljene oko nekadašnjeg studentskog lidera Aljbina Kurtija i veterana Oslobodilačke vojske Kosova. Za pregovarače je postavljen lakši zadatak. “Strane uključene u pregovore znaju šta se od njih očekuje”, rekao je Ahtisari posle serije sastanaka održanih u Wujorku, najavljujući vrelu pregovaračku jesen u austrijskoj prestonici, koju će, kako kažu upućeni, u narednom periodu često pohoditi i Srbi i Albanci.

Projekat mogućeg rešenja predočen je delegaciji Beograda, koja je prethodne sedmice održala sijaset sastanaka sa najvišim zvaničnicima UN u Wujorku, uključujući i odlazećeg generalnog sekretara Kofija Anana, te predstavnike Kontakt grupe i Saveta bezbednosti, kojima je međunarodna zajednica u ruke stavila rešenje budućeg statusa Kosova, ma kakvo ono bilo. Predsednik Srbije Boris Tadić, ministar spoljnih poslova Vuk Drašković, te savetnik za Kosovo Leon Kojen, jasno su odbacili mogućnost da Srbija prihvati bilo kakvo nametnuto rešenje, ali njihove zamerke i čvrsti stavovi, čini se, nisu preterano zabrinuli zapadne zvaničnike. Tako će se pregovarački proces, koji je pompezno započeo još sredinom februara, nastaviti “punom parom”, sve do trenutka kada Ahtisari i ekipa ne procene da razgovori “nisu plodonosni”, nakon čega će ponuditi sopstvenu verziju rešenja, zasnovanu na stavovima pregovaračkih strana, preporukama međunarodne zajednice i još nepoznatim principima međunarodnog prava. Takav predlog, ako je verovati šefu UNMIK-a Joahimu Rikeru, može se očekivati za otprilike mesec dana, koliko je Srbima i Albancima ostavljeno da pronađu kompromisno rešenje. Od kompromisa, što je od samog početka bilo jasno, neće biti ništa, prvenstveno jer je međunarodna zajednica rđavo pripremila platformu za razgovore, čime je dozvolila da rasprava o najosnovnijim ljudskim pravima, slobodi kretanja, ili čak zaštiti stotinama godina starih objekata pretvori u borbu za teritorije između dve etničke zajednice. Ipak, dvema stranama ostavljeno je izvesno vreme da “ispeglaju” različitosti u tretiranju izvesnog broja pitanja, posebno tema od suštinske važnosti za bezbednost manjinskih zajednica na Kosovu, poput slobode kretanja, pozitivne diskriminacije u institucijama, ali i jednostavno opisivim pitanjima bezbednosti.

Dodatni problem, kao što se i očekivalo, predstavljaju i repovi koje je administraciji u Vašingtonu ostavila prethodna vlast predsednika Bila Klintona teatralno obećavajući Albancima slobodu, napredak, i da ne zaboravimo, nezavisnost. Takav stav Vašingtona već godinama predstavlja najveći problem svim pobornicima demokratije na Kosovu, jer se tamošnji vlastodršci, uljuljkani obećanjima SAD, poslednjih godina ozbiljno ne bave ni jednom drugom temom do potragom za jarbolom ispred sedišta UN.

Repove vuku i demokratski izabrane vlasti u Beogradu, kojima se u zasluge ubraja rušenje režima Slobodana Miloševića, sjajne reforme i sve bolji dojam koji ostavljaju u spoljnopolitičkim odnosima, ali im se, čini se, prečesto, spočitava činjenica da se najtraženiji begunci od međunarodne pravde, Radovan Karadžić i Ratko Mladić nalaze na slobodi, namesto u ćelijama pritvorske jedinice u Ševeningenu. Mada Bosna nema nikakve veze sa Kosovom, kako su to više puta do sada ponavljali međunarodni zvaničnici. “Pozicija Srbije je kompleksna”, objasnio je nakon sednice Saveta bezbednosti srpski predsednik, navodeći da Srbija “ni šest godina nakon svrgavanja Miloševićevog režima nije uspela da značajno poboljša svoj položaj u međunarodnim odnosima”. U Tadićevoj izjavi, suštinski, krije se “Kvaka 22” dosadašnjeg toka pregovora, kojima je Albancima jasno stavljeno do znanja da su “uložili minimum energije” u ispunjavanje najosnovnijih zahteva međunarodne zajednice, odnosno uzdržavanje od ubijanja pripadnika manjinskih zajednica, kamenovanja njihovih konvoja ili paljenja kuća povratnika. Srbima se, pak, na teret stavljaju katastrofalni rezultati trapave i amaterske politike Miloševićevog režima, te pogubne medijske slike koju su bivši komunisti zaslužili tokom desetogodišnje vladavine.

Pitanje je i da li će eventualna uslovna nezavisnost, ili hibrid sva tri mirovna sporazuma potpisana na Balkanu od sredine 90-ih godina prošlog veka, zadovoljiti ambicije Albanaca, čiji su demokratski izabrani predstavnici već najavili “pravi haos” ukoliko rezultat pregovora bude bilo šta kraće od potpune nezavisnosti. Iako zapadni diplomati prilično blagonaklono reaguju na mogućnost ovakvog razvoja situacije, niz bombaških napada i sličnih incidenata koji su proteklih desetak dana potresli Kosovo, ostavlja mogućnost za nove izlive nasilja.

Budući sporazum, navode zapadni diplomati, treba da sadrži kvalitetna rešenja iz tri sporazuma kojima su tokom prethodne decenije mumificirani međunacionalni sukobi na Balkanu – Dejtonski, Končuljski i, poslednji Ohridski, kojim je Makedonija izmaknuta sa ivice provalije građanskog rata. Suštinski, budući sporazum moraće da definiše i institucionalizuje podele koje već godinama postoje na Kosovu, ali bez prekrajanja unutrašnjih granica ili manjim modifikacijama teritorija postojećih opština. Pogledi koji su protekle nedelje pratili događaje na Ist riveru, međutim, ostali su uskraćeni za dramatične zaplete, kakvi su, doduše stidljivo, najavljivani. Delegacija Beograda je sagovornicima objasnila čitav niz razloga zbog kojih bi bilo pogrešno, možda i ne preterano mudro, ubrzavati pregovore kada se u obzir uzme činjenica da dve strane nisu pronašle preterano mnogo zajedničkih tačaka za poslednjih sedam meseci, te mogući katastrofalan uticaj uslovnog ili bilo kakvog drugog gubitka Kosova na političke prilike u Beogradu. Mogući politički lomovi u Srbiji, međutim, izazvali su različite emocije kod zapadnih zvaničnika – od onih koji smatraju da je kosovska kriza poslednji veliki izazov za mladu demokratiju, do onih koji su se ozbiljno zabrinuli zbog potencijalnog dolaska desničara na vlast. Ahtisarijeva brzina će tako, osim odrednicama Kontakt grupe, u velikoj meri biti određena i budućim potezima predsednika i premijera Srbije, Borisa Tadića i Vojislava Koštunice, čiji bi čvrst dogovor oko donošenja novog ustava i raspisivanja izbora, te zajedničkog nastupa mogao na izvesno vreme odgoditi napad kreativnosti međunarodnih pregovarača. Za sada, međutim, Kosovo nije ni bliže ni dalje rešenju no što je bilo pre no što su se u Njujork sjatili gotovo svi najvažniji rešavači tamošnje krize. Užasavajućeg ubrzanja rešavanja kosovske krize, ako je verovati Ahtisariju, neće biti, kao ni rešenja koja će predstavljati iznenađenja za bilo koga.