Goran Nikolić

PROTERIVANJE MEĐURATNIH KOLONISTA I ČINOVNIKA SA KOSOVA I METOHIJE U TOKU DRUGOG SVETSKOG RATA

Jedan primer stalnog ponavljanja istog

U prošlosti Kosova i Metohije zbile su se mnoge seobe. Motivi ljudi da se, pojedinačno ili grupno, sele bili su različiti. Nekada je to bila težnja za lakšim i lepšim životom, a nekada puko bekstvo od osvete ili proterivanje. Nažalost, prinudna iseljavanja bila su daleko češća nego dobrovoljna. Ona su se, gotovo uvek, odvijala po istom obrascu. Skupa sa svojom ili savezničkom vojskom povlačilo se ili neposredno nakon njenog odlaska bilo proterivano stanovništvo koje nije bilo u milosti novih gospodara, a na njihova mesta dolazili su oni koji su bili na daleko nižem stepenu kulturnog i privrednog razvitka. Redovi koji slede su priča o jednoj takvoj seobi, koja je po mnogo čemu tipična.

Nemačka avijacija je u zoru 6. aprila 1941. počela da bombarduje Beograd, čime je počeo rat koji je u istoriji ostao zabeležen kao aprilski. Trajao je samo dvanaest dana. Već 17. aprila jugoslovenska vlada je, suočena sa potpunim porazom, potpisala bezuslovnu kapitulaciju. Na Kosovu i Metohiji ratne operacije trajale su još kraće – svega desetak dana.

Još u vreme trajanja ovog rata Albanci su napadali srpska i crnogorska sela (pretežno kolonistička), ubijali stanovnike, palili kuće i pljačkali stoku i druga pokretna dobra. Nakon okupacije i podele današnje južne srpske pokrajine (1), usledilo je proterivanje državnih činovnika Kraljevine Jugoslavije iz sve tri okupacione zone. Ubrzo zatim na red su došli međuratni kolonisti. Isprva je pogrom bio stvar lokalne inicijative, da bi se ubrzo pretvorio u „državnu“ politiku. Proterivanje je imalo široki obim u italijanskoj, dok je u nemačkoj i bugarskoj zoni bilo dosta ograničeno. Veći deo proteranih Srba i Crnogoraca našao je utočište u Srbiji i Crnoj Gori, dok je manji broj ostao na Kosovu i Metohiji. Oni su bili smešteni po gradovima, crkvenim imanjima i u selima nemačke okupacione zone. Sa međuratnim kolonistima i deo Srba starosedelaca morao je da napusti svoja imanja.

Tačni podaci o broju proteranih ne postoje, a procene su različite i kreću se od 30.000 do 100.000 prognanih, zavisno od toga da li je reč o albanskim ili srpskim izvorima (2) .

Posle zauzimanja i deobe ovih krajeva, italijanske i nemačke okupacione vlasti nastojale su da pridobiju većinsko, albansko stanovništvo za saradnju. Ova politika je imala uspeha zahvaljujući, pre svega, nezadiranju okupatora u tradicionalne običaje Albanaca i davanju koncesija. I Italijani, koji su svoj deo priključili tzv. Velikoj Albaniji, i Nemci, čija je zona formalno ulazila u sastav okupirane Srbije, nastojali su na sve načine da kod Albanaca stvore utisak kako okupacija ovih krajeva zapravo predstavlja čin njihovog oslobođenja od “velikosrpske hegemonije”. U sve državne ustanove uveden je albanski jezik i Albanci počinju da se favorizuju u odnosu na Srbe i ostale nealbance. Jače vezivanje Albanaca za okupacioni režim najvećim delom obavljeno je pridobijanjem njihovih plemenskih i feudalnih poglavara. Oni su dobijali položaje u policiji, sudstvu, školstvu i drugim državnim ustanovama. Pristupilo se i delimičnoj refeudalizaciji kosovsko-metohijskih sela. Bivšim vlasnicima su vraćana imanja, dok su slobodni seljaci ponovo vezivani feudalnim obavezama (3). Ovakvom politikom okupatori su osigurali podršku Albanaca i mogli su krenuti u iskorišćavanje prirodnih resursa ovih krajeva. Prioritet je imalo korišćenje značajnih količina rudnog blaga (olovo, cink, hrom, nikl…), žitarica i drvne građe. Ni ljudski potencijal nije bio pošteđen. Oslanjajući se na albanske, plemenske i feudalne velikaše, Italijani, Nemci i Bugari uspeli su da iz redova Albanaca regrutuju desetine hiljada dobrovoljaca za različite formacije (kontračete, vulnetari, albanska fašistička milicija, SS divizija Skenderbeg, balisti itd.) koje su bile njima podređene. Odziv apelu za priključenje ovim jedinicama je bio masovan. Pored ovozemaljske, materijalne koristi (plata, ugled, mogućnost snabdevanja deficitarnim artiklima…), dobrovoljci su imali i verski motiv. Prilikom regrutacije sugerisano im je, kako od starešina i uglednika, tako i od okupatora, da je dužnost svakog Albanca kao dobrog vernika da se „bori i ubije nevernika, a ako pogine, duša će mu otići u raj” (4) .

Okupatori su od početka jasno stavili do znanja da se neće mešati u unutrašnje stvari Albanaca i favorizovali su ih u odnosu na Srbe i Crnogorce. To je učinjeno kako iz uverenja da su Srbi neprijateljski element, tako i zbog same tehnike vladanja (Divide et impera). Imajući sve ovo u vidu, jasno je da su okupaciju doživeli kao oslobođenje. Bili su poneti uverenjem da je konačno došlo njihovo vreme – vreme za koji su jedni verovali da će se u njemu osloboditi vlasti nevernika (siromašniji i verski zaneseniji slojevi), a drugi da će steći potpunu samostalnost (plemenski i feudalni poglavari, inteligencija i činovnici), što je bio samo sinonim za povratak starih privilegija i odnosa karakterističnih za plemensko i feudalno društvo.

Srbi i Crnogorci se nisu uklapali u sliku tog novog vremena. Gnev Albanaca je naročito bio usmeren na međuratne koloniste. Za razliku od „pitomih“ Srba starosedelaca, oni su za njih bili ne samo nevernici već i uzurpatori „njihovih“ pašnjaka, utrina i šuma. Međuratni kolonisti su dobili u vlasništvo državno zemljište, ali je problem bio u tome što su Albanci, kao narod naviknut da živi u bezdržavnom stanju, teško mogli da shvate da zemljište može biti u vlasništvu neke nadplemenske institucije – države i da ona može njome raspolagati.

Taj specifičan mentalitet dobro su uočili i austrijski obaveštajci na Kosovu i Metohiji tokom Prvog svetskog rata. U svojim izveštajima oni primećuju da albanskog seljaka mnogo ne zanima kakva je i šta radi vlast sve dok ga ostavlja na miru i ne meša se u njegov život da bi ga privela poštovanju nekih obaveza, jer je naučen na bezakonje i na bakšiš sistem, da po mogućnosti ništa ne dâ i ništa ne plaća … čim mu se u to dirne, menja raspoloženje na našu štetu (5) .

Koristeći novonastali obrt, Albanci su želeli da prisvoje kuće i imanja kolonista, koja su za kosovsko-metohijske prilike bile uzorna, i da na taj način dođu do zemlje koje nije bilo dovoljno. Glad za zemljom i pljačkom obuzela je i bogate i siromašne, pa su, čim se za to ukazala prilika, počeli proterivanje kolonista i pljačku njihovih imanja. Na tom putu nisu imali ni spoljnih, ni unutrašnjih prepreka. Vlast je bila u njihovim rukama, a moralnih skrupula prema „nevernicima“ nije bilo. Izvor ove moralne indiferentnosti je, kako napominje jedan autor, u tradicionalnom albanskom društvu široko rasprostranjeno shvatanje da je svako ko nije član zajednice stranac i potencijalna opasnost. Prema neprijatelju nema, i ne može biti, skrupula. Pljačka i uzurpacija imovine stranaca su stvar srčanosti i veštine, te za njih ne važe moralni obziri kojih se moraju pridržavati unutar zajednice i prema prijateljima (6) . Kako su kolonisti i činovnici smatrani najvećim neprijateljima, uzurpatorima i uljezima, a bili su pravno nezaštićeni, to su se na njima najviše lomila koplja. Pritisak na Srbe starosedeoce bio je znatno manji. Uzrok tome nije bilo samo njihovo tradicionalno bolje razumevanje sa Albancima već i težnja albanskih feudalaca da sačuvaju svoje kmetove. Malobrojni albanski seljaci, nekadašnji kmetovi, oštro su se suprotstavljali pokušajima da im se ponovo nametnu feudalne obaveze. Na Kosmetu se tada dogodilo ono što se već događalo više puta. Jedan oblik dominacije (velikodržavni) zamenjen je drugim (velikoalbanskim).

Šta se dešavalo sa Srbima i Crnogorcima proteranim sa Kosova i Metohije za vreme Drugog svetskog rata nakon njegovog završetka?

Odmah po oslobođenju i uspostavljanju komunističkog režima, u zimu 1944/45. godine, međuratni kolonisti počeli su da se vraćaju na svoja imanja. U želji da ovaj povratak ne samo privremeno već i trajno zaustave, komunističke vlasti su 6. marta 1945. godine donele odluku o „privremenoj zabrani“ povratka naseljenika u njihova ranija mesta življenja. Nekoliko meseci kasnije, 3. avgusta 1945, Predsedništvo AVNOJ-a (komunističke ratne i poratne skupštine) usvojilo je Zakon o reviziji dodeljivanja zemlje kolonistima i agrarnim interesentima u Makedoniji i kosovsko-metohijskoj oblasti. Ovim zakonom bilo je predviđeno da se kolonistima oduzme zemlja koja je između dva rata oduzeta privatnim vlasnicima (koji su zemlju sami obrađivali), kao i zemlja koja je posle 1918. godine bila oduzeta Albancima, političkim emigrantima. Predratnim rentijerima, državnim činovnicima i žandarmima zemlja je bila u potpunosti oduzeta, a povratak na Kosmet zabranjen. U primeni ovog zakona bilo je dosta improvizacije i nedoslednosti koje su, po pravilu, išle na štetu kolonista.

Da je nova vlast bila „široke ruke“ prema Albancima, najbolje govori podatak da su vlasti privatnim vlasnicima vratile 15.784 hektara zemlje, iako je u međuratnom periodu od privatnih vlasnika oduzeto i od albanskih hajduka-kačaka konfiskovano gotovo polovinu manje – 8.781 hektar. Revizijom, obavljenom na osnovu ovog zakona, zemlju su delimično izgubile 5.744 porodice ili 51,4 odsto Srba i Crnogoraca nastanjenih u međuratnom periodu. Zemlja je u potpunosti oduzeta od 595 ili 12 odsto porodica. Preseljene su po „raznim linijama (iz dostupnih dokumenata ne može se, nažalost, saznati koje su to linije) 383 porodice ili 3,4 odsto, dok se 1.683 porodica, odnosno 15,1 odsto nisu uopšte vratile na Kosovo i Metohiju. U Vojvodinu su, pretežno pod prisilom, odseljene 2.064 porodice ili 18,5 odsto. Ako se sve ovo sumira, vidi se da je od ukupnog broja međuratnih naseljenika 4.725 ili 37 odsto porodica izgubilo pravo na zemlju, odselilo se ili se nije vratilo. Ako se zna da je jedna naseljenička porodica u proseku imala 4,73 člana, onda se dolazi do cifre od 22.350 Srba i Crnogoraca koji se 1944/45. nisu vratili na Kosmet. Ovome treba još dodati i činovnike, žandare, vojna lica itd., pa se dolazi do konačnog gubitka od preko 30.000 ljudi (7) .

Kakvi su razlozi stajali iza ovakvog postupanja komunističkih vlasti?

Odgovor na pitanje leži kako u ideološkim opredeljenjima jugoslovenskih komunista, tako i u potrebama za smirivanjem situacije, stabilizacijom vlasti i pridobijanjem albanskih „masa“ za komunističku stvar.

Trenutak kada je doneta odluka o zabrani povratka međuratnih kolonista poklopio se sa uvođenjem vojne uprave na Kosovu i Metohiji (februara 1945). Ovi krajevi su tada, iako oslobođeni od okupatora, bili poprište većeg broja pobuna koje su imale široku podršku među albanskim stanovništvom. Nemiri su bili tolikih razmera da su pobunjenici napadali i najveća mesta na Kosmetu. U takvoj situaciji vlast je kao svoj prioritetni cilj imala smirivanje situacije. Išlo se na to da se pobunjenicima oduzmu svi argumenti i da se pokaže da nove vlasti nikako nisu protiv Albanaca. Zabrana povratka kolonistima bio je samo jedan od tih izraza “dobre volje”. Povratak kolonista je za Albance značio i povratak pređašnjeg stanja i nosio sa sobom preteću mogućnost kažnjavanja uzurpacije kolonističkih imanja, pljački, ratnog profiterstva i drugih zločina, koje je donedavno sprovodio upravo veći deo populacije kosovsko-metohijskih Albanaca. Komunisti su verovali da će formalnom, makar i delimičnom, zabranom povratka proteranih pridobiti Albance za sebe. U igri su, međutim, bili i drugi motivi. Komunisti su u međuratnom periodu zastupali stanovište prema kome su kolonisti bili oslonac „nenarodnog režima“ na Kosovu i Metohiji (8). Oni su proglašavani destabilizujućim faktorom koji je kvario „tradicionalno dobre“ odnose Srba starosedelaca i Albanaca. Koloniste je zato trebalo, ako ne u potpunosti, ono bar delimično, ukloniti. U ovome su bili revnosni kako kadrovi albanske, tako i srpske nacionalnosti. Prvi zato što su i sami bili nacionalni romantičari, a drugi jer su bili opterećeni kompleksom “velikosrpske hegemonije”. Pored ovoga, komunisti i albanski nacionalisti su na Kosovu i Metohiji često međusobno sarađivali nastojeći da jedni druge iskoriste. I jedni i drugi mešali su socijalne i nacionalne ciljeve, tako da linija razgraničenja između albanskih komunista i nacionalista nije uvek bila jasna.

Ovome treba dodati i planove jugoslovenskog i albanskog komunističkog rukovodstva o integraciji njihove dve države. O Albaniji se u tim kombinacijama razmišljalo kao o sedmoj jugoslovenskoj republici. „Sve do 1948. godine, kada je nastupio raskid sa Staljinom, Jugoslavija nije bila čvrst, niti konačan okvir unutrašnje i spoljnje politike KPJ, već je njena teritorija bila predmet širih pogodbi i planova u kojima se jasno nazirala ideja o stvaranju ‘Balkanske federacije'” (9) . To je bio i glavni razlog što se sve do završetka Drugog svetskog rata nije znalo da li će Kosovo i Metohija biti u sastavu Jugoslavije ili Albanije. Pregovori sa albanskim rukovodstvom o statusu pokrajine nastavljeni su i nakon Drugog svetskog rata, iako je ona formalno pripala Srbiji.

Proterivanje i nepovratak međuratnih kolonista i činovnika imalo je dugoročne negativne posledice po razvitak ovih krajeva. To nije samo uticalo, kako se obično ističe, na promene u nacionalnoj strukturi stanovništva, već se odrazilo i na sve sfere društvenog života. Problem nije bio toliko u kvantitetu, koliko u kvalitetu iseljenog stanovništva. Ovo nije bilo ništa novo u istoriji Kosova i Metohije. Slični gubici događali su se više puta. Grozničavi napori reformatora i modernizatora sa ciljem da se ovi krajevi ekonomski, kulturno i civilizacijski podignu i unaprede bili su potirani ratnim pustošenjima i nasilnim seobama. To je dobro uočio i jedan od veterana alžirske političke scene (S. Abdelkarder) govoreći u Prištini jula 1999. o posledicama zadnje velike seobe Srba i ostalih nealbanaca sa Kosmeta: “ Toliko toga me ovde podseća na moju otadžbinu… Kada je 1962. godine alžirski oslobodilački front preko noći došao na vlast, Francuzi su napustili Magreb glavom bez obzira. Skupa sa njima otišli su činovnici, inženjeri i specijalisti svih vrsta. To je kod nas napravilo vakuum upravljačke, tehničke i humanističke elite, od koga se nismo oporavili do današnjeg dana. Slična je situacija i danas na Kosovu.

Srbi su držali ključne pozicije i nakon njihovog odlaska Albanci su primorani da se uhvate u koštac sa jednom haotičnom situacijom kojoj nikako nisu dorasli. U sve ovo ušli su sa puno samopouzdanja, a nepripremljeni i bez preko potrebnih znanja.” (10)

Fusnote:

1. Teritorija današnjeg Kosova i Metohije podeljena je na tri okupacione zone: bugarsku, italijansku i nemačku. Bugarska je dobila najmanji deo teritorije koji je obuhvatao Kačanički i deo Gnjilanskog i Nerodimskog sreza. Severni deo Kosova i Metohije, odnosno Kosovsko-mitrovački, Podujevski i Lapski srez ulazili su u nemačku okupacionu zonu. Ona se formalno nalazila pod ingerencijom kvislinških vlasti u Beogradu, najpre pod komesarskom upravom Milana Aćimovića, a potom pod upravom tzv. Vlade nacionalnog spasa generala Milana Nedića. Preostali, veći deo Kosova i Metohije ušao je u sastav italijanske okupacione zone, postavši deo marionetske države „Velika Albanija“. U toku rata nekoliko puta je dolazilo do korekcija granica okupacionih zona, a najveća se dogodila nakon kapitulacije Italije (9. septembra 1943), kada su nemačke jedinice zauzele italijanski deo i uspostavile na njemu svoju vlast.

2. Branko Horvat, Kosovo republika, Globus, Zagreb 1989, str. 74.

3. Branislav Božović i Milovan Vavić, Surova vremena na Kosovu i Metohiji, Institut za savremenu istoriju, Beograd 1991, str. 74-79.

4. Isto, str. 84.

5. Andrej Mitrović, prilog u zborniku Srbi i Albanci u XX veku, SANU, Beograd 1991, str. 94

6. Branko Horvat, Kosovo republika, Globus, Zagreb 1989, str. 52.

7. Branislav Božović i Milovan Vavić, Surova vremena na Kosovu i Metohiji, Institut za savremenu istoriju, Beograd 1991, str. 572-575.

8. Interesantna je činjenica da je najveći broj kosovskih komunista dolazio upravo iz redova kolonista, kao i da su komunisti među njima imali najjaču podršku.

9. Kosovo i Metohija u srpskoj istoriji , Beograd 1989, str. 376.

10. Peter Scholl-Latour, Allahs Schatten über Atatürk, Goldmann, 2001, str. 389.