Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATE

Srbija među ustavima

   

 

Goran Đorđević

POSTREFERENDUMSKE OPOMENE

„...nikad ne pitaj za kim zvono zvoni, ono zvoni za tobom!“

Džon Don

Održani referendum je možda neočekivano stavio u prvi plan više nego izražen problem apstinencije birača. Nema dileme da je reč o problemu koji nije nepoznat i odveć prisutan od ranije, ali je očekivano i neopravdano stalno bio skrajnut silom argumentacije dnevne politike.

Međutim, hronologija izbora od 2000. godine na ovamo nije ništa drugo nego istorija gradacije apstinencije, koja traje, i koja se lako mogla završiti najgorim činom - neusvajanjem novog ustava.

Već poslednji lokalni izbori su bili važan pokazatelj odsustva motivacije proisteklog iz nepoverenja birača u političku elitu Srbije. I dok se za izbore može naći provizorno obrazloženje da birači ne veruju strankama, značaj donošenja ustava ne daje pravo da se na takav način nudi objašnjenje, niti da se birači tretiraju van kategorije naroda ili građana kao jedinog nosioca suvereniteta, ali i legitimiteta cilja stranačke borbe, koji je u Srbiji tragično sveden na samu vlast.

Međutim, mala izlaznost na referendumu nije dokaz usahle svesti naroda o nacionalnom interesu i svaka interpretacija u tom pravcu je više nego pogrešna. Takođe, ni razlozi tipa “uticaj teške ekonomske situacije” nisu pravi pokazatelji raspoloženja srpskog javnog mnjenja. To potvrđuju i činjenice da je najveća izlaznost, po pravilu, bila u siromašnim sredinama Srbije, kao i da je tzv. urbana sredina ovog puta pokazala zainteresovanost i glasala u velikom broju.

Apstinencija birača svoje uzroke ima pre svega u razočaranosti strankama i političkim elitama koje se kod nas i dalje produkuju u aparatu stranačkog kadr(ov)iranja. I dok se u novijoj političkoj misli uglavnom govori o otuđenju elita („Pobuna elita“ - Kristofer Laš: Pobuna elita), kod nas je proces izgleda obrnut. Uniformnost stranaka u idejama, kadrovima, načinu delovanja je glavni izvor neprepoznavanja, a možda i antagonizma između stranaka i građana, koji preti da potpuno uništi svaku komunikaciju između stranaka i birača. U našoj sredini, iz učmalosti i samodovoljnosti stranaka, proističe kao odgovor učmalost birača, i to više kao odgovor samim strankama a manje kao nekakav stav o ustavu ili stav o budućnosti države.

Interesantno je zapažanje da što su pred nama veći državni izazovi (Kosovo i Metohija, Hag, Evropska Unija, NATO, i dalje globalizacija, regionalizacija itd.), to stranke nude manje odgovora na takva pitanja, što u narodu, sem dobre volje i potrebe da se sačuva država i pronađe mesto u svetu u kojem živimo, uz već postojeću sumnju u sposobnost stranaka, izaziva i sumnju u budućnost uopšte. Narodu koji je nadu izgubio ili je na putu da je izgubi, poziv na referendum deluje kao već viđen poziv na stranačko prebrojavanje. Ako se tome doda i činjenica da su mnoge stranke i referendum shvatile kao predigru za nove izbore sa ciljem da se predizborno pozicioniranje kroz ucene i klevete što bolje odradi, mali odziv glasača jeste sasvim očekivana reakcija.

Posebno zabrinjava činjenica da je među apstinentima najveći broj mladih ljudi (procene su da je u velikim gradovima izašlo svega 25% mlađe populacije). Uostalom, ima li ozbiljnije opomene za jedno društvo od činjenice da 40% mladih želi da napusti zemlju, ili činjenice da 25% mladih pokazuje elementarno zanimanje za ustav. Postoji li relevantniji dokaz da između velike grupe tranzicionih gubitnika, i manjeg sloja profitera svih vrsta (čiji potomci na izbore ne izlaze usled sopstvenog hedonizma), mladi ljudi čine većinu koja je izgubila nadu, te zato nije prepoznala potrebu da se glasa za ustav.

Dokle god stranke predstavljaju stecišta „beznačajnih ljudi“ (D. Ćosić: Mladina), nema nade da se građani vrate na put promišljanja o idejama i istinskim problemima i izazovima društva u kome žive. Naspram toga, i prividan konsenzus najvećih stranaka je od malog značaja. U Srbiji sem možda stranačkog vrha manjeg broja stranaka, kod koga političko delovanje predstavlja teško moguću, ali ostvarljivu kombinaciju knjiškog obrazovanja i sudara sa stvarnošću, stranke realno i jesu organizacije za osvajanje vlasti same po sebi, a ne udruženja koje upravljaju zemljom u skladu sa idejama i motivima. Stranačko kadriranje tako predstavlja jedinu pravu opasnost po višestranački sistem u Srbiji. Ujedno, to je prilika (valjda i poslednja) strana čkim elitima da se, makar i za trenutak, pozabave političkim idejama i teorijama, jer nema dileme da narod i dalje prepoznaje samo istinsku politiku oslobođenu lukrativnosti, stranačkog egoizma i političkog licemerja. A teren političkih ideja uvek je bio dobra osnova za utvrđivanje daljih i novih pravaca kojima bi trebalo da se kreće naša napaćena i izgubljena otadžbina.

Odziv birača bi, pored toga što predstavlja novu opomenu političkoj eliti, mogao da bude i nova prilika za dobro prodrmavanje političkog života u Srbiji, jer očigledno je da sadašnje političke nomenclature - utopljene u samozadovoljstvo svojim položajem u poziciji ili opoziciji - nemaju snagu za izazove koji stoje pred nama. U tom smislu je ilustrativan primer to da, kao što prezir i očito nepoštovanje kod naroda izaziva ipak drugi ešalon stranačkih prvaka, tako je i najmanja izlaznost na proteklom referendumu zabeležena ne u urbanim sredinama, niti u opustošenoj i zabačenoj Srbiji, tj. u guravoj Srbiji (S. Antonić), već u predgrađu kao stecištu bezidejnosti i beznađa.

Dakle, ustavna apsitnencija ne predstavlja nekakvo odsustvo svesti o državnim interesima, već ukazuje na tragičnu okolnost da upravo stranke svojim delovanjem uspevaju kod dela naroda da zamute potrebu da se prepozna jedna tako opšta stvar kao što je ustav.

Referendum u svojoj sveukupnosti predstavlja svojevrsno upozorenje političkim elitama i poslednje zvono na uzbunu ne samo strankama, već i svima koji se bave javnim poslom.

U Nišu, 03.11.2006. godine

e -mail:goran.dj@quantis.co.yu

(Autor je advokat u Nišu)

 

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM