Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATE

Srbija među ustavima - Prenosimo Politiku

   

Novi ustav Srbije

Slobodan Divjak

Šest godina za konsenzus

Antilegalisti sad ističu demagošku parolu da ustav u stvari i nije bitan, pošto se „ne maže na hleb”, kao da je slučajno to što upravo u ustavnim demokratijama ima najviše hleba i onoga što se na njega maže

Srbija će, po svoj prilici, napokon dobiti novi ustav. Kažem napokon, jer je, nažalost, za razliku od ostalih postkomunističkih zemalja, proces donošenja najvišeg pravnog akta u Srbiji dugo bio blokiran. Pri tome je najčudnije to što je glavni uzrok blokade bio, bar u početnom postpetooktobarskom periodu, nepomirljivi sukob unutar tzv. demokratskog bloka.

On bi se mogao označiti kao sukob između legitimista i legalista. Legitimisti, koji su tada predstavljali vladajući deo, smatrali su da bi novi ustav i na osnovu njega doneseni zakoni bili smetnja brzom sprovođenju reformi, koje su tako kao kakav nedodirljivi fetiš izdignute iznad prava, ma koliko da se ovo poslednje u modernim demokratijama tretiralo kao uslov bez kojeg ne može biti modernog sveta, moderne politike i ekonomije. Legitimisti su, dakle, smatrali da ubedljiva pobeda na prethodnim izborima daje demokratskim snagama pravo da ostvaruju reformske ciljeve i mimo prava, ako to zahteva trenutna situacija i logika „demokratske revolucije”. Time su pokušali zapravo da razdvajaju nerazdvojivo – proceduralizam i modernizaciju, forsirajući „tiraniju većine” koja počiva na vladavini ljudi, a ne prava. Legitimisti su za ovakav svoj pristup nalazili opravdanje u tezi da je srpskom narodu modernizaciju moguće nametati samo odozgo, autoritarnim putem, od strane manjinske navodno proevropske elite. Pri tome, nisu marili za onu Hegelovu poruku da čovek ne može naučiti da pliva ukoliko prethodno ne uđe u vodu, tj. da praksa učenja demokratije ne može biti na delu u antidemokratskom i antipravnom ambijentu.

Ni posle dolaska legalista na vlast koji su, predvođeni Vojislavom Koštunicom, insistirali odmah posle 5. oktobra, na „preutemeljenju” Srbije kako bi se uspostavio autoritet pravne države, nije mogao biti postignut širi konsenzus u vezi s novim ustavom, i pored toga što je DS, dolaskom na njeno čelo Borisa Tadića, doživela transformaciju oslobodivši se „legitimista”.

Uvod u taj konsenzus predstavljala je težnja parlamentarnih partija da svoje parcijalne stranačke interese podrede velikom nacionalnom cilju – očuvanju državnog i teritorijalnog integriteta Srbije. Iz jedinstvene volje, demonstrirane u narodnoj skupštini, da se iskoriste sva politička i pravna sredstva kako bi Kosovo ostalo sastavni deo Srbije, brzo je proizašao konsenzus svih glavnih političkih subjekata da što pre treba doneti novi ustav da bi se u njegovu preambulu uneo stav da je Kosovo neotuđivi deo Srbije kojem se jemči najveća moguća (suštinska) autonomija. Tako smo dočekali da se u srpskoj skupštini dogodi ono što ni najveći optimisti nisu očekivali: patriotski poriv i osećanje odgovornosti za državu podstakle su sve parlamentarne partije da se usaglase oko karaktera novog ustava, tako da je njegov predlog usvojen jednoglasno.

Pošto glavne parlamentarne stranke podržava ogroman deo biračkog tela, gotovo je sigurno da će na referendum za potvrđivanje novog ustava izaći veliki broj građana, tj. da će novi ustav dobiti potreban broj glasova. Ako se to desi, a sva je prilika da hoće, onda će ovaj novi ustav biti pošteđen onoga čega najviši pravni akt, kojim se izražava suština moderne države, mora biti pošteđen: sumnji koje bi unižavale njegov autoritet. Jer ustav koji je donesen na osnovu širokog političkog i bazičnog društvenog konsenzusa ima izgleda na dugovečnost, što naravno ne isključuje mogućnost da se neke njegove odredbe menjaju amandmanima.

Naravno, da antilegalistički nastrojeni pobornici koncepta autoritarnih reformi, koji još nisu izašli iz marksističkog revolucionarnog internata, već nastoje da marginalizuju istorijski čin o kojem je reč. Oni koji su donedavno Koštunicu izvrgavali ruglu zbog njegove navodne sporosti i neefikasnosti i zbog toga što nije održao svoje obećanje da će za njegove vladavine Srbija dobiti novi ustav, sada, kada je predlog pomenutog akta jednoklasno usvojen, optužuju ga za preveliku brzinu, čak opet ističu demagošku parolu da ustav u stvari i nije bitan, pošto se „ne maže na hleb”, kao da je slučajno to što upravo u ustavnim demokratijama ima najviše hleba i onoga što se na njega maže.

Isto tako, oni poručuju da Kosovo nije trebalo stavljati u preambulu novog ustava, pošto se ono u postojećem već tretira kao integralni deo Srbije. Ali, svako ko nije posvađan s elementarnom logikom zna da je jedna stvar kada Kosovo, kao pokrajina bez atributa suštinske autonomije, figurira unutar granica Srbije u starom, „miloševićevskom” ustavu, a sasvim druga kada se ono kao entitet sa suštinskom autonomijom unosi u preambulu novog demokratskog proevropskog ustava kao zajedničkog dela svih bitnih političkih činilaca i građana Srbije.

[objavljeno: 04.10.2006.]

 

 

 
 
Copyright by NSPM