Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATE

Kosovo i Metohija - Prenosimo NIN

   

 

Dragan Bujošević

Šargarepo, ne rasteš mi lepo

Srbi misle da za kosmičku nepravdu, oduzimanje Kosova, mora da im se daju bogati darovi. Problem je što Srbi nemaju mnogo istomišljenika u svetu

Vojislav Koštunica je spokojnim glasom rekao: „Ne razmišljam sada o tome. Potpuno sam posvećen samo jednom cilju, uspešnom okončanju referenduma i donošenju Ustava Srbije. Sva ostala pitanja će potom doći na red i tada možemo da razgovaramo o njima”.

Bio je to premijerov odgovor na pitanje NIN-a: „Stalno se govori o šargarepi koju bi Zapad mogao da ponudi kako bi demokratski blok sigurno dobio izbore i kako bi se u boljoj kondiciji dočekala odluka o Kosovu”.

Premijerov odgovor je potpuno razumljiv iz najmanje tri razloga. Jeste mu ključni posao donošenje Ustava i jeste to najbolji mogući uvod u predizbornu kampanju koji je mogao da izabere za sebe, jer biće to možda i jedino obećanje iz ekspozea koje je ispunio, doduše, sa zakašnjenjem. Eto vam ustava, eto vam države – jeste najbolja izborna poruka koju je Koštunica mogao da uputi biračima.

Istovremeno, Koštunica ostaje istrajan u tvrdnjama da nikada ništa nije dobijao sa Zapada, da je on nezavisan, što bi svako upuštanje u priču o zapadnim šargarepama makar malo dovelo u pitanje. Konačno, svaku priču o šargarepi bi radikali i socijalisti – oni zbog kojih na Kosovu nema ni jednog srpskog vojnika i ni jednog srpskog policajca i zbog kojih ni predsednik ni premijer Srbije ne mogu da odu u Prištinu kada im se ćefne – očas pretvorili u tvrdnju „eto to je cena po kojoj on/oni prodaju Kosovo”. Problem je sa tom vrstom optužbi što su uverljive upravo onoliko koliko su budalaste i besmislene, jer su ljudi osetljivi na pominjanje države i nacije. Ne treba vam bolji dokaz za to od činjenica da je dobri roker Nil Jang ploču „Živeći sa ratom” na kojoj traži i smenu predsednika završio himnom o lepotici Americi: tek da neko – zlu ne trebalo – ne pomisli da on ne voli Ameriku.

Ali, to što je premijer iz razumljivih razloga odložio priču o darovima Zapada, ne znači i da ona ne zanima javnost Srbije, da se o šargarepi ne piše i ne priča. Konačno, a šta su drugo Boris Tadić u Rimu i Helsinkiju i Vojislav Koštunica u Luksemburgu radili, ako nisu pokušavali da dobiju nastavak pregovora Srbije sa Evropskom unijom pre održavanja izbora. Možda su mogli i da ih ubede da je neko iz vlade jasno odgovorio na pitanje ko sprečava da se po zahtevu Karle del Ponte povodom slučaja Ratko Mladić ispita i Aco Tomić, bivši šef Vojne kontraobaveštajne službe.

Sigurno je da većina birača svoju priču o zapadnoj šargarepi počinje sa dva uverenja: Zapad stalno nešto traži od nas i Zapad nam duguje.

Sa prvom tvrdnjom je lakše izaći na kraj nego sa drugom. Nije tačno da Zapad traži bilo šta od nas, mi hoćemo u EU, neće oni u Srbiju. Dakle, Srbija je u položaju studenta: mora uredno da polaže ispite kako bi upisala narednu godinu studija. Ne biva da se upišete na treću godinu studija a da niste položili sve ispite sa prve godine. Ako Srbija hoće da završi fakultet, mora da polaže ispite, ako hoće u EU (a nijedan političar u Srbiji nije rekao „neće, bre, Srbi u EU”) ima da ispuni uslove. Šta bi rekli Srbi da je neko njima rekao ono što je Delor saopštio Grcima 1989. godine „ili ćete da ispunjavate uslove ili ćemo da vas izbacimo iz EU”.

I može se reći da Srbija liči na studenta koji uživa protekciju na EU fakultetu. Kada je Zapad rekao da ga je Koštunica prevario i nije izručio Mladića u obećanom roku (Koštunica je tvrdio da ništa nije obećao) mogao je da suspenduje pregovore sa Srbijom, da je vrati na početak, da ona ponovo mora da traži saglasnost svih članica EU za novu rundu, što bi uzelo i više od godine. Ne, besna EU je samo zaustavila pregovore. Ali, verujte, razgovaraju oni o tome i dalje sa kim treba u Beogradu, samo što su ti razgovori, kako kažu anglosaksonci „ispod radarskog snopa”. I naravno, oni koji razgovaraju će vam zvanično reći: „Ne, nije tačno. Ne razgovaramo”.

Nastavljaju se i sve priče o ekonomskoj saradnji i pomoći. I dok su na našem nivou Rumunija i Bugarska dobijale od EU po 9 evra po stanovniku, a mi 28 evra po stanovniku. I da je visoki funkcioner EU rekao svojim sagovornicima u Srbiji „nije za nas uspeh da uđu u EU Albanija i Makedonija, nego je uspeh da zajedno uđu Srbija i Hrvatska”. I da je jedan drugi rekao da nam treba upola manje vremena za neke poslove. Rekli su mu „onda vi morate da dolazite u Beograd jednom mesečno”. Odgovorio je „biće mi drago da dolazim jednom nedeljno”. Možete u državnoj upravi da čujete pregršt sličnih primera, ali te vredne, stručne, istrajne ljude uvek nadjača vika bilo kog političara.

Jedan od tih činovnika ispričao je i ovu priču koja je dobar uvod za tvrdnju da nam Zapad duguje. Zoran Đinđić, premijer Srbije je baš srpski rekao „ma ko ih...”, na pretnju da će Srbiji biti uskraćene neke pare ako ne izruči Miloševića Hagu. Đinđić je znao da mora da isporuči Miloševića i, što je važnije, hteo je da ga isporuči, ali je birao najbolji trenutak za to. Pa kad je Đinđić srpski odmahnuo rukom „ma ko ih ...”, jedna od tih vrednica je zašiljila olovku i rekla premijeru „vaše inaćenje će koštati Srbiju u ovoj godini dve milijarde i 200 miliona evra. Mogu da vam izračunam i štetu u narednim godinama”. Nije morala dalje da računa. Znate šta je uradio Đinđić.

Dakle, druga poštapalica većine javnosti u priči o šargarepi glasi: Zapad nam duguje. Ona se zasniva na stavu da nas je Zapad zlikovački bombardovao, na pravdi Boga i da, što je još gore, hoće da nam otme deo naše zemlje, naše države – što još nikome nije urađeno. Dakle, ima da plate. Neće ovo izgovoriti nijedan srpski političar, makar to i mislio, jer zamislite Džordža Buša koji kaže „o kej, pristajem da Teksas više ne bude u SAD”, ili Tonija Blera da kaže „ima nečega dobrog i za njih i za nas što će Škotska postati nezavisna” ili Žaka Širaka da promrsi „kako je lepo što će posebnost Alzasa biti krunisana samostalnošću”...

Pragmatičniji političari znaju da posle rata dolazi primirje, pa mir, pa saradnja. Dobro, niste zlatni, daleko od toga, naneli ste mnogo zla mojoj zemlji i mom narodu, ali moramo da sarađujemo, rezon je racionalnih političara koji onda šalju svoje ljude od poverenja da – trguju sa dojučerašnjim neprijateljem. (Nije to gadno, gadno je kada Srbi prodaju oružje i municiju Atifu Dudakoviću sa kojim treba da krene u napad na – Srbe. Videli ste to u filmu Filipa Švarma „Jedinica”.) Ali, nije se još rodio u Srbiji političar koji će reći Džordžu Bušu: „Jasno je da ne možemo da sprečimo oduzimanje Kosova, ali za uzvrat tražimo...”. Onih drugih, koji govore o malo ili mnogo pravde ima u obilju, zato i javnost Srbije govori o pravdi.

Ali, nije baš da ne trguju ovdašnji političari sa Zapadom. Satnica koju sada živimo – ustav, referendum, izbori, nova vlada, odluka o Kosovu – je dogovorena sa Zapadom. Možda socijalisti nisu bili upoznati sa ovim dogovorom, ali to ništa ne menja na stvari.

Dakle, jedna šargarepa je već stigla. Udovoljeno je zahtevu iz Srbije: prvo ustav i izbori, posle odluka o Kosovu. Na Zapadu se razmišljalo i da li odluku o Kosovu saopštiti posle izbora, a pre formiranja nove vlade, kako ne bi ispalo da ona počinje mandat sa tako teškim bremenom. Doduše razmišljalo se i da se ta odluka donese i ako se oseti da pregovori o formiranju nove vlade mogu da traju u nedogled.

Druga šargarepa, ćutanje Zapada o odredbama ustava u kojima se pominje Kosovo, je već na referendumsko-izbornoj trpezi.

Treća šargarepa u obliku viznih olakšica neće stići pre izbora i u tome ćemo mi biti veći krivci od EU. Morala je ova vlada da donese neke zakone, ali kako će vlada u Skupštinu kada je pala, kada nema većinu. Da ima, onda bi kao što je obećala u julu dostavila izmene Zakona o vladi, pa bi Vuk Drašković i Zoran Stanković bili ministri po pravu i pravdi. Ali neće ih socijalisti, osta vlada bez većine. Ne sme u Skupštinu ni sa jednim zakonom, jer prvo mora da reši ono sa ministrima, a ne može, pala bi.

Četvrta šargarepa će stići 8. novembra u izveštaju EU u kome će biti hvaljeni do neba oni vredni, samopregorni i istrajni službenici državne uprave koji rade ne povezivanju Srbije sa Evropom. Pohvale će, a kako bi drugačije, za sebe prigrliti vlada.

Peta šargarepa bila bi zajednička predizborna poseta Tadića i Koštunice Briselu uoči izbora, što je svojim sagovornicima iz EU ovih dana predlagao Goran Svilanović, koji još nije izgubio svu nadu da se ipak EU predomisli oko nastavka pregovora pre izbora.

Verovatno će svako u Srbiji reći glasno da nema dovoljno velike šargarepe za otimanje Kosova. Ivan Vejvoda iz Balkanskog centra za demokratiju misli da Zapad može da ponudi Srbiji pet kapi meda za čašu žuči – oduzimanje Kosova. Prva, već u narednoj godini dobijanje statusa kandidata za EU sa određenim datumom za početak pregovora. (Makedonija je kandidat, ali nema određeni datum za pregovore.)

Druga je korišćenje predpristupnih fondova. Račun je da bi Srbija umesto 180 dobijala godišnje 360 miliona evra plus pad cena kredita koje koriste naša preduzeća za polovinu plus direktna ulaganja...

Treća, brzi dolazak na belu šengensku listu. „U zemljama koje su prošle kroz ovo, kao što su Letonija, Bugarska, Slovačka ljudi su govorili da žive bolje iako su znali i da nikada neće otputovati bilo gde iz svoje zemlje. Ali, sloboda kretanja i svest da pripadaju Evropi, da nisu u getu je bila dovoljna za osećaj da je život lepši”, kaže Vejvoda.

Četvrta je mogući otpis duga. Peta, brzi ulazak u Partnerstvo za mir i NATO.

Međutim! Međutim, je ovde i dalje drugo ime za Ratka Mladića. Ako njega nema u Hagu, nema ni ovih pet kapi meda. Osim ako neko kome Svilanović u četiri oka saopštava svoju novu doktrinu ne poveruje u nju. Doktrina glasi: Evropa četiri godine postavlja Mladića kao uslov. Rezultat: nema Mladića u Hagu, nema Srbije u EU. Zaključak: treba promeniti politiku, ne treba vezivati sve u jedan čvor – Mladića, Kosovo, EU. Neka se Kosovo rešava nezavisno od Mladića.

Da bi Evropa primenila novu Svilanovićevu terapiju, morala bi da ponovo poveruje da je reč koju daje Beograd reč. A to baš neće biti lako. Recimo, oni Finci stalno ponavljaju da je bolje izgubiti kuću nego reč.

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM