Mikloš Biro

KONFLIKT I POMIRENJE (*)

Kad se zastave zavijore, sva se pamet izduva kroz trube.

(Jermenska poslovica)

Zašto u SAD nikome ne smeta kada Irci ili Portorikanci slave svoj nacionalni praznik, sve mašući svojim (nacionalnim) zastavama, već to svi doživljavaju kao simpatični etnički kolorit i rado se pridružuju zabavi u kojoj se služe nacionalna jela? Zašto se Jevreji i Palestinci još nikada nisu sukobili u Americi ili Evropi, a Izraelsko-Arapski sukob se čini kao Gordijev čvor?

Kako vrednosna orijentacija, bazirana na prirodnoj ljudskoj potrebi za pripadnošću sebi sličnima i poštovanju kontinuiteta sa precima, prerasta u mržnju prema drugima? Kako socijalna identifikacija sa nacijom, prolazeći kroz proces samo-kategorizacije, prerasta u ksenofobiju i fašizam koji proizvode etno-političke konflikte i genocide?

Najjednostavniji odgovor je: tako što nacionalizam postaje politički program.

Nacionalizam kao instrument politike podrazumeva izdizanje sopstvene nacije na račun dugih. Psihološki osnov takvog opredeljenja podrazumeva kompleks inferiornosti. To objašnjava zašto je on prijemčiv za male i ugnjetavane narode i zašto ga rado prihvataju osobe koje imaju taj problem i na ličnom nivou. Mehanizam pomoću koga nacionalizam nadkompenzuje osećanje inferiornosti je jednostavan – veličanjem sopstvene nacije. Proglašenjem svog naroda za “nebeski”, “izabrani”, “uber alles”; pothranjivanjem iracionalnih ideja o veličini i natprirodnoj moći i forsiranjem nenaučnog mišljenja koje takve ideje propagira. I, naravno, proglašenjem svih onih koji nama ne priznaju tu veličinu – za neprijatelje, a onih koji nisu pripadnici naše nacije – za niže vredna bića. Istorija (često falsifikovana), simboli, mitovi – veoma su pogodni instrumenti kojim se taj mehanizam pothranjuje i održava.

Nacionalizam kao instrument politike po pravilu proizvodi pretnju, jer iskazuje ekspanzionističke ili iridentističke ambicije. Izdižući i homogenizujući sopstvenu naciju on nagoveštava potcenjivanje i potčinjavanje drugih nacija; ističući ugroženost svoje, on ugrožava druge nacije. Parola kojom se nacija homogenizuje “oni nas mrze”, “oni će nas ponovo istrebljivati kao u prošlom ratu” ima snagu samoispunjavajućeg proročanstva (self-fulfilling prophecy ): ako nam oni prete, onda treba da se naoružamo da bismo bili spremni na odbranu. A, kada se jedna strana naoruža, onda je to otvorena pretnja drugoj, pa i ta druga počne da se naoružava i otvoreni sukob je samo pitanje trenutka kada će prva varnica kresnuti.

Za tezu o spontanom izbijanju rata kao eksploziji međunacionalne mržnje, ima puno istorijskih primera. Indija i Pakistan delili su se u krvi i teroru, raspad SSSR-a porodio je nekoliko državotvornih sukoba, proces dekolonizacije u Africi proizveo je brojne etničke i separatstičke ratove... No, da li je nacionali zam nužan i dovoljan uslov; da li je on conditio sine qua non grupnih konflikata?

Još od ranih radova Muzafera Šerifa (1) psihološka teorija ukazuje da konflikt može biti posledica “realnih interesa”. U svojim eksperimentima on je davao različite zadatke nasumice formiranim grupama i uočio je da se grupe zbijaju i sukobljavaju kada imaju različite interese, ali da se mire i sarađuju kada imaju zajednički cilj (superordinate goal). Šerif je tvrdio da je “odgovarajući okvir za ustanovljavanje među-grupnog ponašanja funkcionalni odnos između dve ili više grupa koji može biti pozitivan ili negativan” (2). “Funkcionalni odnos” podrazumevao je komplementarnost ili nekomplementarnost grupnih interesa.

Teorija realističkog konflikta (3) dodiruje se sa ekonomskim i politikolo škim analizama uzroka konflikta. Tako, na primer, Strukturalna teorija konflikta (4) podrazumeva da konflikti nastaju kao posledica sukoba interesa grupa i individua pripadnika različitih socijalnih struktura. Bobo (5) je, na primer, u svojim radovima dokazivao da se mnogi rasistički ispadi u SAD mogu svesti na sukobe bazirane na realnim interesima.

Ekonomske analize ukazuju na zakonomernost pojave da se konflikti javljaju po pravilu tamo gde postoje ekonomski resursi, tj. resursi za pljačku (looting resources). Građanski ratovi koji u svojoj osnovi nisu bili etnički (već više klanovski ili ratovi raznoraznih warlord -ova za kontrolu teritorija) po pravilu su bili ratovi za kontrolu resursa: u Siera Leoneu to su bili dijamanti, u Somaliji to su bile plantaže banana, u Eritreji to je bila kontrola luka, u Angoli to su bili naftni izvori. Krvavi sukob Tutsija i Hutua u Ruandi bio je sukob etničkih zajednica, ali je suština sukoba bila klasna: Tutsi su tokom kolonijalnog perioda bili privilegovano pleme, a u postkolonijalnom periodu bili su u ekonomski neuporedivo boljem položaju od Hutua. Ne treba zanemariti ni činjenicu da trgovina oružjem može biti jedan specifičan oblik ekonomske zainteresovanosti za postojanje (pa čak i kreiranje) konflikta. Nakon NATO intervencije u Jugoslaviji 1999. godine, na primer, akcije proizvođača krstarećih raketa (Lockheed, Boing, i dr.) upadljivo su skočile na Njujorškoj berzi. Tokom hladnog rata, mnogi sukobi su bili posledica težnje za prevlast blokova nad određenim teritorijama i bili su maskirani etničkim ili ideološkim fasadama.

Veoma je zanimljiv primer Fidžija i Mauricijusa. U obe ove ostrvske zemlje godinama su doseljavani Indusi kao jeftina radna snaga. Kako su Indusi imali nesrazmerno veći natalitet od starosedeoca, u jednom trenutku oni su postali većinsko stanovništvo i njihove partije osvojile su vlast na demokratskim izborima. U tom trenutku, starosedeoci su to doživeli kao “ istorijsku nepravdu ” i otpočeli su krvavi etnički sukobi (asocijacija sa Kosovom sama se nameće). Dakle, pre nego što se dešava demografska prevaga (koja sobom donosi i promenu vlasti, a samim tim i pretpostavku o promeni dostupnosti državnih resursa) nikakvih etničkih sukoba nije bilo, ali se, nakon sukoba, stanovništvo drastično podelilo i suprotstavilo po etničkim linijama.

Pristalice Teorije realističkog konflikta iz ovih primera izvode zaključak da je osećaj ugroženosti najvažnija poluga za pojavu konflikta i da ta ugroženost može biti i samo ekonomska. No, sa druge strane, neki sukobi koji su u svojoj osnovi bili čisto klasni, imali su itekako značajan etnički paralelizam ili su bivali etnički instrumentalizovani (građanski rat u Gvatemali, pobuna naroda Čiapas u Meksiku, itd.). Crveni Kmeri u Kambodži su bili nesumnjivo ideološki pokret, ali su i sprovodili značajan teror nad nacionalnim manjinama (Kinezima, Vijetnamcima, Tajlanđanima) (6). Jeste da su bili crveni, ali su itekako bili i Kmeri.

Politikološke teorije ukazuju na još jednu zakonomernost: što niži nivo organizovanosti društva, što nerazvijenije i nefunkcionalnije institucije – to veće šanse da izbije konflikt. To može biti logično objašnjenje zašto sukobi ipak ne izbijaju u nekim sredinama, uprkos tome što za konflikt postoji latentna osnova.

U slučaju jugoslovenskih etničkih sukoba, najčešća teza (naročito među stegonošama rata) je da je on bio neibežna posledica “vekovne mržnje”. Drugi svetski rat se najčešće navodi kao prapočetak mržnje između Srba i Hrvata. Ovu tezu obilato su zlorabili nacionalistički krugovi na obema stranama. Sa TV ekrana nisu silazili raznorazni “stručnjaci” koji su podsećali na ustaške ili četničke zločine i dokazivali na njihovu uzročno-posledičnu vezu sa aktuelnim zbivanjima na početku 90-tih. U isto vreme, svi koji su pokušavali da dokažu da se radi o avetima prošlosti koje su instrumentalno oživljene, proglašavani su naivnim pacifistima, jugonostalgičarima, idealistima koji, zabivši glavu u svoje kosmopolitske snove, ne vide realnost, a realnost je “da se to mora desiti”.

A, evo šta kažu činjenice:

Sredinom 1989. godine, na teritoriji čitave Jugoslavije sprovedeno je jedno veliko istraživanje koje je uključivalo i pitanje etničkih odnosa (7). Na osnovu rezultata tih istraživanja, može se izvesti nedvosmislen zaključak da između južnoslovenskih naroda (pre rata) nije bilo, ne mržnje, nego ni etničke distance (8)!! Najveća distanca registrovana je između Srba i Albanaca i Albanaca i Srba, a, zatim, nešto manja između Slovenaca i ostalih, dok kod Srba i Hrvata, Srba i Muslimana, te Hrvata i Muslimana, takve distance praktično nije bilo. Ako bi, dakle, međunacionalna mržnja bila osnovni uzrok rata, onda je rat trebalo odavno da izbije na Kosovu, a u Bosni ga verovatno nikada ne bi ni bilo! Ako ova istraživanja i stavimo pod sumnju, smatrajući da bi taj rezultat mogao biti posledica socijalno poželjnih (i politički poželjnih) odgovora, jer je komunistička propaganda forsirala “Bratstvo i jedinstvo” među narodima Jugoslavije, ostaje nam još jedan – mnogo objektivniji podatak – broj etnički mešanih brakova. Prema podacima iz popisa 1991, u bosanskim gradovima bilo je čak 36% mešanih brakova (9)! Kako u takvoj situaciji uopšte govoriti o nekakvoj “iskonskoj mržnji”??

Naša ispitivanja javnog mnjenja u leto 1990. godine, dakle neposredno pre najvećeg bujanja nacionalističkih ideja, ukazuju da je ekstremne nacionalističke stavove (koji su uključivali ratnu opciju) prihvatalo nešto oko 15% ispitanika, a da je u mogućnost ratnog raspleta jugoslovenske krize verovalo još manje! Po tome se naša populacija nije bitno razlikovala od ostalog sveta (pomenuli smo ve ć da istraživanja govore da u svakom društvu oko 10% populacije prihvata ekstremno desne ili ekstremno leve ideje). Naravno, situacija se menja u vremenima krize i, pogotovo, pod razarajućim dejstvom ratne propagande. Drugim rečima, pripadnika jednog naroda koji su mrzeli pripadnike drugog naroda bilo je, naravno, i u našoj zemlji, ali su oni predstavljali upadljivu manjinu (jednako kao i u drugim narodima), ekstremista koji su bili spremni da povedu građanski rat bilo je i u Jugoslaviji (jednako kao i u drugim zemljama), ali oni nisu mogli spontano taj rat ni povesti, ni sprovesti.

Nagrižen crvom sumnje da je moje zaključivanje opterećeno iskustvom međunacionalne tolerancije u Vojvodini, krenuo sam u traganje za mogućim regionalnim razlikama. Jer, i tokom Titove vladavine javljali su se značajni nacionalistički pokreti (“Maspok” u Hrvatskoj 70- tih i albanski bunt 80- tih). Pored toga, za rat je bilo sasvim dovoljno da žarište sukoba postoji samo na jednom mestu – u Krajini, na primer. Iskustvo iz II svetskog rata, ukombinovano sa mentalitetom Krajišnika (i Srba i Hrvata) sasvim je dovoljno da postane casus belli. Cvijićeva etnopsihološka klasifikacija po kojoj “violentni dinarski tip” ispoljava karakteristike netolerancije i agresivnosti, mogla bi da posluži kao ključno psihološko objašnjenje. U prilog ovakvoj pretpostavci možemo citirati Andrića: “Ponekad se čovek pita nije li duh većine balkanskih naroda zauvek otrovan i da možda nikad više neće moći ništa drugo do jedno: da trpi nasilje i da ga čini” ili Gistava le Bona koji je nakon jednog boravka u Mostaru početkom ovog veka napisao: “...balkanski narodi su zatucani rasnom mržnjom, religijom i praznoverjem. Najviše im je odgovaralo gvozdeno tursko ropstvo, jer se bez njega ponašaju podivljalo, međusobno se dave i masakriraju, jedni drugima gule kožu i nabijaju se na kolac ”.

Ali, gle čuda ! Gotovo tragično zvuči podatak iz pomenutih istraživanja, da je najmanja etnička distanca i najveći broj mešanih brakova u čitavoj Jugoslaviji registrovan baš između omladinaca Srba i Hrvata u Bosni i Hrvatskoj !! Kako sad taj podatak uklopiti u priču o “dinarskom mentalitetu”? Nema sumnje da je Džon Stjuart Mil bio potpuno u pravu kada je tvrdio da: “Od svih vulgarnih oblika bežanja od razmatranja posledica efekata socijalnih i moralnih uticaja na ljudsku svest, najvulgarniji je onaj koji pripisuje raznolikost u ponašanju i karakteru – urođenim, prirodnim razlikama” (10).

Iako, naravno, nemaju rang naučnih činjenica, mnoge izjave i događaji u ovom ratu daju za pravo onima koji tvrde da je mržnja posledica, a nikako ne i uzrok rata. Pripadnici UNPROFOR -a čudom su se čudili našim ratnim paradoksima: incidentu u Čapljini, gde su Hrvati spasavali svoje komšije Bošnjake od hrvatskih vojnika; fudbalskim utakmicama koje su, posle primirja, odigravali do juče zaraćeni protivnici; objašnjenjima, poput onog koji je stranom novinaru dao jedan borac iz Maglaja, dok je nazdravljao svom doskorašnjem protivniku: “Sve je to bilo ludilo. To je bio rezultat dogovora među glavešinama. Mi sa tim nismo imali ništa. Ja sam samo branio svoju kuću ” (11).

Jedan od mojih pacijenata, opisujući svoj ratni stres, ispričao je sledeću epizodu iz rata: “Posle dva dana držanja jednog položaja, prepoznam ja susjeda Senada među balijama i dozovem ga. Prepozna i on mene i ja ga pozovem da dođe na kavu. Nisam vjerovao da će imati petlju, kad on, eto ti – dođe. Moji ga propustili – mi Srbi poštujemo hrabrost – lepo se mi ispričasmo i on se vrati svojima”. Na pitanje da li je osećao mržnju prema njemu, zgranuto je odgovorio: “Zašto bih, ništa mi nikad nažao nije učinio?”. Na drugo pitanje, da li bi mogao opet živeti zajedno sa Muslimanima, odgovorio je kao iz topa: “A, ne, nikad više zajedno”.

Verovatno najprecizniju analizu proizvodnje mržnje, dala je Tone Bringa, norveški antropolog. Nakon snimanja dokumentarnog filma u jednom etnički mešovitom, ali homogenom selu u blizini Kiseljaka, ona je ispričala dopisniku Rojtera sledeće: “Čak i kad su im granate padale na kućni prag, to je, još uvek, bilo nešto što je učinio tamo neko nepoznat, neko koga su mogli osloviti sa ONAJ... Za meštane rat je bilo nešto stvoreno spolja. Zbili su redove i govorili: ako ONI dođu ovde, borićemo se protiv njih zajedno... Ali, kada neko iz vaše porodice biva povređen ili ranjen i tuga i bes izlivaju se na one oko vas. To više nije neko spolja, to smo sada MI... Najviše su se plašili takozvanih “udarnih grupa”, bandi sastavljenih od mladića koji nisu iz tog kraja koji su dolazili mašući kalašnjikovima, sa rečima punim mržnje. Ti koji su dolazili spolja primoravali su lokalne muškarce da stupe u njihove snage, pod pretnjom smrti”. Osnovni zaključak koji je izvela ova naučnica je možda najinteresantniji: “Svako od nas mogao bi doživeti takav preobražaj za samo nekoliko sedmica uz malu pomoć besnih nacionalističkih huškača rata i haosa”. (12)

Teško da bi se ovaj rat, dakle, mogao pripisati nekakvom “urođenom balkanskom divljaštvu”. Ali, mora se priznati da je tlo, ipak, bilo pogodno. Ako mržnje i nije bilo, ona se očito lako mogla razbuktati.

Ima nekoliko psiholoških činilaca koji su doprinosili raspirivanju rata. Prvi je autoritarnost. Ona je bila najizraženija u patrijarhalnim i sredinama koje neguju vojničku tradiciju – Srbiji, Bosni i Krajini. Netolerantnost, sklonost primeni sile u razrešavanju konflikata, crno-belo posmatranje realnosti, opiranje (demokratskim) promenama, nespremnost da se prihvati mogućnost paralelnog opstojanja tuđe ideologije (vere, nacije) i njenih simbola (šahovnice, npr.) – sve su to elementi koji su doprinosili ideji da je “rat jedino rešenje”.

Ne treba zanemariti ni značaj vojne tradicije u srpskoj kulturi. Ratna herojstva uzdizana su u epovima, a junaci isticani kao vrhunski vaspitni ideal. U analizi udžbenika koju su uradili Dijana Plut sa saradnicima (13) konstatovano je da naši udžbenici upadljivo favorizuju ratne heroje (65% likova!), dok se velikani iz kulture i nauke pominju tek usput. Autori su bili iznenađeni žestinom kojom se forsira slobodarska tradicija predaka, ali i činjenicom da se krize naglašeno rešavaju krvlju i viteštvom, a ne razumom! Kao važan elemenat nacionalnog karaktera ističe se spremnost za patnju i žrtvovanje za nacionalne ideale. U isto vreme, stranci se javljaju uglavnom kao neprijatelji.

Nije nevažna ni činjenica da je isticanje u ratu bivalo i veoma dobro nagrađeno – i viša klasa predratne i velikodostojnici komunističke Jugoslavije ostvarili su svoj status ratnim zaslugama. Rat, dakle, nije imao negativnu konotaciju na ovim prostorima.

Najzad, jedan od najznačajnijih motora rata bio je strah. U opštoj atmosferi “dobijanja” koja je karakteristična za komunističke zemlje, neko se uvek osećao uskraćenim. Kad narodu krče creva, on traži krivca za svoju nesreću. A, po psihološkim mehanizmima pomeranja agresije na manje opasnog protivnika – krivac se nije tražio u vlasti, nego u susedu. Vojvođanima su bili krivi Dalmatinci, jer su uživali plodove “vojvo đanskog 'leba” koga su prodavali turistima za devize, a Dalmatincima su bili krivi svi ostali, jer im otimaju devize zarađene na “njihovom moru”, itd. U takvoj atmosferi opšte nacionalne paranoje, nažalost, otpočeli su demokratski procesi u Jugoslaviji. Sasvim je logično da je u takvom kontekstu bilo veoma lako manjinama raspiriti strah od majorizacije (i “eksploatacije”), pa čak i od istrebljenja. Obilato zloupotrebljavajući kontrolu nad republičkim medijima, baš na tim strahovima jahali su nacionalni jahači apokalipse ka svom osnovnom cilju – apsolutnoj vlasti.

Ali, to je već treća priča.

Kako isfabrikovati rat

Tek istorija će odgonetnuti kome treba pripisati glavnu zaslugu za ratni raspad Jugoslavije. U nabrajanju uzročnih faktora možemo poći od Gazimestana ili Memoranduma ili Ustava Hrvatske koji Srbe nije priznao kao konstitutivni narod ili pobede nacionalističkih partija na višestranačkim izborima ili “vekovne težnje” svih Srba da žive u jednoj državi, a Hrvata da imaju svoju zasebnu – ali tu odgovor nećemo naći. Zašto? Iz jednostavnog razloga što su svi ti faktori, doduše, doprinosili povećanju nacionalnih homogenizacija i međunacionalnih tenzija, pojavi straha, pa i mržnje, ali nisu mogli proizvesti rat.

Rat je moglo proizvesti jedino oružje. Ta, naizgled banalna rečenica je suštinski odgovor na pitanje krivice za naš rat. Jer, postoji bezbroj primera međunacionalne mržnje – između Flamanaca i Valonaca, Katalonaca i Španaca, Škota i Engleza – kao što postoji i serija primera mirnog razlaza višenacionalnih zemalja. U svim tim slučajevima, država je ta koja se stara da do ozbiljnijih sukoba ne dođe. Kada država funkcioniše, onda se nacionalni ekstremisti tuku po stadionima i kafanama, a eventualne terorističke grupe hvata policija. Kada se pojave ma i najbezazleniji zameci naoružanih formacija, država odlučno interveniše – kao u slučaju kada je (bela) policija Južnoafričke republike bez pardona pobila afrikanerske ekstremiste (belce) koji su podigli oružanu pobunu u Boputacvani. Kada postoji konsenzus o razlazu, država se stara da on protekne mirno – kao u slučaju Čehoslovačke i Sovjetskog saveza. Kada se dogodi promena granica koja izvan novih granica ostavi veliki deo nekog naroda, država se stara da omogući mirno i bezbolno preseljavanje – kao u slučaju stare Jugoslavije i Mađarske posle I svetskog rata.

Nažalost, mi smo imali državu koja je pratila i snimala Martina Špegelja, ali nije zaustavila naoružavanje hrvatske milicije, već je paralelno tajno naoružavala Srbe u Krajini i Bosni i gomilala efektive JNA i Teritorijalne odbrane. Mi smo imali “državu” kojoj je iz nekih razloga odgovarao ratni sukob. Naša bivša zajednička država je izvanredan primer koji potvrđuje tezu da je slabost institucija jedan od najvažnijih preduslova za izbijanje konflikta.

Ni na pitanje gde je ta naša država počela da se para nije još moguće dati precizan odgovor. Da li su centrifugalne sile počele da dejstvuju već kod raspada Saveza komunista Jugoslavije, kao posledica činjenice da su komunisti iz “zapadne” Jugoslavije shvatili da više ne drže čvrsto dizgine vlasti (i pokazali su spremnost da je mirno predaju), dok su se komunisti iz “istočne” Jugoslavije osećali čvrsto na zemlji (jer su bili ubeđeni da će presvlačenjem u kožu nacionalista preživeti pad Berlinskog zida) i vlast nisu hteli nipošto predati? Da li se država jednostavno i spontano rasparala po nacionalnim šavovima i to u svim državnim strukturama (pa tako i u vojsci), te nije ni mogla da nastupi kao smirujući faktor? Ili su se glavni nacionalni lideri jednostavno dogovorili o podeli terena (memento: Karađorđevo (14)) – ja tebi one koji tebe vole i glasaju za tebe (tj. tvoj narod), a ti meni one koji mene vole i glasaju za mene. Uz dogovor o manjim čarkama da bi stvar delovala uverljivije (kao što se, očito dešavalo u Sloveniji: “oni kao hoće da se otcepe, a mi im kao ne damo” (15)) – pa su se stvari kasnije otele iz ruku? Ili su, možda, centralni komunistički lobiji smislili da puste malo ove nacionaliste da se zakrve, pa će oni kasnije nastupiti kao spasioci i pomirioci (kao što je to Tito uradio sa Maspokom), sve pokazujući kako je “bilo bolje dok smo mi bili na vlasti”? Ili se sve može svesti na glupost političara koji nisu bili sposobni da predvide posledice sopstvenih akcija i osionost generala koji su, pouzdajući se u vojnu silu, mislili da će “separatiste” spiriti za par dana? Ili sve to zajedno?

Ono što je, u svakom slučaju, nesumnjivo, to je da je rat praktično otpočeo u republičkim medijima. A, oni su bili pod apsolutnom kontrolom republičkih lidera. Tu nema dileme.

Od trenutka kada je počela bitka za “celovitu Srbiju”, a pogotovo posle “antibirokratske revolucije” i organizovanja “spontanih” mitinga, Slobodan Milošević se u “zapadno-jugoslovenskim” medijima prikazivao kao “nacionalistička opasnost”, “boljševik”, “diktator” i “staljinista”, da bi uoči rata to kulminiralo u pogrdnim etiketama tipa “vanbračni Staljinov sin” ili “dvojnik Sadama Huseina”. Sa druge strane, Franjo Tuđman je, praktično od samog dolaska na vlast, bio za beogradske medije “ustaša”, “fašista”, “naslednik Ante Pavelića”, “zagovornik genocida nad Srbima”, itd. Mediji su igrali ključnu ulogu i u izazivanju straha: šahovnica je uvek bila “ustaški simbol koji jasno kazuje namere novih hrvatskih vlasti prema Srbima”, dok hrvatska TV nije propuštala priliku da svaki srpski nacionalni simbol ili jubilej dovede u vezu sa četništvom.

Medijske laži bile su u direktnoj funkciji provociranja neprijateljstava. Tipičan primer su vesti o “pogibijama” za koje se kasnije ispostavljalo da su neistinite. Tako je, na primer, Jovan Nikolić 16. februara 1991. na TV Dnevniku koji je uređivala TV Novi Sad objavio da je u nemirima u Pakracu poginulo četvoro Srba, što se ispostavilo kao netačno, ali vest nikada nije demantovana!

Veličanstveni mirovni bunt Sarajlija uoči samog početka rata u Bosni, 6. aprila 1992, na srpskom TV Dnevniku bio je upadljivo marginalizovan, praćen bez slike i uz sledeći komentar: “Takozvane mirovne snage su se okupile s namerom da obore postojeću vladu i formiraju novu koja bi nastavila politiku SDA...”.

Kada je rat već počeo, mediji su forsirali ratnu propagandu najniže vrste. Iz tek oslobođenog Vukovara javljalo se o 40 masakriranih beba, TVNS (reporter Đorđe Gajdošević) je objavio da je “u jednom ustaškom gnezdu nađena ogrlica od dečijih prstiju”. Ni hrvatska TV nije ostajala dužna - izvestila je kako su srpski vojnici jednom Hrvatu iskopali oči pre nego što će ga zaklati. Tu se može svrstati i ona “vest” da srpski snajperisti dobijaju po 500 maraka za svako odstreljeno dete u Sarajevu. Vrhunac bizarnosti bio je izveštaj Rade Đokić na samom početku rata u Bosni, u kojem ona saopštava da u sarajevskom zoološkom vrtu lavovima bacaju srpsku decu!

Ratna propaganda uči se u svim vojnim udžbenicima. Ona je sastavni deo logistike i ima jasnu funkciju - povećanje motivacije za rat, davanje društveno poželjnog vrednosnog okvira za akt koji (u mirnom vremenu) nije društveno i moralno prihvatljiv. Ali, ratna propaganda kakvu su vodili naši mediji iskočila je izvan svih vojnih normi. Forsirajući prikazivanje ratnih zločina – masakara koje su činili ili navodno činili neprijatelji – ona je davala alibi sopstvenim ratnim zločinima. I, davala je alibi političarima za vođenje rata za koji, očito, nisu imali podršku značajnog dela svojih naroda.

Ali, vratimo se otpočinjanju rata. Jedan policijski izveštaj koji je objavilo sarajevsko Oslobođenje 4. aprila 1992, veoma je ilustrativan za ovu temu. MUP je, naime, objavio da je uhapsio 20 neidentifikovanih lica kod kojih su nađena različita nacionalna obeležja (zelene i crvene beretke, sa šahovnicom, polumesecom i ocilima) i velika količina letaka u kojima se sunarodnici pozivaju na oprez, okupljanje i naoružavanje, budući da im preti opasnost od onog drugog naroda. Leci su postojali u tri varijante, a jedina razlika je bila u imenu naroda – Srbi, Hrvati ili Bošnjaci. Ne treba biti preterano domišljat da bi se shvatila funkcija ovih “neidentifikovanih lica”.

Razne paravojne grupe obavljale su, takođe, posao provociranja, širenja mržnje i straha. Opovrgavajući tezu da su paravojne grupe i inicijatori etničkog čišćenja bili spontano okupljeni ekstremisti koji su radili na svoju ruku, Milan Popović piše: “Iz naizgled haotične zbrke činjenica (Hrtkovci 1992, Štrpci 1993, Sandžak 1994) pojavljuje se obrazac koji teško optužuje: takozvani nekontrolisani, odnosno ekstremni elementi – samo su alibi i instrument; “terorizam niskog napona” – tehnologija MUP-a; etničko čišćenje – svesna državna politika” (16).

Slični atributi mogu se pridodati i “spontanim” događanjima naroda kakva je bila, na primer, “balvan revolucija”. Na godišnjicu upada u arsenal milicije u Kninu, Milan Martić je izjavio: “Sada možemo to mirno reći – sponatno naoružavanje naroda bilo je, ustvari, unapred organizovano”.

Isuviše organizovano, da bi bilo spontano; isuviše dirigovano, da bi bilo haotično. I, isuviše tragično, da bi bilo oprostivo.

Ratni zločin i kazna

Haški Tribunal pružio je obilje dokaza za postojanje ratnih zločina koje su, nažalost, činile sve strane u jugoslovenskom sukobu. Kao psiholog-ekspert pri ovom sudu, osvedočio sam se da nema jedinstvenog psihološkog objašnjenja za ove zločine. Suočio sam se sa nedvosmislenom psihopatologijom počinilaca koji su, recimo u logor Keraterm, specijalno dolazili na “seanse osvete”, sveteći se, naravno, na zatečenim zatočenicima koji sa njihovim gubicima nisu imali ama baš nikakve veze, ali i sa klasičnim primerima “zločina poslušnosti” kojima se psihologija (prilično bezuspešno) bavi još od završetka II svetskog rata. Poput Tribunala, i ja stojim na stanovištu da najveća odgovornost za dešavanje ratnih zločina leži na onima koji su bili dužni da ih spreče. Ova “komandna odgovornost” širi se i na one koji su bili idejni tvorci mržnje i dehumanizacije neprijatelja, naravno i na one koji su bili organizatori paravojnih bašibozuka, kao i na one koji su bili obavezni da prošire opštu svest o Ženevskoj konvenciji. Još tokom rata, vodio sam javnu raspravu (17) sa svojim kolegom Petrom Kostićem (u to vreme predavačem na Vojnoj akademiji) koji je u svojim skriptama zastupao ideje da nema “humanih” ratova i doslovno pisao: “Represalije prema stanovništvu i nehumano postupanje prema borcima – kada postanu žrtve rata (ranjenici, zarobljenici) uvek su bili sredstva da se protivniku nanesu najteži gubici: pad morala kao ljudskog faktora rata... Ukratko, zahtevati od vojnika da vode ‘čiste', ‘humane' ratove jeste tražiti od njih da budu budale ”.

Kako naredba, mržnja ili ratna svrsishodnost uspeva da ukine “Super Ego” pojedinca, da ukine prvu božiju zapovest “ne ubij”? Da li je to defekt kućnog vaspitanja, kolektivni borbeni duh koji podiže testosteron, agresivni odgovor na osećanje životne ugroženosti ili jednostavno nedostatak empatije za ljudsku patnju žrtve? Činjenica je da je odnos prema počinjenom zločinu individualan i da on veoma zavisi od “Super Ega” – psihopate ne osećaju ni malo griže savesti, jer savesti ni nemaju, ali je bezbroj primera (i mojih) pacijenata koji su zbog učinjenih zala itekako patili. U psihopatološkoj literaturi pojavio se čak i predlog za uvođenje posebnog sindroma – “Izvršenjem-indukovane traume” (18) – kao posebnog oblika Post-traumatskog stresnog sindroma (PTSD). Dražen Erdemović, optuženik koji se prvi predao Haškom tribunalu, patio je od teške depresije uzrokovane osećanjem krivice zbog dela koje je počinio.

Sa druge strane, zločina je bilo previše. Još više, bilo je ćutanja i zabašurivanja zločina. Bilo je neshvatljivo i nesvarivo gledati kako se ljudi u Srbiji ponašaju kao da se bombardovanje Sarajeva ili Dubrovnika ili Vukovara ne događa, kao da je patnja Sarajlija (dakle, civilnog stanovništva, ako to uopšte treba naglašavati) koji dve godine nisu imali vode “prirodna posledica rata” , kao da se masovni pokolj u Srebrenici nije uopšte desio ili da je bio “logična odmazda za Bratunac”, itd.

Da li postoji neki defekt u vaspitanju dece na Balkanu koji ne razvija empatiju prema tuđoj patnji? (Činjenica je da na ovim prostorima ne postoji razvijena karitativna tradicija – nakon cunamija u Indoneziji, na primer, ceo svet je prikupljao pomoć, izuzev nas!). Mirovni pokret u svim državama prethodne Jugoslavije okupljao je tužno minorni broj aktivista čija je hrabrost, razume se, tim bila veća.

Psihološka literatura poznaje fenomen “pasivnog posmatrača zločina” ( bystender phenomenon ). On je postao aktuelan posle slučaja Kiti Đenoveze: nakon što je dotična Kiti brutalno pretučena do smrti ispred jedne zgrade u Njujorku, istraga je utvrdila da j e čak 38 stanara zgrade posmaralo taj događaj sa svojih prozora i da niko ništa nije preduzeo da devojci pomogne! Slučaj je dobio veliki publicitet i postao metafora za otuđenost ljudi u velikim gradovima. Istražujući ovaj fenomen, psiholozi su konstatovali da postoji izvesna pravilnost – što veći broj posmatrača, to veća verovatnoća da pojedinac neće reagovati prvi: svi očekuju da će to neko drugi uraditi (19)! Takođe, što je manje reakcija u grupi posmatrača, to je manja verovatnoća da će pojedinac iskazati gestom svoje neslaganje sa posmatranim događajem. Eh, taj konformizam!

U svojoj Studiji ljudskog zla, Bartlet (20) kaže: “Postoje dva različita i komplementarna načina na koji većina ljudskih bića reaguje na masovna ubistva kada ona jednom otpočnu: pridruživanje bici ili okretanje glave na drugu stranu. Relativno malo... se suprotstavlja masovnim ubistvima... Često je teško razlikovati jednostavnu pasivnost od tihe saglasnosti, jer su manifestacije u ponašanju kod oba stava iste: neaktivnost i odsustvo protesta”.

Sa druge strane, u našem ratu, vojnike koji nisu hteli da izvršavaju zločinačka naređenja paravojnih vođa su ubijali, zar ne? Hana Arent, polemišući sa idejom da je militantna manjina pobedila zahvaljujući ćutanju dobroćudne većine, kaže: “Treba samo zamisliti šta bi se dogodilo da je nekoliko nenaoružanih Jevreja u Nemačkoj pre Hitlera pokušalo da prekine predavanje nekog antisemitskog profesora, da bi se shvatila apsurdnost rasprave o neznatnoj militantnoj manjini” (21). U ljudskoj prirodi je da se plaši agresije i izbegava agresivne. U ljudskoj prirodi je da se ponaša racionalno – samozaštićujuće: da izbegava situacije opasne po njegov život. Tim pre su vredni poštovanja oni čija je moralnost bila jača od samozaštitnih mehanizama.

Parafrazirajući Volkanov (22) pojam “Izabrane traume” (23), jedan broj autora govori o “Izabranom zaboravu” (24) – tendenciji naroda da zaboravi neprijatne epizode iz svoje nacionalne istorije. Teorija socijalnog identiteta (25) lako objašnjava ovaj fenomen: činjenice koje ruše usvojenu idealističku sliku “nas” se ne prihvataju i potpadaju pod ono što Petigru (26) naziva “definitivnom greškom atribucije”. Ima više kognitivnih operacija koje se primenjuju u toj samoobmani: pored negacije (“Markale nisu zločin, jer su to Bošnjaci sami sebe bombardovali da bi krivicu svalili na Srbe”), javlja se i traženje alibija u tuđim zločinima (pri  čemu se često licitira ko je bio prvi ili čiji su zločini veći – kao da bilo koji zločin može biti opravdanje za neki drugi) ili deindividualizacija krivice (“šta se tu može – takav je rat”). U istom mehanizmu može se prepoznati jednostavno psihološko objašnjenje zašto obožavaoci sopstvene nacije ne mogu da shvate notornu istinu da će sankcionisanje sopstvenih ratnih zločina omogućiti individualizaciju krivice za te zločine čime će se postići skidanje kolektivne krivice i, samim tim, popravljanje imidža cele nacije. Ali, kako da to shvate, kada u njihovoj svesti individua ne postoji – postoji samo nacija.

Ako je to neka uteha, podsetimo se da nespremnost za priznavanje ratnih zločina nije karakteristika isključivo balkanskih naroda. Kada je poručnik Keli bio osuđen za zločine u vijetnamskom selu Mi Laj, po Galupovom istraživanju čak 79% američkih građana bilo je protiv te presude i odbijalo je da prihvati ideju da su američki vojnici činili ratne zločine (27). Žrtve japanskih ratnih zločina tokom II svetskog rata i dan danas optužuju Japance da te zločine prikrivaju i istorijski ne priznaju (28).

A, to priznanje sopstvenih zločina je najvažniji preduslov za kolektivno pomirenje među narodima koji su bili u sukobu!

Haški tribunal (kao i Tribunal u Aruši za zločine u Ruandi) kao jedan od svojih osnovnih ciljeva ima sprovođenje pravde – u funkciji pomirenja. Nažalost, sudeći po istraživanjima u državama prethodne Jugoslavije, on nije uspeo i da ostvari taj zadatak. Osnovni razlog za neuspeh je činjenica da su sve strane u sukobu očekivale od Tribunala da kazne krivce iz drugih nacija, dok nisu bile spremne da priznaju postojanje ratnih zločina u redovima sopstvene nacije. Svako sledeće hapšenje nekog “našeg” doprinosilo je percepciji Tribunala kao “nepravednog” i “pristrasnog” ! Prema rezultatima regionalnog istraživanja koje je 2002. sprovela norveška IDEA, u Tribunal su najviše poverenja imali Bošnjaci (ali, čak i oni ispod 50%), zatim Hrvati (oko 20%), a najmanje Srbi (ispod 10%). U našem istraživanju na populaciji Vukovara, Prijedora i Mostara, dobili smo veoma slične rezultate (29), ali je iznenađujuć bio podatak da poverenje u Tribunal nije koreliralo sa spremnošću na pomirenje (dok je spremnost na priznavanje postojanja zločinaca u sopstvenoj naciji bila visoko povezana sa spremnošću na pomirenje).

Nema sumnje da su negativnoj percepciji Tribunala doprinosili mediji i nacionalni lideri (naročito u Srbiji i Hrvatskoj do 2000. godine) koji nisu bili spremni na priznavanje zločina svoje nacije. Na pritiske međunarodne zajednice (i samog Tribunala) da promene svoje ponašanje, srpski političari su se vadili da je stav javnog mnjenja prema Tribunalu toliko negativan, da bi svako iznošenje činjenica o postojanju zločina dovelo do masovnih izliva gneva i dramatičnog gubitka njihovog političkog rejtinga. Međutim, veliko je pitanje šta je tu bilo “kokoška” a šta “jaje”. U našem (30), kao i u većini drugih ispitivanja javnog mnjenja, “tvrdi” antihaški stav uvek ispoljavalo negde između 20-30% populacije, što se poklapalo sa podacima o isto tolikom procentu građana koji su ispoljavali “tvrde” nacionalističke stavove, a da je ukupni procenat “tvrdih” i “mekih” protivnika Tribunala uvek bio ispod 50%! Sa druge strane, činjenica je da je “tvrdih” pristalica Tribunala bilo jedva 10-15%, ali su svi ostali spadali u kategoriju “ne znam” ili "ne želim da odgovorim”. Numerički posmatrano, dakle, protivnici Tribunala su preovlađivali u Srbiji, ali psihološki analizirano, to je mogla biti jednostavna posledica socijalno poželjnih odgovora. A, ta socijalna poželjnost bila je nesumnjiva posledica poruka koju su slali kreatori javnog mnjenja.

U nizu poruka koje su ti kreatori upućivali domaćoj javnosti, dominirao je stav da je Tribunal politička, a ne pravna institucija, da je Tribunal pristrasan (protiv) Srba i da je on instrument SAD (31). Glavna argumentacija o “političkoj”, a ne “pravnoj” prirodi Tribunala svodila se, međutim, na činjenicu da je Tribunal sam doneo svoja pravila rada (32), a uopšte se nije ticala njegove osnovne ideje o pravdi i moralnoj pouci za budućnost. To me je podsetilo na detalj sa Nirnberškog procesa, kada je (jedan od optuženih) Jodl, bivši nacistički ministar pravde, proceduralnim pitanjima pokušao da ospori valjanost Suda i kada mu je predsedavajući odgovorio: “Da li vi zaista mislite da ćete proceduralnim pitanjima sprečiti sprovođenje pravde?” I primedba na pristrasnost je bila teško održiva: Tribunal je neprestano insistirao na individualnoj odgovornosti i na njegovom sajtu se nikako nije moglo videti (niti prebrojati) koji je optuženik koje nacionalnosti.

U isto vreme, činjenice o ratnim zločinima retko su dobijale prostor u najvažnijim medijima. Zanimljivo je da je odmah po padu Miloševića državna TV kuća počela da emituje serijski film o srpskim zločinima u Srebrenici, ali da je zbog “velikog pritiska javnosti” prekinula to emitovanje već nakon prve epizode. Slično tome, posle emisije popularnog talk-show “Latinice” na hrvatskoj TV u kojoj je bilo reči o hrvatskim ratnim zločinima, bilo je toliko javnih reakcija, da je HTV nakon nekoliko dana emitovala kratki film o srpskim ratnim zločinima u Hrvatskoj da bi napravila “ravnotežu”. U tom trenutku, prema rezultatima ispitivanja javnog mnjenja (33), već je više od 70% populacije (možda bismo mogli reći i: samo 70%) bilo svesno postojanja ratnih zločina. Očito je da je za doživljaj “stavova javnosti” dovoljno da manjina bude glasnija. Ali, kada se taj (manjinski) stav pomoću medija prikaže kao većinski, on suprotstavljenom narodu šalje poruku “oni nas svi mrze” i to, naravno, potpuno blokira proces pomirenja. Čak i kada su se (naročito posle 2003. godine, kada je međunarodna zajednica izvršila dodatni pritisak) podaci o ratnim zločinima u većoj meri pojavili u uticajnim medijima u Srbiji, to je, najčešće, bilo u funkciji trenutnog alibija za izručenje pojedinačnih optuženika (slike o bombardovanju Dubrovnika, kada je izručivan general Jokić; film o Srebrenici, kada se ozbiljnije krenulo u hapšenje Ratka Mladića; itd.).

Politički lideri Srbije listom su prihvatili tezu da je Tribunal “nužno zlo” i da Srbija mora sarađivati sa Hagom iz državnih interesa – ekonomskih ili političkih (34). Tako se pitanje pravde potpuno zagubilo, na račun pitanja saradnje sa Tribunalom koje je tretirano bukvalno kao trgovina od opšteg interesa. A, o njegovoj funkciji u procesu pomirenja, očito, niko nije ni razmišljao!

Činjenica je, međutim, da ni Tribunal, sa svoje strane, nije preterano obraćao pažnju na javno mnjenje u Srbiji. Na početku suđenja Miloševiću, Tribunal je propustio veliku priliku da popravi svoj imidž i jasno “pouči ” građane Srbije o svojoj misiji. Prema podacima o praćenosti medija, u prvoj nedelji Jula 2001, suđenje Miloševiću je gledalo više od polovine građana Srbije! Na žalost, koncept po kome se prvo razmatraju istorijske okolnosti (umesto da se napravi neka vrsta rezimea glavnih tačaka optužnice) bio je dovoljno dosadan da odbije gledaoce, a odluka da se za prvog svedoka pozove Mahmut Bakali, bivši komunistički lider sa Kosova koji je imao imidž promotera albanskog nacionalizma u 80-im godinama, bio je idealan šlagvort protivnicima Tribunala i poslu žio im je kao “krunski dokaz ” o anti-srpskoj prirodi Tribunala.

Pomirenje

Pomirenje je kompleksan fenomen koji se može posmatrati kao rezultat socijalnih procesa koji se odvijaju na više hijerarhijskih nivoa: interpersonalnom, na nivou grupnog ponašanja i percepcije grupnog ponašanja, te na nivou države i međunarodne zajednice.

Različite teorije pomirenja se bave i vrlo različitim nivoima pomirenja. Politikološke i međunarodno-pravne teorije bave se globalnim sferama interesa i legalističkim instrumentima za rešavanje sukoba, dok su psihološke analize okrenute prevashodno individualnim i socio-psihološkim preduslovima i preprekama, kao i teorijom medijacije (pregovaranja).

U prvoj grupi teorija, zanimljiva je ideja O' Lirija (35) koji predlaže makro-političku regulaciju konflikta putem primene federalizma i tzv. “konsocijalnog” (consociation) izbornog sistema, u kome suprotstavljene grupe biraju i “svoje” i “tuđe” predstavnike, čime se postiže da se među izabranima nađe više umerenih predstavnika obe grupe i, na taj način, povećaju šanse za koalicionim sporazumima i kompromisima.

Po Teoriji socijalnog identiteta jednom uspostavljene predrasude, veoma se teško i sporo menjaju (36). To pokazuju i uporedne studije etničke distance u državama prethodne Jugoslavije (37). Po izbijanju rata, etnička distanca između Srba, Hrvata i Bošnjaka dramatično se povećala, da bi po završetku rata, počela polako, ali konstantno da opada. Ona je, na žalost, i nakon promena režima u Srbiji i Hrvatskoj 2000. (i vidljive promene retorike) bila još uvek značajno viša od predratne (ali se, istovremeno, uočavala tendencija pada): na pitanje iz Skale etničke distance “Da li biste prihvatili pripadnika ….. naroda da vam bude zet ili snaja?”, svega 21% Hrvata bi prihvatilo ovakvo krvno srodstvo sa Srbima , a 23% sa Bošnjacima (37), dok je ta spremnost nešto veća kod Srba u Srbiji - 49% bi prihvatilo rodbinsku vezu sa Hrvatima , a 36% sa Bošnjacima (38).

Analiza rezultata pomenutog istraživanja u Srbiji govori da je etnička distanca u visokoj korelaciji sa (niskim) obrazovanjem, autoritarnošću i godinama starosti – što je u skladu sa teorijom i ranijim rezultatima. Ono što je, međutim, novo i neočekivano, to je podatak da veoma visoku etničku distancu prema narodima sa kojima je postojao konflikt imaju i veoma mladi ljudi. Činjenica da je ta omladina odrasla tokom rata i da je vaspitana u duhu mržnje je jedno moguće objašnjenje. Drugo objašnjenje ovih rezultata je u duhu “Kontakt hipoteze” (39): da ti adolescenti nisu imali šansu da se upoznaju sa svojim vršnjacima – pripadnicima “neprijateljskih” naroda, te da je njihovo poimanje tih naroda isključivo apstraktno. Naime, po ovom teorijskom konceptu, individualni kontakti su važan preduslov razbijanja (i neusvajanja) predrasuda – kada upoznate pojedinačnog predstavnika nekog naroda i vidite da je on isti kao i svaki drugi čovek, onda će vas teško ubediti u neki negativni stereotip o tome da su, npr. “svi Bosanci glupi” ili “svi Hrvati genocidni”. U našem istraživanju u etnički podeljenim gradovima Vukovaru, Prijedoru i Mostaru, jedan od najznačajnijih korelata spremnosti na pomirenje bilo je postojanje prijatelja u drugim nacionalnim sredinama pre sukoba, kao i opstajanje tih prijateljstava nakon rata (40).

Etničke predrasude i stereotipi su nesumnjivo najveća prepreka procesu pomirenja. Jedan od osnovnih načina da se održi samopoštovanje pripadnika grupe je da se ne-pripadnici te grupe unize. A, kada se ne-pripadnici grupe još percipiraju i kao opasnost za grupu, onda su negativne emocije sasvim logičan odgovor.

Kako promeniti predrasude? Kako promeniti vrednosne orijentacije pripadnika jugoslovenskih naroda da bi oni počeli da prepoznaju svoje zajedničke interese, da bi se setili prednosti koje im nudi zajednički jezik i da bi pronašli svoj zajednički opšti cilj koji bi ih zbližio? Edukacija za demokratiju, za toleranciju različitosti i poštovanje ljudskih prava je prvi i najvažniji korak koji se mora preduzeti da bi se stvorili temelji za istinsko menjanje predrasuda i stereotipa. To je spora, ali jedina moguća perspektiva.

Kao što smo ranije već pomenuli, smatramo da je za formiranje, pa samim tim i za održavanje ili eliminisanje etnocentrizma i ksenofobije kod naroda prethodne Jugoslavije, značajan faktor autoritarnost. Ali, pored toga što autoritarna rigidnost i kognitivni stil “crno-belog” ocenjivanja doprinose kategorizaciji i formiranju predrasuda, možda se činjenica da autoritarne ličnosti bespogovorno slušaju autoritete može iskoristiti i za promociju demokratije, ljudska prava i međunacionalne tolerancije? Ali tu poruku bi morao poslati nacionalni autoritet – koji je spreman da se odrekne nacionalističkih ideja!

Poruke medija i političke elite (naročito kada su u pitanju autoritana društva) od velikog su značaja za percepciju “neprijateljske” grupacije i za orijentaciju ka pomirenju. Mediji u Srbiji i Hrvatskoj promenili su svoj ksenofobični “govor mržnje”, tek sa promenama režima koje su usledile 2000. godine.

Kao dobar primer kako ponašanje političke elite može da utiče na proces pomirenja je već pomenuta nespremnost i srpskih i hrvatskih vlasti da isporuči svoje ratne zločince. Dajući obrazloženje da “za takve poteze ne postoji podrška javnog mnjenja” oni su svom narodu slali poruku da “većina misli da u našem narodu nema zločinaca” i, istovremeno, narodu sa kojim je postojao sukob slali su poruku o nespremnosti za izvinjenje za počinjene zločine koje je osnovni preduslov pomirenja. No politička elita može odmagati pomirenju i na znatno nižem nivou od državnog – tako što, na primer, pravi odvojene škole za decu različitih naconalnosti (što se, na žalost i dešavalo na prostoru prethodne Jugoslavije).

Jedno od zanimljivih teorijskih pitanja je i koliki je značaj gesta izvinjenja šefa države u ime svoga naroda za zločine koje su počinili pojedinci iz tog naroda? Da li je klečanje Vilija Branta u Aušvicu doprinelo “skidanju krivice” sa nemačkog naroda za zločine u II svetskom ratu? Za pojedince sa liberalnim i kosmopolitskim vrednosnim opredeljenjima ono sigurno nije značilo ništa, jer su oni i pre i posle tog čina bili u stanju da razluče individuu od kolektiva i da krivicu individualizuju. Ali, za većinu onih drugih koji su podlegli nacionalnoj homogenizaciji, takav čin ima simboličnu vrednost i šef države se doživljava kao personifikacija “naroda”, a njegovo izvinjenje se nesumnjivo doživljava kao izvinjenje “celog naroda”. Za jugoslovenske narode, takav čin ima veliki značaj u procesu pomirenja. Mnoge izjave Stipeta Mesića, hrvatskog predsednika, mogle su se doživeti kao spremnost za izvinjenje za zločine počinjene prema Srbima u kampanji “Oluja”, ali one, na žalost nisu doživele adekvatnu promociju u srpskim medijima. Takođe, jasno izrečeno izvinjenje crnogorskog predsednika Mila Đukanovića za zločine koje su Crnogorci počinili prema Dubrovniku, primljeno je sa puno cinizma u hrvatskim medijima. Jedan od najvažnijih pozitivnih gestova u ovom smislu učinio je hrvatski premijer Ivo Sanader koji je Srbima javno čestitao pravoslavni Božić 2005. godine i to pravoslavnom retorikom: “Hristos se rodi! ”. U skladu sa onim što je napred rečeno – Hrvatski lider kome niko ne može spočitnuti da nije dobar Hrvat, demonstrirao je iskreno poštovanje za običaje manjinskih Srba i time im poslao poruku: niste više nepoželjni u Hrvatskoj. Isto tako, na proslavi godišnjice rođenja Nikole Tesle u Smiljanu, u Hrvatskoj, srpski predsednik Boris Tadić izrekao je rečenicu da je Nikola Tesla “bio ponosan na svoje srpsko poreklo i hrvatsku domovinu”, što je takođe poruka: iako ste Srbi, u redu je da Hrvatsku smatrate svojom domovinom.

Još jedan individualni faktor koji je, inače, u postojećoj socio-psihološkoj literaturi prilično zanemaren, mogao bi imati značaja za proces pomirenja. To je stepen pretrpljene traume čiji uzrok se vezuje za članove grupe sa kojom je postojao sukob. Da li je i u kojoj meri uspomena na pretrpljenu traumu smetnja procesu pomirenja? Rezultati pomenutog istraživanja na populaciji nacionalno podeljenih gradova koji su tokom rata pretrpeli velika stradanja – Vukovara, Prijedora i Mostara, pokazuju da individualno traumatsko iskustvo uopšte ne opredeljuje stavove prema pomirenju sa suprotstavljenim narodom (41). Vrednosne orijentacije su očito mnogo važnije od stepena stradanja. Drugim rečima, onaj ko je “imun” na nacionalizam biće sposoban da individualizuje krivicu za svoje stradanje, neće je generalizovati na ostale pripadnike suprotstavljenog naroda i biće spreman na pomirenje. Zanimljivo je da su do sličnih rezultata došli i autori koji su proučavali žrtve Holokousta (42).

Institucionalna rešenja i administrativni akti mogu imati pomažuću ili odmažuću funkciju u procesu pomirenja na dva načina – kao objektivni činioci, ali i kao poruke koje “država” jednog naroda šalje pripadnicima onog drugog naroda. Tako je na primer vizni režim koji je država Hrvatska uvela prema SR Jugoslaviji (Srbiji) bio izrazito restriktivni. I, mada je nova vlast u Srbiji, nakon pada Miloševićevog režima oktobra 2000, objavila liberalizaciju viznog režima za hrvatske državljane, takav postupak nije odmah učinjen i sa druge strane.

Sasvim suprotan primer je Bosna i Hercegovina (u daljem tekstu BiH) koja je pod upravom međunarodne zajednice i koja nije imala vizni režim ni prema Srbiji, ni prema Hrvatskoj. Jedan od najgenijalnijih poteza Visokog predstavnika za BiH Karlosa Vestendorpa bio je ujednačavanje registarskih tablica na automobilima čime je onemogućio geografsku i time, indirektno i etničku identifikaciju. Taj potez omogućio je svim stanovnicima da nesmetano putuju po celoj BiH. Sličan potez onemogućavanja identifikacije učinila je i vlada Ruande koja je zvanično zabranila proveravanje i izjašnjavanje o etničkoj pripadnosti.

U skladu sa preispitivanjima originalne “Kontakt hipoteze” po kojoj kontakti između grupa koje su u konfliktu mogu doprineti pomirenju, novija shvatanja tvrde da kontakti, ukoliko nisu ostvareni polako i pažljivo, mogu čak produbiti isti (43). To otvara i praktično pitanje da li je pravljenje “barijera” na državnom nivou dobro ili loše. Bosanska iskustva govore da, nakon ukidanja “barijera” između (etničkih) entiteta, nije bilo ozbiljnijih incidenata. No, ne treba zaboraviti da je u BiH i policija međunarodna. Možda su najbolji primer koji ide u prilog tezama da efekat kontakta zavisi od konteksta – javne priredbe u post-jugoslovenskim državama: dok je na rok koncertima uočljivo potpuno zanemarivanje etničkog porekla i bezrezervno prihvatanje rok grupa iz drugih sredina, na sportskim priredbama još uvek dominiraju nacionalistički ispadi. No, to je sasvim logično – na utakmicama se dve strane sukobljavaju. Najeklatantniji primer “negativne poruke” sa jednog javnog skupa bio je incident u Banja Luci. Tokom ceremonije postavljanja kamena temeljca za obnovu u ratu porušene džamije “Ferhadija”, došlo je do grubih nacionalističkih ispada koji su u sarajevskim medijima prikazani kao jasan dokaz kontinuiteta srpskog šovinizma – što je, po podacima UNCHR, za posledicu imalo naglo usporavanje procesa povratka Bošnjačkih izbeglica u svoje domove u srpskom entitetu.

Kao značajan elemenat “državne intervencije” u cilju smanjenja etničkih tenzija može se smatrati i nivo zakonskog regulisanja ljudskih i manjinskih prava. Donošenje hrvatskog ustava u kome su Srbi izgubili status “konstitutivnog” naroda bilo je od strane srpske manjine u Hrvatskoj protumačeno kao signal za legalizaciju diskriminacije Srba. Sa druge strane, iako su zakoni u Srbiji bili na najvišem mogućem demokratskom nivou, praksa u tretmanu nacionalnih manjina niji ni približno pratila slovo zakona. Tek nakon političkih promena u 2000. godini, situacija u obe države se značajno izmenila.

Obzirom na “leopardovu kožu” etničke mape Balkana, svaka manjina se doživljavala kao pretnja stabilnosti države. A, budući da su iridentističke i veliko-državne ideje postale glavni slogani političkih programa nacionalističkih lidera, ta opasnost je postala i sasvim realna. Čak i nakon promena u Srbiji 2000. godine, “specijalni odnosi” sa bosanskim Srbima na kojima su nove vlasti insistirale, protumačene su kao teritorijalne aspiracije i kao elemenat destabilizacije mlade Bosanske države. U tom kontekstu, insistiranje međunarodne zajednice na nepromenljivosti granica i obećanja Evropske unije da će inkorporisati zemlje jugoistočne Evrope u EU (čime se bitka za granice obesmišljava), delovale su kao značajan faktor stabilizacije.

Objašnjenja i reference:

(*) Odlomak iz knjige Homo Postcommunisticus, koja će se pojaviti u okviru edicije Biblioteka XX vek.

1. Sherif, M. (1966). Group Conflict and Cooperation: Their Social Psychology . London, Routledge & Kegan Paul.

2. Ibid, str. 12.

3. Taylor, D. M. & Moghaddam, F. M. (1987). Realistic Group Conflict Theory. U D. M. Taylor & F. M. Moghaddam (Eds.) Theories of Intergroup Relations: International Social Psychological Perspectives . New York, Praeger.

4. Ross, M. H. (1993). The Culture of Conflict: Interpretations and Interests in Comparative Perspectives . New Haven, Yale University Press.

5. Bobo, L. D. (1983). Whites' opposition to busing: Symbolic racism or realistic group conflict? Journal of Personality and Social Psychology, 45 , 1196-1210.

6. Kierman, B. (2001). The ethnic element in the Cambodian genocide. U D. Chirot & M. E. P. Seligman (Eds.) Ethnopolitical Warfare: Causes, Consequences and Possible Solutions. Washington, DC, American Psychological Association.

7. Pantić, D. (1991). Jugoslavija na kriznoj prekretnici . Beograd, IDN ; Mihailović, S. i dr. (1990). Deca krize . Beograd, Institut društvenih nauka.

8. Etnička distanca je pojam koji označava stepen prihvatanja određene etničke skupine izražen kroz tvrdnje tipa: “Ne bih imao ništa protiv da se moj sin oženi Hrvaticom”. Skala za merenje socijalne (pa i etničke) distance je instrument koji je prvi uveo Bogardus ( Bogardus, E. S. /1925/. Measuring social distance. Journal of Applied Sociology, 9 , 216-226).

9. Petrović, R. (1985). Etnički mešani brakovi u Jugoslaviji. Beograd, Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta.

10. Mill, J. S. (1848). Principles of Political Economy .

11. Borba, 22.03.1994.

12. Borba, 17.08.1993.

13. Plut, D i dr. (1990). Vrednosni sistem osnovnoškolskih udžbenika. U Psihološka istraživanja br. 4 . Beograd, Institut za Psihologiju.

14. Početkom sukoba, hrvatski i srpski predsednici, Tuđman i Milošević su se sastali u Karađorđevu i, po indirektnim svedočenjima, dogovorili podelu Bosne na “srpski” i “hrvatski” deo.

15. Izjava vojnika JNA, preneta u medijima, prilikom sukoba JNA i slovenačkih paramilitarnih snaga.

16. Nedeljna Borba , 9-10.04.1994.

17. Vreme , 17.10.1994. (str. 24-26); 31.10.1994. (str. 64-65); 7.11.1994. (str. 64); 14.11.1994. (str. 62-63).

18. Kilner, P. G. (2005). The Military Ethicist's Role in Preventing and Treating Combat-related, Perpetration-Induced Psychological Trauma . Saopštenje na: The Joint Services Conference on Professional Ethics. Dostupno na Internet adresi: http://www.usafa.af.mil/jscope/JSCOPE05/ Kilner05.html

19. Latane, B. & Darley, J. (1970). The unresponsive bystander: Why doesn't he help? New York, Appleton-Century-Crofts.

20. Bartlett, S. J. (2005). The Pathology of Man: A Study of Human Evil . Springfield, Charles C. Thomas Publisher, Ltd. (str. 177).

21. Arendt, H. (2002). O nasilju. Beograd, Alexandria Press i Nova srpska politi čka misao (str. 54).

22. Volkan, V. (1986). Blood Lines: From Ethnic Pride to Ethnic Terrorism. New York, Farrar, Straus and Giroux.

23. Pod pojmom Chosen Trauma, Volkan opisuje fenomen nacionalnih mitova u kojima se govori o velikoj nacionalnoj traumi (mit neverovatno sličan Kosovskom sreće se, na primer, i kod Jermena), a koji vode u istorijsko pamćenje i koji, po pravilu, “zahtevaju revanšizam”.

24. Buckley-Zistel, S. (2006). Remembering to forget: Chosen amnesia as a strategy for local coexistence in post-genocide Rwanda. Africa, 76 (2), 132-133.

25. Tajfel, H. & Turner, J. C. (1986). The Social Identity Theory of intergroup behavior. U S. Worchel & W. G. Austin (Eds.) Psychology of Intergroup Relations. Chicago, Nelson.

26. Pettigrew, T. F. (1979). The ultimate attribution error: Extending Allport's cognitive analysis of prejudice. Personality and Social Psychology Bulletin, 5 , 461-476.

27. Kelman, H. C. & Hamilton, V. L. (1989). Crimes of Obedience. New Haven, Yale University Press.

28. Odluka japanskog premijera Junićiro Koizumija da se pomoli u Jusukuni hramu u kome su sahranjeni poginuli u II svetskom ratu – među njima i ratni zločinci – u dva maha (aprila i oktobra 2005) izazvala je oštre reakcije Kine i Koreje i aktivirala proteste zbog japanskih udžbenika u kome se japanska uloga u II svetskom ratu “ulepšava” i “prećutkuju ratni zločini” (preneto u Danasu , 18.10.2005, str. 14).

29. Biro, M., Ajduković, D., Čorkalo, D., Djipa, D., Milin, P., Weinstein, H. M. (2004). Attitudes towards justice and social reconstruction in Bosnia and Herzegovina and Croatia. U E. Stover & H. M. Weinstein, Eds., My Neighbor, My Enemy: Justice and Community after Mass Atrocity . Cambridge, Cambridge University Press.

30. Biro, M., Mihić, V., Milin, P., Logar, S. (2002). “Did socio-political changes in Serbia changed the level of authoritarianism and ethnocentrism of citizens?”, Psihologija , 35, 37-47.

31. Koštunica u intervjuu za Danas (3.3.2001) kaže: “Mislim da potreba za Haškim sudom proizilazi iz nečeg drugog, političke filozofije koju je zastupala Klintonova administracija. Reč je o nečemu što je u mnogo čemu imalo elemente demokratskog totalitarizma i pokušaja da se američki interes ispolji u svakom delu sveta i da se on štiti i nametne ne samo na materijalnom planu, vec i vrednosnom. Haški sud je trebalo da bude instrument te ideje.” Sličnu tvrdnju iznosi i za nedeljnik Vreme (br. 548, od 7.5.2001): “… pravda koju izriče ovaj sud je selektivna, Haški sud je pristrasan, i taj sud je zapravo veoma malo sud. On nije međunarodni, iako se tako zove. On je praktično sud određenih sila i određenih interesa, više američki nego međunarodni.”

32. Jedina pravna argumentacija u prilog ovoj tvrdnji došla je iz pera Koste Čavoškog (profesora prava i dopisnog člana SANU koji je i predsednik “Komiteta za istinu o Radovanu Karadžiću”) koji je u nekoliko pamfleta pokušavao da dokaže “ilegalnost” Tribunala. Pravnu zasnovanost Tribunala je osporavao ukazujući na proceduralnu manjkavost samog osnivanja Tribunala, činjenice da je Tribunal sam doneo svoja Pravila, te da Tužilaštvo Tribunala ima nesrazmerno veliki značaj u proceduri rada Tribunala.

33. Biro, M., Logar-Đurić, S., Bogosavljević, S. (2000). Politički uticaj državnih i nezavisnih televizija u Srbiji. Nova srpska politička misao, 1-2 , 227-242.

34. Koštunica (Danas, 3.3.2001) kaže: “… pitanje saradnje sa Hagom je nešto što predstavlja jednu neminovnost, jer treba preživeti. Svestan sam toga, ali nikada ne ć u uzdizati u nebesa i hvaliti Haški tribunal. Moj stav je da treba da pokušamo da u veliku koli č inu nepravde i selektivnosti Haškog suda unesemo malo više pravde i prilagodimo se realnostima današnjeg sveta…”; Đinđić (Vreme, br. 551, od 26.7.2001 ) izjavljuje: “Izručenje Miloševića je bila cena za našu neaktivnost po tom pitanju u prethodnih šest meseci. Mi time ne dobijamo nikakvu nagradu, samo sprečavamo sankcije… Nije to bila nikakva trgovina ‘Milošević za pare', nego ‘Milošević za kredibilitet'.”

35. O'Leary, B. (2001). Nationalism and ethnicity: Research agendas on theories of their sources and their regulation. U D. Chirot & M. E. P. Seligman (Eds.) Ethnopolitical Warfare: Causes, Consequences and Possible Solutions . Washington, DC, American Psychological Association; McGarry, J. & O'Leary, B. (Eds.). The Politics of Ethnic Conflict Regulation: Case Studies of Protracted Ethnic Conflicts . New York, Routledge.

36. Tajfel, H. & Forgas, J. P. (2000). Social categorization: Cognitions, values and groups. U C. Stangor (Ed.) Stereotypes and Prejudice. Philadelphia, Psychology Press.

37. Šiber, I. (1997). War and the Changes in Social Distance toward the Ethnic Minorities in the Republic of Croatia. Politička Misao , 5 , 3-26.

38. Ibid.

39. Biro i sar., 2002.

40. Allport, G. W. (1954). The Nature of Prejudice. Cambridge, MA, Addison-Wesley.

41. Biro i sar. 2004.

42. Ibid.

43. Cherfas, L. (2003). Explaining variation in aversion to Germans and German related activities among Holocaust survivors . Neobjavljena B. A. teza. Department of Psychology, University of Pennsylvania.

44. Deutsch M. & Shichman, S. (1986). Conflict: A Social Psychological perspective. U M. G. Herman (Ed.) Political Psychology . San Francisco, Jossey-Bass Publishers.