Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATE

Kosovo i Metohija - Prenosimo Danas

   

 

Agon Malići

Nezavisno Kosovo - najpragmatičnije rešenje

Do pred kraj devedesetih godina kosovska nezavisnost je, uglavnom, bila nezamisliva u glavnim međunarodnim diplomatskim centrima. Smatralo se da ovo rešenje može stvoriti veće probleme nego što bi ih rešilo. Zabrinuta događajima u Hrvatskoj i Bosni, zapadna diplomatija imala je simpatije za metod miroljubivog otpora etničkih Albanaca, ali nije videla potrebu da podrži njihov konkretni cilj. Uostalom, bivša jugoslovenska pokrajina s visokom autonomijom nije ni mogla da napravi jak pravni pritisak za svoju nezavisnost, kao što su to mogle druge federalne jedinice. U očima međunarodnog prava zaključci Badinterove komisije pretegli su svaku pravnu argumentaciju kosovskih Albanaca. Interesi međunarodne zajednice stoga su bili fokusirani na održavanje statusa kvo koji bi omogućio rešavanje ovog slučaja kasnije kad bude povoljniji trenutak. Međunarodni kreatori politike su inklinirali ka rešenju koje bi garantovalo visok stepen autonomije koji ne bi kršio suverenitet Srbije.
I regionalne i globalne posledice bile su deo političkog kalkulisanja pri negiranju kosovske nezavisnosti. U odnosu na region, opažanje je bilo da bi nezavisnost dalje potpalila nerešene etničke sukobe na Balkanu, oživljavajući debate o istoriji i teritorijama nacionalnih država. Etničke mape već su se javljale kao osnovna politika u Srbiji, Bosni i Hrvatskoj. Strahovalo se da će osećaj istorijske žrtve, prisutne kod skoro svih balkanskih naroda, intenzivno oživeti da bi na kraju dostigao vrhunac izazivajući velike konflikte negde drugde na Balkanu. Slabe postkomunističke balkanske države pravile su u to vreme svoje prve korake u tranziciji sistema a izgledi da se integrišu u EU tada nisu postojali kao paradigma; stoga je interes orijentisan na domaća politička pitanja. Mračna predviđanja bila su stoga realna.
U globalnom kontekstu strah od nezavisnosti bio je povezan sa pitanjem pravnog presedana u korist samoopredeljenja. Kosovska nezavisnost, mislilo se, ojačala bi separatističke pokrete u Čečeniji, na Tajvanu, u Baskiji itd. Neke od najjačih država u međunarodnoj areni imale su slične teritorijalne razmirice i uvek su bile prve da uguše bilo kakvo pominjanje kosovske nezavisnosti.
Danas je ta neprijateljska slika prema kosovskoj nezavisnosti skoro potpuno okrenuta. Uslovna ili ne (važno je da će Srbija izgubiti suverenitet) nezavisnost se posmatra na zapadu ne samo kao moguće i pragmatično rešenje, već i kao neizbežno. Tri ključna razloga stoje iza ovako radikalne promene o shvatanju nezavisnosti.
Prvo, strahovanja iz 1990-ih su dovoljno oslabila (u zemljama poput SAD i Velike Britanije ona su svedena na takvu meru da su postala irelevantna). Kosovska nezavisnost danas izgleda kao najbezbolnije rešenje za stabilnost Balkana zbog suštinskih promena okolnosti u regionu. U skoro svim balkanskim državama (uključujući Srbiju) obećavajući izgledi da se uđe u EU okrenuli su veliku i sveukupnu paradigmu, menjajući prioritete politike i na nivou elite koja donosi odluke i na drugim socijalnim nivoima, čime je značajno smanjena nacionalna komponenta.
Postoji još jedan strah, koji u najvećoj meri izražava nekoliko evropskih država, da bi kosovska nezavisnost ozbiljno destabilizovala Srbiju i rizikovala da dovede Radikalnu stranku na vlast. Ali to verovanje zamenjeno je dubokim uverenjem nekih od najjačih pokretačkih snaga u Kontakt grupi da Srbija ni pod jednom vlašću ne namerava da započne neku novu vojnu avanturu, i da, za razliku od devedesetih, Zapad drži zemlju pod mnogo čvršćom kontrolom. Tu, takođe, postoji i verovanje da su sadašnji lideri demokratskog bloka Boris Tadić i Vojislav Koštunica do sada stekli dovoljno političkog kredibiliteta među nacionalistički orijentisanim biračima da bi mogli da se izbore sa pritiscima zbog gubitka Kosova i da ostanu na vlasti. U poslednje vreme naglo raste shvatanje u srpskoj javnosti o nezavisnosti Kosova, više usled poruka koje stižu iz međunarodne zajednice nego od samog srpskog rukovodstva. Ostaje nejasno da li će ovo shvatanje dovoljno amortizovati javni antagonizam na "dan nezavisnosti" na način da to ne naudi razvoju Srbije. Međunarodna zajednica spremna je da se kladi na to da hoće.
Strah da bi to moglo da destabilizuje Bosnu takođe je prisutan, ali i to zavisi od toga ko je na vlasti u Beogradu i želi li da se ponovo okrenu nacionalistički intoniranoj politici. Važnost srpskog vođstva je razlog što je međunarodna zajednica sada spremna da odloži status Kosova za period do posle parlamentarnih izbora u Srbiji.
Tokom prošle godine ključni igrači u definisanju konačnog statusa pokušali su da odbace argument da je Kosovo "presedan u međunarodnom pravu". Teritorija pod upravom UN danas se označava kao "specijalni i jedinstveni slučaj". Ovakvo viđenje je ojačano stavovima iznetim u uglednim i uticajnim medijima (članak sa autorskim stavom u poslednjem broju Ekonomista je poslednji takav slučaj). Iako izgleda da Rusija još nije ubeđena u argumentaciju i nastavlja da se javno suprotstavlja kosovskoj nezavisnosti, veruje se da u ključnom momentu neće staviti veto na UN rezoluciju koja će otvoriti put ka nezavisnosti. Ostale zemlje koje se pribojavaju presedana svakako su sumnjičave zbog situacije ali nisu u stanju da promene tok stvari. One će najverovatnije morati da prihvate argument "specijalnog slučaja" da bi stopirale sopstvene separatističke pokrete.
Drugi razlog zbog kog se kosovska nezavisnost doživljava drugačije danas u poređenju sa devedesetim jeste činjenica da su zahtevi za samoopredeljenje stekli i pravni i moralni legitimitet usled politike etničkog čišćenja Slobodana Miloševića. To je ono što ga čini "specijalnim slučajem". Rezolucija UN 1244 efikasno je suspendovala suverenitet Srbije na Kosovu zbog onog što je ona uradila svojim etničkim Albancima. Pod uticajem moćnih međunarodnih faktora, suspenzija će se sad jednostavno pretvoriti u brisanje prava (medijski izveštaji nagoveštavaju da predlog Martija Ahtisarija o konačnom statusu i rezolucija UN neće pominjati suverenitet Srbije).
Treći i ključni faktor u promeni stava prema nezavisnosti povezan je s interesima i prioritetima zapadnih sila koje vode proces kosovskog statusa. Tokom devedesetih međunarodna politika prema Balkanu nije bila konzistentna i nije bilo jasne ideje šta da se uradi sa regionom, osim da se interveniše da bi se rešili mnogobrojni etnički problemi. Sada je slika jasnija, a region odlučno i svojevoljno kreće ka EU. Posle 11. septembra 2001. i promena u prioritetima spoljne politike SAD i Velike Britanije ove zemlje su zainteresovane da povuku većinu svog finansijskog i vojnog potencijala sa Kosova. Međunarodna zajednica se u jednom trenutku osetila nezadovoljnom statusom kvo na teritoriji pod upravom UN i uvidela da bi bilo bolje za Kosovo i za region ako bi se status rešio što pre. Stoga je postignut koncenzus o značajnom povlačenju. Ali cilj je bio da se povuku, a da ne ostave zbrku. Dajući Kosovu međunarodno priznatu nezavisnost - sa svim ostalim faktorima razmotrenim u tom kontekstu a gledanim u toj jednačini -izgledalo je kao najmanje štetno i najpragmatičnije rešenje.
Ovaj projekat je finansiran delom preko Sporazuma o grantu Vlade SAD. Izneta mišljenja, nalazi, zaključci, ili preporuke pripadaju autorima i ne odražavaju nužno stavove Stejt dipartmenta

 

 

 
 
Copyright by NSPM