Miroslav Lazanjski

Kome je važan Kosmet

Maršal Tito je znao kako se putuje u Vašington! Specijalnim “boingom” jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva do američke vazduhoplovne baze Endrjus, zatim helikopterom američkog predsednika do travnjaka Bele kuće. Tamo postrojeni vojnici sva četiri vida američkih oružanih snaga. Počasni plotuni iz salutnih topova i govori dva predsednika.

Nema više one Jugoslavije, nema ni sličnih počasti za goste iz Srbije. Ili je američki državni protokol promenjen, pa postoje važne i manje važne države, tek predsednik Srbije Boris Tadić odlazi u SAD da bi se sreo sa svim čelnim ljudima američke administracije, osim sa predsednikom Džordžom Bušom. U tome i jeste najveći problem njegove posete, ne toliko u formalnom smislu, iako ni to nije za potcenjivanje, već zbog činjenice da je Džordž Buš glavni i jedini kreator spoljnopolitičkih odluka Amerike, da se niko i ne usuđuje da mu protivreči, ni među republikancima, ni u Savetu za nacionalnu bezbednost ni među njegovim savetnicima u Beloj kući. Kada državni sekretar Kondoliza Rajs, inače smatrana za najvećeg intelektualca u sadašnjoj administraciji, govori o predsedniku SAD, ona je strasno lojalna, uz veliku količinu divljenja i naklonosti.

“Ovaj predsednik”, kaže ona, “ veći je strateg od ma kog drugog predsednika sa kojim sam imala posla, on odmah prelazi na strategijska pitanja. Mi se time puno bavimo u Kemp Dejvidu, ili dole na ranču. Recimo prosto, sedimo tamo i slažemo neku slagalicu, a on iznenada kaže. “Znaš o čemu sada mislim? O situaciji u Kini.”

Dakle, da li Džordž Buš uopšte i razmišlja o Srbiji i Kosmetu, ili je sve to prepustio drugima? Ko može da utiče na stavove predsednika SAD kada su u pitanju Srbija i problem Kosmeta? Ko uopšte i kreira politiku SAD prema Srbiji: Bela kuća, Savet za nacionalnu bezbednost, Stejt department, Kongres, lobisti, mediji...?

Nije sporno da je Srbija u proteklih godinu dana pokušala da utiče na sve te institucije američke politike, čak šta više ima i nekih dobrih rezultata: pismo veće grupe kongresmena predsedniku SAD, pojedinačna i javna reagovanja u Kongresu, sprečavanje donošenja nekih po Srbiju negativnih rezolucija u Kongresu, korektni članci u novinama...

Srbija je hendikepirana i pitanjem hapšenja Ratka Mladića i Radovana Karadžića, a kosmetski Albanci imaju više istaknutih imena među bivšim američkim političkim zvaničnicima na svojoj strani. Albanci su angažovali i kompaniju za lobiranje „Džeferson Voterman internešenel”, dok je predsednik Tadić u svojstvu lidera Demokratske stranke još ranije angažovao konsultantsku kompaniju “RSLB” na čijem se čelu nalazi grupa izraelskih biznismena, uključujući i Juvala Rabina, sina ubijenog izraelskog premijera Jicaka Rabina.

No, sve to još uvek nije rezultiralo i nekim jasnijim stavovima Vašingtona u kojima bi se bar nagovestila iskrica razumevanja šta bi za Srbiju značila ovakva ili onakva nezavisnost Kosmeta. Naravno, da SAD danas imaju mnogo hitnijih i bolnijih tema nego što je to za Srbiju Kosmet, ali poseta predsednika Srbije Vašingtonu ovog puta bi morala da donekle razbistri situaciju. Da li administracija i dalje tvrdi “da nema stav o konačnom statusu” ali i dalje insistira na rešavanje statusa južne srpske pokrajine do kraja 2006. godine, ili se taj rok pomera, a stav nazire?

Jer, događaji kao da se ubrzavaju između ostalog i zbog svega onoga šta smo čuli proteklih dana, od Ahtisarijevih “bisera”, do Montgomerijeve tvrdnje “da su pregovori u Beču o Kosovu farsa”, od intervjua njegove ekselencije američkog ambasadora Majkla Polta listu “Odbrana”, o tome “kako Kosmet nije ključno pitanje u američko-srpskim odnosima”, do novog javljanja britanskog ambasadora u Beogradu, koji na osebujan način tumači Ahtisarija... Neki zapadni ambasadori u Beogradu zaista i zarade svoju platicu. Neki nam usput podele i besplatne lekcije o svemu i svačemu. Pa ko usvoji!

Ako, dakle, američki ambasador u Beogradu smatra da Kosmet nije ključno pitanje američko-srpskih odnosa, jer „značajno je ono što će se desiti dan posle”. A dan posle, kako kaže njegova ekselencija, “Srbija će i dalje biti ovde, SAD će i dalje biti ovde...”

Biće, naravno, Srbija i dalje ovde, ali bez 15 odsto svoje teritorije ako pobedi opcija nezavisnosti Kosmeta. Ako to nije ključno pitanje srpsko-američkih odnosa, jer bitka za Kosmet sada se vodi u Vašingtonu, onda to nije ni jedno drugo. Za prosečnog građanina Srbije Kosmet je još uvek važnije i bolnije pitanje nego što je to borba mudžahedina i talibana u Avganistanu, ili sunita i šiita u Iraku. Od rešavanja problema Kosmeta zavisi i dalja demokratizacija Srbije, njen ulazak u evropske integracije, ukupno stanje stabilnosti na Balkanu.

Predsednik Srbije Boris Tadić imaće u Vašingtonu glavni susret i razgovore sa Kondolizom Rajs. Ona je u međuvremenu potpuno marginalizovala Savet za nacionalnu bezbednost razvivši svojevrsnu kulturu služenja Džordžu Bušu. Istina, nije više uz predsednika SAD toliko vremena kao kada je bila njegov lični savetnik za nacionalnu bezbednost, ali predsednik, zapravo, sluša samo nju. Jer, mnogi oko njega u međuvremenu su načeti, ili politički već teško ranjeni u brojnim aferama, od Dika Čejnija, do Donalda Ramsfelda i predsednikovih ličnih savetnika.

Američko-srpski odnosi idu dobrim putem, ali bi taj pravac mogla da ugrozi opcija nezavisnog Kosmeta. Mitovi o ratu koji je NATO vodio protiv Jugoslavije 1999. brzo blede i u SAD. Uostalom, Pentagon je i izbegavao da to i nazove ratom, pa kasnije nije ni insistirao na terminu pobeda. Ali, gde danas u svetu da pronađete kafiće sa imenima “Pentagon” ili B-52, ulice koje nose imena Bila Klintona i Medlin Olbrajt, dečake koji se zovu Toni Bler i Vesli Klark, ako ne na Kosmetu.

Katastrofalno intervenisanje Vašingtona na Balkanu ne treba nikoga da iznenađuje. Sva novija iskustva Amerike u izgradnji nacija predstavljala su haotične neuspehe: Somalija, Haiti, Bosna, Kosovo, Avganistan, Irak... Zagovornici međunarodnog socijalnog inženjeringa i dalje su nesinhronizovani. Imaju hroničan problem da naprave razliku između onoga što teže da postignu svojom politikom i realnog sveta. Taj je problem na Balkanu danas evidentan, jer stabilnost regiona može se i ne mora smatrati vitalnim interesom vodećih država Evrope. Ali ta stabilnost svakako nije i vitalni interes SAD. Jer, Balkan je region tragičan, ali ne i strategijski značajan. Za Vašington je, naravno, suštinsko pitanje nacionalni interes Amerike: ne postoji ni jedan koji opravdava duži ostanak na Balkanu.

U intervjuu listu “Odbrana” američki ambasador Majkl Polt kaže “kako istraživanja pokazuju da većina Srba još ne vidi SAD kao zemlju naklonjenu Srbiji...”. Problem srpsko-američkih odnosa, pa i odnosa Evrope prema SAD jeste unipolarna faza u kojoj se svet sada nalazi i koja nema presedana u istoriji. Za mnoge u Evropi mrzeti Amerikance čak postaje i zadovoljstvo. Propovedati vrednosti sistema otvorene razmene, a onda nametnuti niz bizarnih sankcija protiv ekonomskih rivala, čitavom svetu davati lekcije iz prava, a kada su u Italiji američki piloti usmrtili 20 turista “pokupivši” ih krilom aviona u gondoli žičare, američki sud ih oslobađa krivice. Italija je bila ozlojeđena, ali nije imala drugog izbora nego da ostane u dobrim odnosima sa jedinom svetskom hipersilom. Jer, činjenica je da je sposobnost da se SAD navedu na bolje ponašanje, zapravo, u rukama najfrustriranijih američkih saveznika.

Hoće li onda srpska politička elita posle posete predsednika Tadića Vašingtonu biti dodatno frustrirana američkim viđenjem statusa Kosmeta, ili će doći do određene revizije američke politike prema Balkanu?

Hoće li se predsednik Tadić u Vašingtonu u pauzi i na koktelu povodom potpisivanja vojnog ugovora SOFA o statusu američkih vojnika u Srbiji eventualno našaliti i reći domaćinima da smo njih na teritoriji Srbije već imali u ne tako davnoj prošlosti, “Atlantsku brigadu” sastavljenu od 800 mladih Albanaca, američkih državljana koji su sa američkim pasošima 1998. i 1999. godine stigli ilegalno da se tuku na Kosmetu protiv Srbije i Jugoslavije?

No, Srbi nisu zlopamtila, a uostalom vrlo odgovorno nam je sa američke strane već rečeno “da Kosmet i nije ključno pitanje američko-srpskih odnosa”. Rečeno nam je da nas ugrožavaju transnacionalne pretnje, kao što su terorizam, organizovani kriminal, trgovina ljudima i slično i zbog toga moramo da se uključimo u globalnu bezbednosnu zajednicu kako bi se suprotstavili tim izazovima.

No, ako misija predsednika Tadića u Vašingtonu ne uspe po pitanju Kosmeta, odnosno ako Amerikanci i dalje budu neodređeni i “muljaju”, nama ostaje da se kao članica Partnerstva za mir po tački 8. Okvirnog dokumenta Partnerstva konsultujemo sa NATO ukoliko smatramo da postoji direktna pretnja našem teritorijalnom integritetu i bezbednosti. Istina, još nismo i član Partnerstva za mir, ali i SOFA u principu potpisuju samo članovi Partnerstva za mir. Mi još nismo član, ali ćemo SOFA, ipak, potpisati. Da budemo dobri momci. Širom sveta. Samo ne na Kosmetu.

NIN 2906 od 7.9.2006.