Zoran Avramović

ŠTA ZAPAD PODRŽAVA NA KOSOVU

Ko je makar jedanput boravio u ovom živopisnom gradu na reci Bistrici, morao je osetiti uzbuđenost zbog prožimanja bogatog kulturnog nasleđa pravoslavne, islamske i drugih kultura. Srbi, Albanci i druge nacionalne zajednice živeli su sa svojim tradicijama i načinima života tu, u tom gradu Prizrenu, vekovima. A onda se dogodila 1999. godina i ulazak NATO vojnika na Kosovo i Metohiju. Prizren ostaje bez srpskog stanovništva. Nije izbeglo samo oko 60 starijih žena i nekoliko staraca, godine su bile duboke da bi ih presadili na drugom mestu. Životarili su u gradu svojih predaka, okruženi tada već albanizovanim Prizrenom. Njihova budućnost bila je u rukama albanskog, komšijskog stanovništva. Sve do marta 2004. godine, kada je širom pokrajine više od pedeset hiljada kosovskih Albanaca ustalo da istera i ono malo Srba što je ostalo nakon 1999. i da zatre vekovne tragove njihove verske kulture i civilizacije. U tom novom naletu albanskih ekstremista broj preostalih Srba u Prizrenu sveden je na samo nekoliko starica. Jedan muškarac spaljen je u podrumu Prizrenske bogoslovije.

Šta nam govori ova priča o Prizrenu? To da je desetak hiljada, a potom šezdeset ostarelih Srba smetalo u gradu u kome je bilo već više od sto hiljada Albanaca. Tužno. Ne, tragično i stravično. Jer od godine u kojoj su bombe padale umesto kiše po Srbiji malo vremena prođe, pa se prenese vest o napadu na preostale Srbe. Od pobijenih dečaka u Goraždevcu, do poslednjih premlaćivanja Prizren je samo politička metafora masovnog stradanja i smanjivanja broja preostalih Srba na Kosmetu. Ona jasno ukazuje na to da ogromna većina kosovskih Albanaca ne podnosi ni šaku Srba u svojoj blizini. Nema grada na KiM u kome žive Srbi (osim severnog dela). I to je činjenica od najvećeg političkog značaja.

Kako ovu činjenicu razumevaju neke vodeće sile koje su učestvovale u bombardovanju Srbije i proizvele stanje na Kosmetu koje traje već osam godina? Oni bez ikakvog uvijanja, sa najviših mesta vlasti, izjavljuju da “Kosovo i Metohija treba da postane nezavisno u ovoj 2007. godini”. Umesto da se zamisle i zabrinu nad učinkom nelegalnog napada na jednu suverenu državu, oni idu korak dalje u svojoj aroganciji i traže da se Srbija odrekne dela svoje rodne teritorije, ili će joj se oteti.

Šta, dakle, podržava politika američke administracije i vlade koje je slede? Njihov odgovor naslanja se na zahteve kosovskih Albanaca. Ali to je samo na površini. Ova inostrana zalaganja za nezavisno Kosovo i Metohiju zapravo podržavaju jedan koncept države u kojoj većinska nacionalna zajednica ne podnosi manjinsku, što demonstrira na verbalnom i fizičkom planu. Oni koji govore u ime svojih naroda to neće nikada javno priznati. Ali govore dela, a ne reči. Oni su nadgledali isterivanje Srba sa Kosmeta nakon 1999. i u njihovom prisustvu progoni se i ono malo preostalih Srba. Zar to nisu činjenice? Prema njima se mora imati politički stav – ili ih osuđujete, ili ćutite i odobravate. Ko zatvara oči pred Prizrenom iz 2004. godine a otvara za nezavisnost KiM, jasno profiliše svoj politički izbor – odobrava napore da se onaj drugi (Srbi) iz grada i sela odstrani.

Suočena sa ovakvim dvostrukim licem onih vlada koje snažno utiču na sudbinu KiM, Srbija se našla u izuzetno teškom položaju. Šta da uradi? Kako da odbrani elementarni državni i nacionalni interes? Kome da se obrati za pomoć?

Problem Srbije ogleda se u tome što ona ima posla sa demokratskim državama po njihovom unutrašnjem ustrojstvu. Niko razuman neće u NATO državama da otkriva antidemokratske sisteme vlasti. Međutim, u spoljnoj politici one često nastupaju nedemokratski, što se ogleda, pre svega, u nepoštovanju međunarodnih zakona i procedura. Sa tog stanovišta, politička aktivnost Srbije u nastojanju da međunarodnim pravnim poretkom odbrani svoja državna prava sasvim je na mestu. Ono što, međutim, uočavamo je da ono što bi trebalo da ide glatko, ne ide i da pravo nailazi na nepravo. Može li se nekako pojačati srpski argument za odbranu Kosova i Metohije? Postoje bar još dva dobra razloga.

Prvi ne mora da bude snažan po uticaju, ali sigurno je jak po intencijama. Američka administracija i neke vlade Zapada prema srpskom pitanju nastupaju kao čuvari istine. Napravljena je situacija u kojoj pravu stvar govori društvo koje stoji iza Ahtisarija, pri čemu Srbi zastupaju pogrešne teze. To je “saznajna” atmosfera navijačkih pregovora. Kao da je bliska prošlost na Balkanu spakovana istina koju Srbi samo treba da prihvate. Kada se posmatra nastup inostranstva u pregovorima o KiM, neodoljivo se nameće prizor učitelja i učenika. Srpska misleća javnost treba da izbegne tu zamku. Treba učitelju reći da je pogrešio u svojoj politici prema Kosovu.

Drugi argument je širi od međunarodnopravnog i može u nekim prilikama da bude delotvorniji. Srpska strana u debatama treba otvoreno da kaže da zapadna politika prema Kosovu i Metohiji vodi uništavanju jedne desetovekovne pravoslavne civilizacije. Pred nama su ostaci te kulture i istorije. Prizren 2004. predstavlja najubedljiviji dokaz, pri čemu se sve to događa ne u vreme divljačke vlasti minulih vekova, već danas, pod zastavom demokratskih država. I to je ono što zapanjuje. Ipak, bez patetike, Srbiji preostaje da brani opstanak civilizacije i kulture pred naletima onih koji se šepure kulturom i demokratijom.