Saša Gajić

Odlazak Solženjicina

Smrt 89-to godišnjeg slavnog ruskog pisca Aleksandra Solženjicina i njegova sahrana u Donskom manastiru uz prisustvo najviših državnih zvaničnika (uključujući i predsednika Dimitrija Medvedeva) umesto tuge, kao da je unela novo ozarenje u viziju putinovske, poluobnovljene Rusije. Odlazak Solženjicina ostavio je pozamašno, kompleksno pa i protivurečno nasleđe koje posve odgovara stanju u kome se nalazi savremena Rusija. To su ne samo njegova književna dela, već pre svega Solženjicinovo lično svedočanstvo o borbi za ljudsko dostojanstvo i slobodu između prošlosti (sa svim nedaćama i zlom, ali «ponovo otkrivenim» tradicijama koje još nisu pravilno i u punoj meri protumačene i obnovljene), difuzne i nedorečene sadašnjosti, i željene bolje budućnosti koja bi trebala da pomiri savremenost i izvorne vrednosti za koje se Solženjicin, u punom smislu te reči, borio, mada sa različitim uspehom.

Solženjicinovo stvaralaštvo  je teklo u okviru jedne epohe koja se na prelazu milenijuma završila, a koja se gotovo bukvalno podudarila sa njegovim životnim vekom. Od decembra 1918. godine kada je u kovitlacu revolucije rođen, pa do smrti u avgustu 2008. godine, trajalo je ovaj  «ruski vek» u kome se Solženjicinova zemlja ponovo našla u  «smutnom vremenu» agonije, vladavine gole moći, propadanja, buđenja nade i obnove. Vojnik, fizičar, logoraš, pisac, publicista, istoričar, bivši disident, religiozni i društveni mislilac, proživeo je ovo razdoblje u njegovom epicentru.

Solženjicin, koga globalni mediji pre svega predstavljaju kao pisca-nobelovca, bio je ikonična figura ruske intelektualne scene koja se ne može pojmiti «uvezenim» aršinima. Istorija ruskog stvaralaštva pokazuje tendenciju da se njeni istaknuti predvodnici ne mogu razumeti u stvaralačko-estetskim kategorijama. Otuda i znameniti ruski pisci, bez obzira na ideološka ubeđenja (i njima sledstvenim zastranjenjima) često preuzimaju ulogu «savesti društva» pokušavajući da (po pravilu neuspešno) dosegnu status, «sekularnog sveca» koji  se  kroz svoje stvaralaštvo (što po pravilu uključuje i društveni aganžman) ne «igraju» stvaralačkim formama, već pokušavaju da otkriju istinu, smisao istorije i ostvarivanje pravde, boreći se i za ličnu slobodu i za narod. Ova tendencija, sa različitim ideološkim predznacima, konstanta je i kod devetnaestovekovnih slavenofila i ruskih zapadnjaka, i kod komunističkih autora, i kod sovjetskih disidentata i postsovjetskih ruskih stvaralaca. Uočeni sveobuhvatan, holistički, lični i duhovno-istorijski poriv u Rusiji nikada nije iščezao: mogao je biti sateran u podzemlje, u katakombe, progonjen ili «disciplinovan» etatističkim i partijskim naredbama, čak i prognan u inostranstvo, i opet se iznova pojavljivao, čvrsto se držeći uverenja da je ruski narod, njegova istorija (koja integriše i zalaganje za slobodu i pravdu svakog pojedinca)  i sudbina predmet specifičnog polja životne filozofije u kojoj najvažniji problemi još nisu rešeni, ali da će se to dogoditi jednog dana, i da će od toga zavisiti sudbina celoga sveta, odnosno njegove istine i pravde.  Solženjicin je svojim životom i stvaralaštvom, koje je sadržavalo sve ove elemente (a nije isključivalo težnju ka demokratiji), pre svega bio borac za svoj narod koga je prvenstveno zanimao odgovor na pitanje «kako obnoviti i urediti Rusiju» u skladu sa ovim težnjama.

Zato su Solženjicinovi spisi  od «Jednog dana Ivana Denisoviča» do studije o rusko-jevrejskim odnosima «Dva veka zajedno» bili radovi namenjeni da potresu i promene  društvo i njegovu savest, i otuda kontroverza koliko je Solženjicin zapravo bio pisac a koliko publicista. No, ovde treba primetiti jednu zakonomernost, koja pokazuje ograničenja i slabosti književno-stvaralačkih tendecija da se postane željena «savest društva». Naime, kvalitet Solženjicinovog stvaralačkog opusa od «Jednog dana Ivana Denisoviča» do poslednjih dela, sa izuzetkom spektakularnog «Arhipelaga Gulag» bio je, i pored nesumnjivog visokog nivoa, u postepenom opadanju. Dok se stvaralačka borba za ličnu i društvenu pravdu otelotvoravala u ranim delima koja su se sučeljavala sa  nepravdom totalitarnog sistema gulaga i čistki koje je Solženjicin lično iskusio u svojim logoraškim godinama, i dela su bila čistija, snažnija i neposrednija. Kako je vreme odmicalo, naročito tokom njegovog disidentskog boravljenja na Zapadu i po povratku u Jeljcinovu Rusiju, dela su postajala sve pretencioznija, voluminoznija (naročito uočljivo u slučaju «Crvenog točka») i  programskija, a samim time i manje efektna. Na kraju se Solženjicinovo stvaralaštvo pretvorilo u društveno-angažovani pamfletizam ili istoriografski rad pronicljivog i solidnog dometa, koje je zbog pređašnjeg stvaralačkog «staža» i dobronamernosti da se promisle smernice razvoja postsovjetske «Rusije u provaliji» steklo opštedruštveni ugled i priznanje. Ali, ono više nije plenilo značajniju pažnju u smislu stvaranja potresa koji menja društvo, pa čak ni ličnu savest, o čemu svedoče njegovi neuspesi u zadnjoj, povratničkoj fazi života, pre svega oni vezani za njegove autorske televizijske emisije na stanici ORT.

Na neki način Aleksandar Solženjicin je predstavljao «obrnutog grofa Tolstoja» XX veka.  Nasuprot nadarenom plemiću, koji je nakon svetske književne slave umislio sopstveno «narodnjaštvo» i «ružičasto» pasivno-pacifističko pravoslavlje (koje je više nalikovalo na budizam) pa je u svojoj gordosti počelo da deli savete ne samo mirjanima već i pravim duhovnim podvižnicima, Solženjicin je i svojim pisanim delima i svojim životnim stradalništvom pripadao ruskom narodu i bio, uz sve svoje nedostatke, «ruski narodnjak».

Zato su i njegovi umetnički i politički stavovi odražavali gogoljevsko zaveštanje sa završnih stranica «Mrtvih duša» po kojoj je Rusija «trojka» koja, tražeći svoj put, juri kroz noć, mimo puteva kojim su krenule druge države i drugi narodi. Zalažući se za autentični, «treći put» ruske opštedruštvene obnove koji bi bio podjednako udaljen i od komunističkog kolektivizma i zapadnog neoliberalizma, Solženjicin se okrenuo narodnim tradicijama i pravoslavlju, pokušavajući da osmisli koncept društvenog preobražaja postsovjetske Rusije. Uprkos velikom trudu, u ovom segmentu svog rada Solženjicin je bio uglavnom neuspešan i neshvaćen, pogotovo u pokušajima da racionalno konstruiše konture društvenog uređenja koje bi narodnjačkom tradicijom modifikovale u Rusiji prihvaćeni zapadni parlamentarizam. Ove namere  svakako nisu  bilo nimalo neosnovane, ali nisu odgovarale trenutnim procesima savremenog ruskog društva, već su više ostale kao zaveštanje, skica i putokaz za neka dolazeća vremena.

Solženjicin se zalagao za obnovu zemstva,  višestepenih samouprava od lokalnog preko regionalnog do državnog nivoa koje bi u Dumu delegirale predstavnike naroda i zajednica a ne partija. On je smatrao da bi  ovakva «demokratija malih prostranstva»  zajedno sa jakom, centralnom predsedničkom vlašću,  uz uvođenje drugog, korporativnog skupštinskog veća u Dumu i kao formiranje savetodavnog tela (koga je nazivao «vrhovnom moralnom instancom sa savetodavnim glasom») u najvećoj meri  vodila ka ostvarenju toliko traženog društvenog, ruskog «trećeg puta». Zato je i svakako neosnovano uverenje koje vlada  u ruskoj i svetskoj javnosti kako iza Vladimira Putina i njegove politike «diše» Solženjicin, koji je u Rusiji uvek bio više poštovan nego slušan.

Ipak, najveći značaj njegovog ukupnog stvaralačkog angažmana, bez obzira na provizornosti njegovih konkretnih predloga društvenih i političkih reformi, ne leži samo u doslednoj i istinoljubivoj opoziciji komunističkom totalitarizmu i traganju za autentičnim alternativama, već pre svega u spoznaji i neprestalnom isticanju da nema društvene obnove bez lične moralne obnove, obnove koja počiva na temeljima apsolutnog, nedeljivog morala koji važi i za pojedinca i za društvenu zajednicu. No, taj moral nije onaj racionalni, spoljašnji, zasnovan na principima odnošenja prema sebi i drugima. Nije to ni onaj stvaralačko-umetnički, erosni, kojem je u svoj svojoj pravdoljubivosti težio Solženjicin i mnogi stvaraoci pre njega u želji  da postanu «duhovne vođe»; i upravo zato on to i nije nikada ni mogao da postane, već da bude «samo» veliki pisac i značajni publicista. Okrenut ka sopstvenim narodnim tradicijama, Solženjicin se usmerio i ukazivao na pravi, «treći put» - ali ga nije uspeo u punoj meri dosegnuti. Na put hrišćanskog duhovnog morala ljubavi i žrtve koji je kroz istoriju sveta dao nebrojene prave «duhovne vođe», na «put svetosti» koji je u ruskom narodu pristutan od kneza Vladimira «Sunca Jarkog», Aleksandra Nevskog i Sergija Radonješkog,  preko Serafima Sarovskog i optinskih staraca do Jovana Kronštatskog, mnogobrojnih stradalnika i belog monaštva dvadesetovekovnih ruskih katakombi i duhovnika savremene Rusije.