Ivan Ivanović

Ostao sam disident

Ja sam Ivan Ivanović, pisac. Dosad sam napisao i objavio dvadeset knjiga proze, u ukupnom tiražu od oko 100.000 primeraka. Prosta računica kaže da je moje knjige pročitalo oko 500.000 ljudi. Bar dva moja romana su veoma čitana, jer su doživela više izdanja: "Crveni kralj" šest, "Arizani" jedanaest. Na književnim susretima sam sretao ljude koji su čitali "Arizane" više puta, a neki ih znaju napamet! U nekim bibliotekama pokazali su mi spiskove čekanja za čitanje mojih knjiga. Gledano iz tog ugla, uspešan sam pisac. Čak bi se moglo reći veoma uspešan !

Čitaoci su me, dakle, prihvatili, ali država Srbija nije. Ovo pismo je priča o mojim stradanjima u tri srpske države.

Kad sam ušao u književnost, romanom "Crveni kralj" (1972), komunistička (titoistička) država dočekala me je progonom: roman je zabranila, otpustila me s posla profesora književnosti, sprečila svaku moju književničku karijeru. Sud me je zbog romana osudio na dve godine robije, a država me je proglasila moralno-politički nepodobnim da vaspitavam omladinu. Sve zbog kritike komunističkog režima.

Ipak, nekako sam uspeo da se izvučem iz komunističke čeljusti i ne odem u zatvor. Ali ostao sam trajno bez posla, a književnošću sam mogao da se bavim uglavnom ilegalno (pokretao sam subverzivne izdavačke kuće, Zapis, Alteru, studio Ogledalo, Heretikus ). Štampanje "Arizana" u BIGZ-u 1982. i "Crvenog kralja" 1984. godine bilo je više incident , koji je država odmah zaustavila. To je značilo da sam držan na marginama književnog života, da su mi državne institucije bile nedostupne, da sam bio nagrđivan umesto nagrađivan. Da ne bih baš skapao od gladi, omogućili su mi invalidsku penziju u minimalnom iznosu i tako sam tavorio čekajući nekakve promene koje nisu bile ni na vidiku.

Ta komunistička država proglasila me je svojim neprijateljem. Disidentom!

Postkomunistička država, nastala na ratnim ruševinama svoje prethodnice, nastavila je njen kontinuitet i zadržala njen vrednosni sistem. Novina je bila u tome što je njen novi vožd , Novi Tito , Slobodan Milošević, razvio ratni barjak i pozvao pod njega sve nacionalne snage da bi vodio nove balkanske ratove. U taj ratni stroj su stali i neki proslavljeni pisci. Mnogi srpski pisci su zaluđivali srpski narod, među njima je bio, nažalost, i Borislav Mihajlović Mihiz! (Mihiz u "Memoarima o drugima").

Odbio sam da stanem u Miloševićev stroj i da služim takvoj državi. Na samom početku nove diktature dao sam intervju omladinskoj štampi u kojem sam tražio da Srbija prihvati slovenački izazov i distancira se od Titove države. Slovenija je lokomotiva Jugoslavije ! Sledio je novi progon, samo sad rafiniraniji. Nije bilo više sudskih zabrana, političkih suđenja, novi vlastodršci su izmislili bolji metod za likvidaciju političkih protivnika: tajne službe ! Ta vlast je ponovo udarila na mene kao pisca. Naime, godine 1993, u jeku ludila u dvoje, ja sam objavio antiratni roman "Ukleti Srbijanac". Roman je štampan, ali nije pušten u prodaju! Njegov izdavač, preduzeće Fivet, samo je povuklo knjigu iz opticaja! Jednostavno je nestalo 2.000 primeraka moje knjige, izgubio im se svaki trag, da se više nikad ne pojave. Posao zabrane su obavile tajne službe, Udba .

Bio sam neprijatelj takve države! Ostao sam disident!

Demokratska država, nastala petooktobarskim promenama, obećavala je da će napraviti diskontinuitet od prethodne dve. Ali uskoro se pokazalo da sloboda nije umela da peva kao što su sužnji pevali o njoj (Branko Miljković). Uzalud sam očekivao, kao i svi drugi disidenti, da će demokratska vlast da ispravi nepravdu komunističkog sistema i da nam bar prizna da smo dali doprinos njegovom rušenju. Ništa od toga. Stari komunisti su preuzeli nove stranke, postali njihovi čelnici. Umesto jedne dobili smo više komunističkih partija, nedemokratskih, autokratskih, piramidalnih. Umesto demokratije dobili smo partokratiju, u kojoj je vlast glavni cilj i smisao života. Titovi komunistički kadrovici, sekretari partijskih komiteta, Miloševićevi direktori, julovci, ponovo jašu na čelu kolone (Nazor) i određuju ko je ko u zemlji Srbiji. Partije (stranke) restaurirale su turski feudalni sistem, sa ministrima kao pašama, nedodirljivim i neprikosnovenim u svom pašaluku. Još jednom su propale disidentske nade da će sloboda umeti da peva.

Budući da su novi feudalci stekli solidno komunističko i postkomunističko znanje i obrazovanje, apsolvirali tehnologiju vladanja, dosetili su se kako da nas još jednom prevare i obmanu javnost. Doneli su neke demokratske zakone, ali ih ne primenjuju! Tako je Narodna skupština usvojila mrtve zakone: Zakon o lustraciji, Zakon o izjednačavanju prava boraca protiv fašizma, Zakon o rehabilitaciji (Zakon o denacionalizaciji nije ni donet). Izvršna vlast, čak četiri vlade, nije ni prstom mrdnula da se ovi zakoni primenjuju. Nisu novi feudalci ludi da sami sebe lustriraju !

Mene je, razume se, posebno interesovao Zakon o rehabilitaciji. Zatražio sam od nadležnog suda da odgovori da li sam opravdano bio proganjan, da li sam zakonito otpušten s posla. Iako je sud po tom zakonu bio obavezan da mi odgovori za dva meseca, evo već dve godine kako se ne oglašava. Ništa, dakle, od rehabilitacije.

I u demokratiji su se, u mom slučaju, desila dva incidenta . Prvi, kad je Srpski pokret obnove (Vuk Drašković) u trećoj vladi dobio Ministarstvo kulture, postavio me je za pomoćnika ministra. Bio je to prvi platni spisak koji sam potpisao posle trideset godina! Kad se taj posao završio, otišao sam u starosnu penziju, povoljniju od invalidske, u iznosu prosečne penzije. Drugi, kad je Politika ad (urednik Jovo Vukelić) odlučila da štampa moja dva proslavljena romana, "Crvenog kralja" i "Arizane", kao knjige koje su izvršile znatan uticaj na čitaoce i obeležile jedno vreme. Još malo pa da postanem državni pisac ! Ništa od toga, peta demokratska vlada, kao i komunistička pre dvadeset godina, požurila je da ove greške ispravi i vrati me tamo gde mi je mesto, u disidente .

Taj posao je obavila Grupa 17, vlasništvo novih kapitalista, koja u demokratskoj koaliciji ima otprilike onu ulogu koju je imao JUL u Socijalističkoj stranci. Ova grupa je ispravila obe greške prethodne vlade: preko nove uprave u Politici ad još jednom je zabranila moje knjige , a preko Ministarstva kulture odredila je da nisam značajan pisac .

U Politici ad , kao i u mnogim drugim ustanovama, Grupa je izvela udar i smenila sve kadrove koje je prethodna vlada postavila. U novoj seči knezova, u novim čistkama , za subašu je postavljen izvesni Gušanac (kakva simbolika!) sa zadatkom da ukine izdavačku delatnost, što je ovaj gori sluga loših gospodara i učinio. Jedan od prvih poteza mu je bio da zabrani reklamiranje i prodaju mojih knjiga, što znači da će "Crveni kralj" i "Arizani" završiti u reciklaži prilikom likvidacije preduzeća.

Novo Ministarstvo kulture, valjda da bi prikrilo veliku pljačku naroda svoje Grupe, povuklo je jedan marketinški potez, koji na prvi pogled može da deluje humano , a u stvari predstavlja još jednu prevaru naroda . Naime, Ministarstvo je odlučilo da nagradi neke stare islužene umetnike i dodeli im posebna priznanja za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi u Republici Srbiji (dosad je takva priznanja dobilo 308 umetnika). Problem je nastao kad se postavilo pitanje ko će da odluči koji su umetnici dali taj vrhunski doprinos srpskoj kulturi. Ministarstvo je, u najboljem komunističkom maniru, odredilo ideološku komisiju koja će da kaže ko je ko u srpskoj kulturi. I Komisija je rekla: Ivan Ivanović ( Žarko Komanin, Danko Popović, Žika Lazić, Radomir Smiljanić, Miroslav Egerić... ) nije dao značajan doprinos srpskoj književnosti !

Pošto smatram da država nema pravo da ocenjuje vrednost umetnika, pogotovo ne jedno partijsko ministarstvo , makar kakvu načinilo državnu komisiju , obraćam se ovim protestnim pismom javnosti (institucijama kulture, medijima, čitaocima, stvaraocima, književnicima...) da se javno izjasne o postupku države i kažu: Da li je postojao Ivan Ivanović (Nazim Hikmet)?

Demokratska država nastavlja sa praksom komunističke države, deli umetnike na podobne i nepodobne , svojima dodeljuje posebna priznanja, a tuđima negira svaku vrednost. I to radi preko jedne komisije, u stvari komiteta za političku podobnost. Komunistička država, u kojoj smo živeli pola veka srpske istorije, delila je inteligenciju na poštenu i nepoštenu. Poštena inteligencija je bila ona koja je služila komunističkoj vlasti, a nepoštena koja joj se odupirala. Imao sam čast da kao pisac budem svrstan u nepoštenu inteligenciju! Ta država me je odbacila, ali su me primili čitaoci, zato što ih nisam lagao i što sam bio pisac krvave istine i čovekovog prava (Drainac). Razume se da sam zbog toga bio stalno kažnjavan od te države, a što sam ipak preživeo, to je zato što sam živeo u čitaocima. Nova država samo nastavlja politiku stare države.

Stoga, odluku državne komisije treba gledati kao poslednji obračun Titovih komunista sa mnom i to Miloševićevim metodama.

Izjavljujem da sam neprijatelj i ove države. Ostao sam suvišan, nepotreban pisac ! Disident !

Neki čitaoci su mi rekli da sam pogrešio što sam uopšte tražio tu penziju. Pa mi te čitamo kao pisca koji se ne uklapa u standarde, doživljavamo te kao čoveka koji se odupire državi, vidimo u tebi disidenta. Ako postaneš državni pisac, za nas si neinteresantan. Šta će tebi nagrade, priznanja, privilegije? Ostani to što jesi. Kad sam o tome razmislio, video sam da su čitaoci u pravu. Šta ja mogu da ponudim? Progone, nagrde, osude, šikaniranja. Državni pisci mogu da okače na svoje revere, kao generali , komunističke nagrade i priznanja, odlikovanja. Stvar je u tome kako se gleda na stvar, šta se vrednuje. Državi bih mogao čak da zahvalim što me je spasla od sebe! Što se tiče egzistencije, ako sam tolike godine živeo kao invalidski penzioner (minimalna penzija), živeću koliko mi još preostaje kao starosni penzioner (prosečna penzija). Kao sav normalni svet , kao moji čitaoci.