Filip Grbić

INVAZIJA NA HUMANIZAM

Kada je film Invazija, (The Invasion, 2007) u režiji Olivera Hiršbigla (Oliver Hirschbiegel), prošle godine konačno dospeo u javnost, doživeo je nespeh kako u komercijalnom, tako i u pogledu recepcije. Spoj p roslavljen og evropsk og reditelj a i holivudsk e produkcij e se još jednom pokaz ao kao rizičan spoj u tržišnom smislu. Producenti Warner Brothers - a nisu bili zadovoljnim konačnim Hiršbiglovim materijalom pa su čak u post-produkciji angažovali braću Vačovski (Wachowski brothers) kako bi delimično preinačili scenario i uz pomoć reditelja Džejmsa MekTiga (James McTeigue) snimili nekoliko novih scena. Zadatak je bio jednostavan: u prethodnom obliku filmu je nedostajala akcija pa ju je trebalo dodati. Vodeće uloge pripale su Nikol Kidmen (Nicole Kidman) i Denijelu Krejgu (Daniel Craig). Ispostavilo se dani slava autora (koji, doduše, nisu radili koordini rano) i glumaca nije doprinela tržišnom uspehu filma. Ta činjenica ne treba previše da čudi. Radi se o još jednom filmu koji pripada katastrofičkom žanru na temu opšte epidemije. Tačnije, u pitanju je rimejk filma iz 1956 . pod nazivom Invazija kradljivaca tela ( Invasion of the Body Snatchers , režija Don Siegel ) . Međutim, da li Invazija ipak donosi nešto novo?

Radnja se događa u Baltimoru (SAD) u naše vreme. Američki spejs šatl pada na Zemlju donoseći zarazni virus koji brzo i neprimetno osvaja Ameriku. Virus postaje aktivan tek kada zaraženi zaspi čime započinje proces „ponovnog rađanja“ kroz sluz i gnoj, a u novi život i novi dan zaraženi ulazi baš isti onakav kakav je i bio pre zaraze – uz jednu nevidljivu razliku – on je sada vanzemaljac i kao takav radi za „vanzemaljsku stvar“ šireći virus gde god stigne. Međutim, vanzemaljci nisu poput zombija Džordža Romera (George Romero) koji gube više mentalne funkcije te nasumično ujedaju sve što je živo, već pre liče na vanzemaljce iz Karpenterovog (John Carpenter) Oni žive, asimilujući se s ljudima, oni osvajaju vlast inteligentno i postupno. Ali dok Karpenterovi tuđinci zlonamerno nastoje da zavladaju nad nedužnim ljudskim rodom, vanzemaljci u Invaziji pokušavaju da apeluju na razum ljudi kako bi oni i dobrovoljno pristali na „preobražaj.“ Glavnu junakinju filma, psihijatra Kerol (Kidmen), u nekoliko navrata nagovaraju zaraženi bivši muž Taker (Jeremy Northam) kao i zaraženi ljubavnik Ben (Krejg) da pristane na novi život, jer, kažu oni, njihove, vanzemaljske, metode ne razlikuju se od njenih (psihijatrijskih). I ona propisuje lekove u cilju dobrobiti ljudi kao što to sad čine oni. Osim toga, tvrde oni, ostaje ti sve: uspomene, svest o sebi, itd. Dakle, tu se vidi da vanzemaljstvo nastupa kao jedan od mnogobrojnih načina da se sve promeni kako bi sve ostalo isto. Te ponude Kerol odbija istovremeno nastojeći da sačuva svog sina, na-virus-imunog dečaka Olivera (Jackson Bond) , koji predstavlja verovatno jedinu nadu čovečanstva.

Ali, šta još odlikuje vanzemaljce? Oni su bezosećajni. Tako se međusobno prepoznaju. Ko? Vanzemaljci? Pa ne, ljudi! Na javnim mestima ljudi se prepoznaju po plaču, gnevu i uopšte, po raznim jakim emocionalnim reakcijama. Ideologija koja preobražava pojedinca u subjekta na taj način, kao čoveka od krvi i mesa (koji plače, smeje se, pati, raduje se) jeste ideologija humanizma koja dominira u poznom kapitalizmu. U njenoj osnovi leži ideja da smo svi mi ispod svojih uniformi, odela, rita, crnih, belih ili žutih koža – ljudi . Tako shvaćen humanitet pretpostavlja „ideološku neutralnost,“ on se zamišlja kao „neiskvareno srce društva,“ neiscrpni resurs demokratije i ne može po sebi biti izvor bilo kakvog zla, jer svako zlo tobože počinje sa ideologijom – tom „krivom svešću o društvenoj stvarnosti.“ Upravo ta, „anti-ideologičnost“ humanizma jeste njegova ideološka odlika par exelance . Ideologija se sa tog stanovišta uvek shvata kao nešto himerično, utvarno, nerealano i, u krajnjoj liniji, nečovečno . Humanizam sebe vidi kao (vulgarn u ) golu istinu o potrebitom biću koje oseća i teži sreći dok izbegava nesreću. Sloboda je prema tome sloboda da se uživa i sve što se tome suprotstavlja biva istog časa označeno kao fanatizam, totalitarizam, jednom rečju, nesloboda. Sreća se shvata kao kontinuitet spontanog zadovoljenja neposrednih potreba a nesreća kao nasilje nad slobodom da se uživa koje, po pravilu, potiče iz neke „uvrnute ideološke kostrukcije.“ Mnogi anti-utopijski filmovi naivno shvataju politiku kao nešto što se prostire između dva pola – demokratije sklonosti i asketizma ideologije. Jedan od nedavnih primera je Ekvilibrijum ( Equilibrium, Kurt Wimmer, 2002) gde u pravo vidimo tu lažnu, neurotičku opoziciju kao i samo to naivno shvatanje ideološke interpelacije: sveprisutni totalitarni režim upravlja mortifikovanim podanicima putem Prozijuma , leka od koga oni gube sposobnost da osećaju, dok disidenti ( sense - offenders ) kri š om u ž ivaju podjednako u „ sitnicama “ kao š to u ž ivaju u predmetima „ visoke “ umetnosti , bitno je da u ž ivaju , ali jo š uvek ne slobodno jer se kriju od pogleda velikog Drugog .

V ratimo se vanzemaljcima i njihovim odlikama. Njihova invazija donosi, na kratko, mir u svetu. Buš i Čavez zagrljeni, Amerikanci napuštaju Irak, Severna Koreja u miru sa susedima. U odsudnoj sceni, Ben-vanzemaljac govori o „boljem svetu“ koji oni donose, svetu bez nasilja, bez siromaštva, svetu u kome „ nema drugog“ i kada mu Ker ol na sve to kaže „ti više nisi Ben“, ovaj odgovara: „ ne, nisam samo Ben, ja sam sada više od Bena.“ Dakle vanzemaljstvo je, lakanovski rečeno, „ ono što je u subjektu više od njega samog. “ A jedino ideal može imati takav status. To nije sve. Tokom čitave radnje filma oni pokušavaju da zaustave Ker ol ali ne i da je ubiju. Oni nikoga nisu ubili. Međutim, u celoj svojoj privremeno uspešnoj nenasilnoj borbi protiv nasilja oni su ipak spremni za jedan jedini akt nasilja, a to je nasilje nad detetom (Olijem, jer je imun na virus ). Pa pošto žrtvovati dete za Ker ol nije opcija, štiteći ga ona ubija čak petoro zaraženih. Nasilje nad detetom je linija koju Invazija , poput mnogih drugih filmova nije uspela da pređe, ali joj se mora priznati ne samo to da je prišla tome blizu, već i da je dete prepoznala kao najvažniju prepreku, najmoćnijeg neprijatelja, upravo klasnog neprijatelja.

Šta je danas dete? Kakav je ideološki status deteta u humanističkoj er i poznog kapitalizma? Dete nije prosto čovek ili nekakav mali čovek, dete je nešto poput nad-čoveka u onom smislu u kome nam nevolje neprestano vise nad glavama, u smislu postmodernog superega koji zabranjuje bilo kakve zabrane i samim tim posredno (ali i neposredno) naređuje da se uživa. Ako obratite pažnju, videćete da su holivudski filmovi prepuni starmale, bezgrešne, aseksualne, za-zlo-neznajuće dece, koja po pravilu bivaju višestruko zrelija i mudrija od svojih infantilnih roditelja. I ne samo to. Čitava jedna (veoma moćna) grana nevladinog sektora u savremenom građanskom društvu posvećena je pravima deteta i osiguravanju dece od nasilja, zloupotreba i slično. Dete je takođe pod opsadom industrijske robe, poput igračaka i pelena, čiji je cilj, zapravo, da dete što duže ostane dete. U školama se sve više istiskuju tradicionalne forme ocenjivanja i prinuđivanja deteta na učenje. Popularn o-psihološki priručnici za podizanje dece pisani u duhu New Age -a, zabranjuju svaki oblik kažnjavanja, pa čak i da se do izvesnog starosnog doba detetu govori ne . Poput leptirica oko sveće sve ove diskurzivne prakse kruže oko srca poretka – ideologem a deteta. To srce pumpa krv od koje se kapitalizam reprodukuje. Na detetu postaje očigledna logi k a kapitalizma: zabranjene su sve zabrane, uživanje je naređeno . Lakanovska parafraza čuvenog Frojdovog stava bi glasila: dete je I me-oca čoveka. Otud potiče savremena diktatura sreće (život je kratak, uživaj u životu!) i kompleks krivice zbog neuspeha da se uživa (da li si probao sve u životu?) Tako se odgaja potrošač koji, po staroj ali aktuelnoj Marksovoj formuli ideologije, „to ne zna, ali to radi.“

U tom smislu, pokušaj vanzemaljaca u Invaziji deluje zadivljujuće revolucionarno. Oni suprotno permisivnoj logici humanističkog kapitalizma sprovode restrikcije nad osećanjima – kantovskom jezgru patologije, gaje univerzalne ideale (svetski mir, bolji svet, itd.) i, najvažnije od svega, spremni su za udarac u samo srce poretka, ideologem deteta, koji danas više od bilo kog staromodnog, bunjuelovskog lika trulog buržuja koji samo ždere, nosi karakter klasnog neprijatelja.

Međutim, autor(i) filma nisu nesvesni svojih subverzivnih učinaka. Na samom kraju filma, kada je epidemija već potpuno iskorenjena a svi zaraženi ponovo postadoše ljudska bića, u sceni u kojoj su sve koordinate stare realnosti čvrsto na svom mestu : prostrana kuhinja doma više klase, razdragana deca se spremaju za školu, roditelji za posao, čita se dnevni izveštaj o mrtvima u Iraku itd . Ker ol se, iznenada, na vest o mrtvima u Iraku, zabrinut o priseća šarmantnog ruskog ambasadora i njegovih reči na jednom prijemu: zamislite svet u kom nema nasilja, problema... zamislite da ljudi prestanu da budu ljudi ... Zavesa. Dakle, Invazija nam preporučuje da ponovo promislimo smisao humanizma . Šta u ovom kontekstu znači biti čovek? To znači biti osetljivio biće, poput nezaštićenog, nevinog deteta, koje samo želi da bude srećno i ništa više. Film jasno sugeriše da nejednakost i nasilje nužno pripadaju svetu takvog čoveka, to jest da je on kao takav nužno proizvodi nejednakost i nasilje i da je zaineresovan za opstanak upravo takvog sveta.

Invazija na svež način postavlja problem koji savremena politička levica ne opaža jer još uvek traje njen dogmatski (humanistički) dremež. Takva levica zadovoljno posmatra kako svet polako (ne-revolucionarno) ipak „napreduje“ sa propovednicima ljudskog dostojanstva poput Bila Gejtsa i Džordža Soroša, zaštitnicima dece poput Anđeline Džoli i Madone, ekološki odgovornih pojedinaca poput Ala Gora... Neverovatno je da se neke levičarske organizaje još uvek bore protiv lika tradicionalnog kapitaliste, surovog eksploatatora koji misli samo na profit. Taj lik je prevaziđen. Na njegovo mesto stupio je lik post-modernog šefa, „čoveka poput tebe i mene“ koji je na „ti“ sa radnicima, ne propušta priliku da priloži sredstva za humanitarne svrhe i veoma se brine zbog globalnog zagrevanja kao i zbog nedostatka tolerancije prema manjinama. Naravno, ti ne možeš da se porediš sa njim jer si siromašan, neosetljiv na patnje drugih ljudi, svojim ponašanjem uništavaš okolinu, a povrh svega, pun si predrasuda i zato mrziš manjine. Viša klasa je preuzela pomenute diskurse kako bi uvek mogla lako da optuži nižu klasu za sebičluk, netoleranciju i ekološki prostakluk. Umesto da poput Naomi Klajn, „zna sve istine o neoliberalnom zlu,“ za levicu bi bilo bolje da putem odricanja od svog tog „znanja“ zauzme ponovo stanovište proletarijata i počne da se pita kako je moguć svet u kom će ljudi prestati da budu ljudi.