Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život

 

 

 

Slavko Živanov

Srbija na Velbing spirali

Tropsko leto u Srbiji prekinuto je iznenadnim zahlađenjem, kišom, oblacima koji su se nad njom nadvili. Dosada i dokonost prekinute su ranije, formiranjem raznoraznih „nivoa vlasti“, najpre republičkim, a zatim i beogradskim. Ali, zahladilo je tek pošto je uhapšen bivši predsednik Republike Srpske. I nekako se jeza uvukla pod kožu svima onima koji su to što prati to, najblaže rečeno neuobičejeno, iznenadno i čudno hapštenje, neostrašćeno ali zabrinuto posmatrali...

Šuplje priče, tragikomični skeč umesto konferencije za novinare, pokazivanje fotografije iz porodičnog albuma i nesposobnost davanja suvislih odgovora nadležni su pokušali da opravdaju formulacijom „u cilju dalje istrage“. Bedno.

Promena direktora BIA. (Ne)Učestvovanje MUP. Rat podmetnutim informacijama koji vode ove ili one službe preko medija, naših i domaćih. „Kurir“ i „Pravda“ protiv „Pressa“ i B92. Čak je i „Dejli telegraf“ „saznao“ da je Karadžića izdao Mladić. Niko drugi nego baš Mladić, čemu valjda treba da sledi da Karadžić osvetoljubivo ispriča sve što zna o tome gde Mladić gleda u pasulj i baca bele čini - sve u svemu jadno, iako je od BND-a... Sve iz svakodnevice bivšeg predsednika Srpske postaje vrlo važno, jedna tema otvara drugu, novinari se bave kafanom, guslama, dobrim komsijama, ljubavnicom... svime i svačim, čak i pohvalama profesionalnom radu BIA, koja je, eto opet, postala univerzalna i opet iznad vlasti, svima komandujuća, a tako gordo samoupravna...

Dakle, krug je nekako zatvoren ovom akcijom i Služba se ponovo vratila na one grane na kojima je bila dok je njome rukovodio Stanišić. Dirigovala je javnim mnjenjem, dodvoravala se ili kažnjavala političare, sveznajuće stražarila nad državnim neprijateljima, dokonim kafanskim galamdžijama, folirantima svih boja i svima ostalima mislećima i nemislećima, potpuno i celekupno, a uspešno. Neupitno i nesumnjivo, kano neka klisurina, ponosna i delotvorna jer je jedino Ona samo po sebi mera svih stvari. Vododelnica dobrog i zlog. Eto takvu smo službu opet dobili, zaprovo smo je imali, ali je Bulatović nju nekako sputavao, a ovaj Saša Vukadinović dao joj krila. Na sreću ili na žalost, to je tako samo u pričama takvih analitičara i novinara koji se, ili drže one narodne – što je babi milo... ili im je neko koga cene šapnuo da bi bilo dobro da upravo tako i misle i da ne treba takvo mišljenje prećutkivati...

U celoj ovoj priči čak i od toga koje su jedinice uhapsile čoveka, kako i kad, važnije je, ili je možda čak jedino važno to - kako su te jedinice došle do informacije ili saznanja da treba zaskočiti suvonjavog, sedog, bradatog starinu, koji izgleda pitomo, nekako izmučeno i krajnje bezazleno i dobronamerno. Na to pitanje valjalo bi odgovoriti, a sve pohvale i hvalospeve Službi, svi koji žele i osećaju neutoljivu potrebu da to učine, mogu poetično dograbiti telegrame, i pesničkim metrom, u zvezde okovati kako Službu, tako i sebe, jer nek i Služba zna ko je sve hvali. Valja se tako, ne može da škodi. A uz dobru staru praksu koja će, kladim se u pet miliona dolara opet doživeti reinkarnaciju obnarodovanja u dnevnikovom dodatku na Javnom Servisu Europske Srbije, neće nam promaći ni jedan jedini čestitar ni njegovo delo.

Ali, Službi treba priznati to što radi i petkom uveče, što će reći nisu po'itali na vikend, da termički obrađuju mladunčand domaćih životinja. Od mirnog vikenda sa porodicom, zbog žrtvovanja za narod i državu, preče im je bilo rešiti pitanje sedog starca, neprijatelja naroda i države, zločinca koji je stajao na evropskom putu Srbije sa svojim „Velbing“ spiralama i radiestezijskim antenama. Posao je posao i u tome nema ničeg ličnog.

Elem, čulo se da su se hapšenju obradovali mnogi. Negde u Bosni bilo je i šenlučenja, ali i u Srbiji je bilo zveckanja šampanjskim čašama. Možda se ovim potonjim samo učinilo primerenim to što će sada, napokon, Srbija velikim koracima krenuti ka Evropskoj uniji. To im se može oprostiti, ali ne verujem da im se bilo koji naredni uslov, štap, ili kazna od strane iste te EU može oprostiti.

Znamo i da su konsultacije sa ambasadorima iz zemalja koje su priznale državu Kosovo završene. Vraćanje ambasadora u glavne gradove tih država, glupo je taman toliko koliko je bilo glupo svoditi celokupan protest Srbije na povlačenje istih diplomata. Ali, možemo se složiti da je vraćanje istih štetno kao i igranje sa povlačenjem. Imali smo dakle glupavu naredbu da se ambasadori povuku na konsultacije iako je svima bilo jasno da diplomatski odnosi sa državama takvog značaja ne mogu biti dugo u krizi, ali s tom naredbom se ipak išlo. Svaki trećerazredni činovnik ili predsednik opštine u Srbiji koji misli za samo mesec dana unapred, upitao bi se prethodno kako da tu naredbu povuče, a da ne donese štetu. No znajući ko je takvu odluku doneo, siguran sam da o tome nije razmišljao. Sada se ovaj potez vraćanja ambasadora može tumačiti slabošću, promenom kursa, implicitnim prihvatanjem nezavisnosti... čime god, samo ne manifestacijom odlučnosti, nekakvog jasnog plana, inicijative, akcije ili bilo čega pozitivnog po Srbiju, njene građane i granice. No, takav je potez bio neminovan, mada smo sigurni da nije pravovremen.

Doduše, možda će ambasador u Vašingtonu, kada se tamo vrati posle godišnjeg odmora, ubediti Kondolizu Rajs, da malo olabavi u vezi s Mladićem, a malo zategne sa Bin Ladenom, jer neće biti da joj je bitnija Bosna od Njujorka i bivšeg Svetskog trgovinskog centra. Mađutim, razume se da će odsad pred Srbijom postojati samo - uslovi svih uslova. Hoćemo da kažemo da je do sada Srbija ispunjavala uslov za uslovom i više ih nema mnogo, tako da je ekvivalent nepostojanju velikog broja (nedostižnih) uslova, postojanje manjeg broja velikih uslova. I tu svi kritičari Koštuničine vlasti moraju da mu odaju priznanje jer je ipak on najviše doprineo ispunjavanju tih Haških uslova. Međutim, nije više reč samo o Hagu. Već se nazire da će jedan takav uslov biti regulisanje odnosa sa Kosovom i taj će uslov Srbiju mrcvariti bar koliko i haški uslov. Posle toga, verovatno je da će se definisati neki ne manje složen, ubitačan uslov, i tako će put koji Srbija prelazi ka Evropi biti zapravo put ispunjavanja uslova koji Srbiju čine sve više Evropom, a sve manje Srbijom. No, čak i to ne mora da bude dramatično problematizovano sve dok politička elita, šta god to bilo, tačno zna šta hoće i kuda to vodi Srbiju, po koju cenu i koliko mora da se trpi. I s druge strane, narod koji je bira, da glasajući potvrdi baš to stremljenje koje elita personifikuje, promoviše i sprovodi. Možda će EU stvarno nekad imati snage da stane prekoputa Sjedinjenih Američkih Država. Možda je uvođenje viza za Amerikance neki nagoveštaj toga, ali ukoliko nam evropsku administraciju i rukovodeću elitu predstavljaju lajčaci, kušneri, raznorazni janezovi, ili pajaci poput Sarkozija, onda je Srbiji bolje da dobrovoljno bude pod okupacijom lično Madlen Olbrajt, pa i ako joj u tome pomaže bosonogi Holbruk.

25. jula 2008.

 

 
 
Copyright by NSPM