Dragoljub Žarković

S bedžom ili na njemu

Ovonedeljni utisak formirao se kao lavina. Jeste malo besmisleno pominjati sneg na ovih neprirodnih 37 stepeni u hladu, ali teško je naći bolje poređenje za onaj splet događaja i odluka koji su opredelili Tomislava Nikolića, vođu radikala u otadžbini, da podnese ostavku.

Grudva, ona inicijalna, formirala se još tokom poslednjih izbora i kotrljala se niz strmu ravan gotovo svakodnevno. Sad će se naći puno onih koji će tvrditi da su ovakav rasplet predvideli, ali rekao bih da smo od raspleta daleko i da je ovo što je obelodanjeno u subotu tek prvi čin.

Meni lično bilo je vrlo indikativno odbijanje Aleksandra Vučića da se, posle gubitka šansi da postane gradonačelnik Beograda, upiše na listu narodnih poslanika u Skupštini Srbije. Kao da je osetio na kom terenu će se odigrati sukob dve političke volje - Šešeljeve i Nikolićeve. Neko drugi iščitaće druge znake rascepa, a bilo ih je poviše, o čemu se odnedavno šuškalo podjednako glasno koliko su glasno radikali demantovali da postoji sukob.

Tomislav Nikolić odavno ima izraz lica čoveka koji trpi. Da to nisu bili gastritični bolovi pokazalo se na kraju ove nedelje. Nije bilo mogućno voziti partijski kamion po krivudavim političkim bogazama Srbije tako što će Nikolić pritiskati kočnicu i gas, a Šešelj držati volan u rukama i ta situacija je morala da se razreši.

Veliki su izgledi da se sada taj kamion prevrne u prvoj krivini. Mentalni sklop radikalskog rukovodstva najsličniji je komunističkom obrascu. Skloni su, naime, da priznaju samo sud svoje partije. To nikako nije zbog ideološke sličnosti s onima koji su ušli u čitanke, već najpre zato što su se u ogromnoj većini ostvarili u okviru partije, stekli društvenu promociju, materijalnu korist, izuzeli se od blede svakidašnjice i napravili neke karijere. Otuda se javio poslušnički mentalitet koji je javnosti prikazivan kao ideološko i akciono jedinstvo. Svi su mislili kao jedan i kad nisu ništa mislili.

Sad, napokon, imaju izbor. S bedžom ili na njemu. Već prvog dana glasanja po tačkama dnevnog reda vanrednog zasedanja srpskog parlamenta biće izvesnije šta se dogodilo posle Nikolićeve ostavke. Ako se on jedini pojavi bez Šešelja na reveru, biće jasno da je partijska nomenklatura stala iza haškog diktata i da je očuvanje sinekura i poslaničkih privilegija prevagnulo. Oni bi jednodušno glasali za Nikolićevo prihvatanje sporazuma s Evropskom unijom, samo da je on pobedio u sukobu s odsutnim šefom, kao što će, verovatno, u impresivnom procentu sada glasati obrnuto, protiv sporazuma. Ali, to je tek ćuprija i glavna cena ovog raskola, koji sada možda jeste samo personalne prirode, biće plaćena na izbornom mostu. Može se s potpunom pouzdanošću tvrditi da je Srpska radikalna stranka u poslednja dva izborna ciklusa, i kad je reč o predsedničkim i parlamentarnim izborima, ostvarila svoje vrhunske rezultate i da će svaki naredni rezultat biti gori od ovih, sve da Tomislav Nikolić i ne napravi novu partiju, pa čak da se u društvu ništa ne popravi nabolje.

U tome leži glavna politička posledica sukoba unutar Srpske radikalne stranke. Oni su hteli da odigraju istorijsku ulogu i završiće kao epizodisti koji su dva puta bili nadomak cilja, možda i zato što je kad god bi Toma dodao gas, Šešelj motao volan udesno. Nisu to, bre, Paja i Jare, niti je ovo televizijska serija.