Manojlo Vukotić

Kažnjena Srbija

Da li je moguće da nam se mater Evropa tako podrugljivo i cinično smeje? Da li je Srbija, odista, crna rupa u njenom plavom omotaču? Da li su Srbi narod za volujska kola, a moderna i udružena Unija daje im kao nagradu televizijske prenose formule jedan?

Nije davno bilo - bio je predizborni maj - kada se sa svih evropskih proplanaka dozivala pobeda demokratskih snaga u Srbiji. Novi , snažni, žestoki, koordinisani pritisak, graničen sa ucenom, tražio je da se u Srbiji formira proevropska vlada. Hiljade obećanja pljuštale su sa svih strana. Nije bilo ničeg što će izostati: besplatna putovanja, šengen-vize, stipendije, skidanje embarga i carina, stotine hiljada radnih mesta, slapovi investicija mereni milijardama evra, otvorena vrata za ulazak u mermerno predvorje Unije, prostrt crveni tepih za paradni korak u NATO sklonište... „Evropa čeka Srbiju“, „Srbija je potrebna Evropi“, „Srbija ima veliku budućnost u EU“, „Srbija ima ogromne potencijale“, „Srbija ima izvanredne kadrove“... Nije se znalo više ni ko od političkih lidera, ministarskih kandidata i oprobanih vlastoljubaca šta obećava narodu.

U proevropskoj euforiji, ustoličena je proevropska vlada. Titrala je nada da će nam, i tako klecavim, a bilo je i većih bogalja koje su primili u EU, Evropa vratiti neki dug i pružiti ruku spasenja. I ispuniti deo obećanja.

Ali, ne! Evropa je „dosledna“ učiteljica. Ne daje prelazne ocene dok ne izmuštra, dok ne klečiš na kolenima, u ćošku, na tucaniku ili soli! Dok te ne boli - do molbe.Potpišite SSP - i otvorićemo vam vrata, lepo su nam rekli. Potpisali smo, posle višemesečnih svađa, pada Vlade, izbora i raskola. Vrata su se ponovo zalupila.

Uhvatite begunce da Sheveningen bude puniji i sve će biti zaboravljeno! Predali smo Karadžića. Malo je, trebalo bi i Mladića. Naš tužilac kaže za strane novine (slučajno ili ne!) da je on u Srbiji i da ga lovi deset hiljada ljudi! Drugi državni funkcioneri odgovaraju da je sve to što on kaže smejurija i da imaju samo starog Mladićevog fotorobota. Svejedno, jurimo ga i po fotorobotu. Ali, rigorozna i pravedna Evropa u međuvremenu pušta zlikovca Nasera Orića da šenluči po srpskim selima oko Srebrenice, gde je Srbe nabijao na kolac. Kažnjava Rasima Delića sa tri godine zatvora za sva strašna ratna zlodela. Haradinaj po Kosovu krčmi zemlju, drogu i oružje i političku vlast. Mi, nesrećnici, jurimo mizernog politikanta i preprodavca drvene građe iz Slavonije, Hadžića, ne bi li nam, kao, sve oprostili!

Ne praŠtaju! Ne daju. Ne haju.

Neće, vele, Holandija. Takav je evropski sporazum: samo konsenzus svih! A Holanđani još peru ruke i savest zbog Srebrenice i neće za Srbiju da dignu ni mali prst. Evropa hoće sve prste, stisnutu šaku. Tako se pokazuje jedinstvo.

Zatrčani hoćemo da Međunarodni sud samo proceni da li je Kosovo priznato kao država - mimo prava. Idemo na Ist River , u najveću i najnadležniju svetsku kuću. Evropljani, već nedeljama, zapomažu: to je protiv vas, nemojte!

U ponedeljak je ta kula datih nam obećanja ponovo srušena. Ovo je, odista, mnogo ozbiljno. Gotovo zastrašujuće.Čime ćemo se mi sada prati i umivati? Čime će se prati Vlada i proevropska struja? Je li Srbija toliko crna i ocrnjena, da se ničim ne može oprati? Ni ustupcima. Ni kajanjem.

Kuda da idemo? Koga da zovemo u pomoć? Šta sve da uradimo da bismo bili dobri, poslušni i priznati? Da se odreknemo Kosova? Grešili smo. Grešimo i sada: brljamo, neorganizovano radimo, improvizujemo, uvodimo partitokratiju, koprcamo se u mreži svojih malih interesa i sujeta, nemamo jedinstva i zajedničke pameti za velika pregnuća i poduhvate. Ali, opet, preterano nas, bre, sumnjiče i progone! Ko balkansku divljač. Do besvesti. Do ropca.

Srbiji je potrebno da se ponovo sabere. Da sabori. I da, dostojanstveno, kaže šta može i šta hoće.

Od ovog što sada radi - može više da uradi, učini, proizvede, sagradi, organizuje, plati. Ko vidi ovih dana kako je Srbija nadošla i nabrekla od svojih plodova, zelena, hraniteljica, roditeljka, raskošna, gizdava, poželi da u njoj odradi dva veka.

Od ovog što ispunjava zahteve Evrope i sveta - teško da može mnogo više. Može, ako proda svoj suverenitet, državnu postojanost i nacionalno dostojanstvo. Ako cela ode dobrovoljno u Hag ili kao pomoćna radna snaga u poplavljene delove Holandije.

Umni Pašić bi rekao: „Spasa nam nema - propasti nećemo.“ Spasiti se moramo. Propasti ne smemo!