Milorad Vučelić

Opoziciji pružena britanska ruka

Puče koplje na tri polovine”, kaže naš narod. Tako je danas i sa srpskom opozicijom. Ona je pukla na tri dela, od kojih su dva nespojiva. Nespojivi su SRS i poslanički klub “Napred Srbijo”. Dogovaranje je moguće samo između narodnjačke koalicije (DSS i NS) i jedne od dve strane - i ništa više.

U političkoj opoziciji Srbije postoje danas krupne razlike oko svih suštinskih pitanja. Pre svega, DSS jedini nije hteo da glasa za SSP sa Evropskom unijom. Svojom pravnom analizom DSS i NS nepobitno su ustanovili da je potpisivanje SSP u suštini prihvatanje i priznavanje nezavisnosti Kosova. Prolazna spremnost radikala da ga uz besmisleni amandman prihvate bila je povod (svakim danom se pokazuje i krupan razlog) za podelu u ovoj stranci. Tomislav Nikolić je ratifikaciju ovog dokumenta proglasio “istorijskim danom” za Srbiju, mada za taj deo istorije nije neposredno glasao. Simptomatično je da je Kosovo kao ključno državno pitanje samo u središtu pažnje DSS-NS-a.

Možda će deo opozicije početi da se takmiči sa postojećim režimom oko toga ko je veći ili ko je bolji Evropljanin. Da se povede spor oko pravovernosti! To bi tek bila stranputica i, bilo bi to više nego tragikomično. Predlozi da se ovo takmičenje u vidu vanredne sednice Skupštine Srbije održi već se može čuti. Nikolić čak predlaže da preispitamo jesmo li mogli uraditi više ili “sve” za Evropu! Moglo bi se zaključiti, da politički ne poznajemo Nikolića i da ne znamo da je četnički vojvoda, da je to “sve” - hapšenje generala Mladića?

O tužbi nekih država koje su priznale nezavisnost Kosova o Međunarodnom sudu pravde u Hagu niko, osim DSS-a, i ne govori. O antiglobalizmu kao zajedničkom imenitelju nacionalno odgovorne opozicione politike takođe ne može biti ni govora. Njega zamenjuje trućanje i naklapanje o nekakvoj “levici” i “desnici” kojih u Srbiji nema.

Kada je vršio vlast DSS je proklamovao i realizovao saradnju s Hagom prevashodno kroz tzv. dobrovoljnu predaju haških optuženika. U SSP-u se jasno kaže da je neophodna “bezrezervna saradnja sa Haškim tribunalom”. Tadašnja vlada nije dozvoljavala da se tužilaštvu omogući potpuni pristup u kompletnu dokumentaciju države i njenih bezbednosnih službi. Izlazilo se u susret samo onim zahtevima koji su bili jasno određeni. Danas se izgleda pokazuje spremnost da se omogući potpuni uvid i vršljanje po svim bezbednosnim tajnama koje svaka država koja drži do sebe strogo čuva. Oni koji u današnjoj opoziciji slavodobitno podržavaju “istorijski” SSP, podržavaju tako i “bezrezervnu saradnju” sa Hagom i očigledno iskazuju krupnu razliku u odnosu na Hag, a itekako i na svoju nekadašnju poziciju.

Krupno neslaganje više je nego vidljivo i oko načina na koji opozicija uopšte deluje. DSS i NS smatraju, a na osnovu iskustava demokratije, da opozicija u parlamentu glasa za svoje amandmane ali ne glasa za zakone koje predlaže režimska većina. Uloga u popravljanju onoga što je neprihvatljivo iscrpljuje se u predlaganju i podržavanju amandmana. Poslanička grupa SRS-a dok je na njenom čelu bio Tomislav Nikolić iskazivala je spremnost da se ponaša potpuno drukčije i, kako bi se reklo “konstruktivno”, a naročito kada su evropske integracije u pitanju, ma šta se pod tim podrazumevalo. I to je više nego krupna, ako ne i nepremostiva razlika.

Da bi uopšte razumeli problem moramo uzeti u obzir ono što kaže neprikosnoveni Stiven Vordsvort, britanski ambasador i jedan od tvoraca sadašnje srpske vlade. On, gle, već pruža ruke Tomislavu Nikoliću i njegovom “neslaganju sa Šešeljevom politikom”, ali “ako su promene iskrene i ako ste zaista posvećeni modernim demokratskim vrednostima, prihvatićemo to i sarađivati s vama… zajedno ćemo krenuti napred”.

A da bi se “išlo napred” i odredilo s kim se može ići napred, Vordsvort više nego jasno precizira s kim se ne može. Pravi protivnici u Srbiji, pa samim tim i prava opozicija, upravo su Koštunica i DSS: “Pre samo godinu dana, DSS bivšeg premijera Koštunice, nakon dugotrajne kampanje usmerene ka demonizaciji NATO-a po pitanju Kosova, uspeo je da sa političke scene potpuno izbriše pitanje članstva Srbije u alijansi”. Nije samo to “greh” DSS-a - on se “potpuno usredsredio na ogorčenost zbog odluke o statusu Kosova”.

Nikolić je, izgleda, već izgubio “ogorčenost” zbog Kosova, da o EULEKS-u i ne govorimo, pa je možda pred njim i opozicijom sada i pitanje odnosa prema NATO-u. Mogli bi i tu na popravni ispit. Ne bi to jedan od gazda u Srbiji zaludu pominjao. Naročito sada kada se “posle odmora”, čio i bodar, vratio u svoju guberniju, a našu zemlju.

Odnosi sa Rusijom nisu više ni tema u našoj opoziciji. Gasnog aranžmana očigledno ne bi ni bilo da nije bilo Koštunice i narodnjaka. Svi drugi vode politiku: “Ni na Istok ni na Zapad”. Na Istok nikako nećemo, a na Zapad hoćemo ali nam ne daju!

Opozicija je izvesno na gubitku. Sužen joj je prostor delovanja i to ne samo po brojčanom sastavu poslanika u parlamentu. Na dobitku je samo DS. Nema više nikakvih opasnosti po samu vlast ima samo za neke u vlasti. Opasnost se nadvila samo nad nekim od članova vladajuće većine, nad SPS-om, PUPS-om, Palmom, G17, Ugljaninom, Čankom ili nekim petim ili desetim. Mogu lako biti zamenjeni, i to na dva načina. Ili letećom promenom, ubacivanjem Nikolića ili Jovanovića i Nikolića zajedno, baš kao u hokeju na ledu ili novim izborima.