Vladimir Milutinović

Naši politički principi

Dakle, ko je ukrao moralnost i principe iz naše politike? Ovo pitanje nameće se kao ključno sada kada se još uvek nemušta vlada polako uhodava dok joj se suprotstavlja moralna histerija koja je predstavlja u najgorim bojama, kraja i smrti Srbije, ideologije, morala? Glavna osumnjičena je „pragma“. Sve se dogodilo zbog toga što su stranke koje prave vladu u ime niskih, pragmatičnih ciljeva opstanka na vlasti, zaboravile na principe naše politike i upustile se u zajedničko delovanje, koje su se usudile čak i da zabašure višim razlozima nekog navodnog političkog pomirenja. Reči Borke Pavićević, iz intervjua znamenitim E-novinama, dobra su ilustracija ove škole mišljenja: „U pitanju je jedan politički, pragmatični trenutak pravljenja ovakve koalicije. Ali zašto se to pretvara u moralno pitanje?... Zašto se sada moraju ljubiti i grliti? Zašto se dodaje moralno objašnjenje nečemu što može biti liberalna, pragmatična, interesna koalicija.”

Prvi princip

U ovim rečima ima nešto tragova koji nas interesuju. U stvari, Borka kaže: Zašto prosto ne stavite do znanja socijalistima da ih koristite, da su oni tu samo da bi se postigli neki ciljevi, omogućio napredak ka Evropskoj uniji. Ako hoće da trpe takav tretman hoće, ako neće neće, što rekla Biljana Srbljanović, pravićemo vladu samo mi, LDP i DS (iako nemamo većinu). Ovde je zanimljivo da je ono što Borka preporučuje zapravo precizno negiranje Kantovog kategoričkog imperativa u slučaju socijalista: Postupaj sa drugim, ne samo kao sa sredstvom za vlastite ciljeve, nego uvek i kao sa svrhom po sebi. Borka kaže da bi krug ljudi koje treba ovako tretirati trebalo držati tako određen da u njega socijalisti ne spadaju. A pravo govoreći ne spada ni DS. Tako smo došli do prvog principa naše politike: skup moralnih agenata treba što više suziti, po mogućstvu na nas same ili našu grupu. To je ono što je pravi razlog Borkine izjave: zašto vi ulazite u taj prostor morala? Tu smo samo mi.

Drugi princip

Prva Srbija je novu vladu dočekala na sličan način. Na primer, Tomislav Nikolić: “Ta vlada ne bi smela ni da se formira jer nije dobra, nije moralna, nije ideološka”. Nikolić pri tom, kao dobar govornik, pravi kaskadu u kojoj je ideologija sam vrh, smisao politike. Ovde je Nikolić dobar primer za dosta raširenu kritiku nove vlade da je napravljena tako što su obe glavne stranke koje su je napravile izdale svoju ideologiju. A odustati od svoje ideologije je za naše političare i deo analitičara najveći greh. Na taj način je sam pojam ideologije došao u fokus javnog govora gde se pokazalo da većina analitičara samu ideologiju tretira kao nešto pozitivno, poput T. Nikolića. Eto još jednog principa naše politike: Nipošto ne treba napuštati vlastitu ideologiju. A ako nemate ideologiju, morate se time pozabaviti. Već poslovični Ivan Milenković, upozorava da je “opšti problem srpske političke scene, računajući tu i DS Borisa Tadića, upravo nedostatak političke supstancije, ili nešto starijim rečnikom – ideologije, po kojoj će se politički akteri prepoznavati.“. Sličnog je mišljenja Žarko Korać: „Danas je DS stranka vlasti koja teži da proguta što više birača i zauzme onu poziciju u društvu koja će je trajno etablirati kao nezaobilaznu u svakoj budućoj vlasti. Tu nema više ideologije, već samo tehnike vladanja. DS označava početak kraja politike u našem društvu.“ Dakle, opšte je mišljenje da je ideologija nešto dobro, da je znak morala imati je i ne odustajati od nje, i to je došlo u fokus upravo sada kada su DS i SPS, čini se, odustale od svojih ideologija, kako bi napravile ovu vladu.

Ne znam kako da kažem ovo što sledi, ali ideologija je pojam koji nema preovlađujuće pozitivno značenje. Naše vreme se naziva postideološkim između ostalog i zbog toga što se smatra da je to dobro što su stare ideologije, koje po definiciji sputavaju um, otišle sa scene. Od nedavno objavljenih intervjua i tekstova, izgleda da se samo u prikazu Filozofije Palanke Slobodana Antonića, pojam ideologije uzet na taj stari, teorijski utemeljen način; na primer, on završava svoj prikaz pozivom da se Druga Srbija dezideologizuje, ne bi li postala stvaralački produktivnija. Ali taj Antonićev tekst, ako izuzmem i svoje tekstove, jeste izuzetak.

Treći princip

Ovde treba biti fer pa reći da je deo ovih ocena posledica uvida da je zaista javni govor ispražnjen od smislenih, obrazloženih stavova, pogotovo stavova koji su toliko utemeljeni i prethodno promišljeni da se akteri mogu dugoročno držati tih stavova kao svojih principa i da znaju zašto ih se drže. Osim toga, u javnom govoru nedostaje bilo kakva komunikacija, ili, kao što je dosta puta primećeno, javnost je u stanju kulturno-političkog rata. Tako da se ispod ovih primedbi delom oseća svest o nedostatku političke filozofije i političkih programa. Međutim ipak niko ne govori o tom nedostatku filozofije, ali svi govore o nedostatku ideologije. To je znak da niko ne namerava da izađe iz rata već je samo nameran da rat nastavi boljim sredstvima. Tako dolazimo do trećeg principa: Nipošto ne prekidati započeti rat, ili: biti protiv svakog pomirenja.

Ovo ste sigurno već čuli. Iako je sve što prati novu vladu izloženo osudi u delu javnosti, ideja o pomirenju, nacionalnom ili političkom, je sigurno izazvala najviše gneva. Dijapazon gneva je bio širok. Ivan Milenković, tekst „Mit o nacionalnom pomirenju“: „Nacionalno pomirenje, dakle, u ovom slučaju znači rehabilitovanje šljama, davanje građanskog legitimiteta ništarijama, vucibatinama, ubicama, ljudima koji su aktivno radili na razaranju ove zemlje.“ Žarko Korać: „Takozvana Deklaracija o pomirenju koju pominju SPS i DS, pokazuje do kojih nemoralnih granica vodi politika takozvanog apsolutnog pragmatizma, koja je karakteristika „nove Demokratske stranke”.“ Najeksplicitniji je bio Miloš Vasić: „pomirenja nacionalna stvari su isuviše sumnjive i smrdljive, kao što znamo iz našeg i tuđih iskustava....Takvi su pokušaji protivprirodni i shodno tome grešni... Niti sme i može Demokratska stranka Dačićevima da oprosti sve gore nabrojano, niti namerava SPS demokratima i DOS da oprosti 5. oktobar i sve ostalo. Reč je, dakle, najverovatnije o običnom jevtinom licemerju. Bolje da se ne mirite, drugovi, poštenije će biti.“ Dakle, poštenije, principijelnije, će biti da se ne mirimo. (I Prva i Druga Srbija su na pomirenje takođe gledale i sa blagom ironijom, načelno za pomirenje, ali nikako ne ovo, iza kojeg stoje goli ekonomski interesi i želja za vlašću.)

Četvrti princip

Otkud toliki odijum prema pomirenju? Kami je napisao da je „razum samo instrument mišljenja, a ne misao sama. Misao čoveka je prevashodno njegova nostalgija“. Ovde sigurno ima i nostalgije, ali se čini da je taj prevashodni vanrazumski razlog mišljenja, iz koga proizlaze i kome se vraćaju naši argumenti i kvazi-argumenti nešto drugo. Verovatno svi iz porodičnih odnosa znamo situaciju kada se posle neke uvrede, jedna strana zarekne da nikada neće komunicirati sa drugom, makar dok se ova ne izvini, prizna da je kriva i primi određenu kaznu zbog onoga što je učinila. Ova situacija, naravno, može imati bezbroj varijacija, ali je ovde zanimljiva ta koja na jednostavan način prekida odnose jer se nešto desilo, zaustavlja život i traži da se najpre ta situacija razreši pre nego što se krene dalje. Tako dolazimo do još jednog principa naše politike: glavna stvar u politici su prethodne uvrede i njihove posledice. Fascinantno je koliko se puno naše politike može objasniti samo ovim principom. Na primer, politika radikala se većim delom tiče samo ove jednostavne šeme: uzmimo za primer Hrvate, Hrvati su učinili te i te uvrede Srbima, onda je neophodna mera povratka dostojanstva: nemati odnose sa Hrvatskom, ne želeti da se ima ništa sa njima, uzvraćati im istom merom na ponižavajuće izraze i uvrede i zacrtati čuveni granični cilj, kao tačku u budućnosti u kojoj će Srbi biti namireni za sve. Nikakva perspektiva pomirenja ne postoji niti treba da postoji. To se vidi čak i naizgled udaljenim momentima radikalske politike: Tadić je prvo nazivan ustašom, dok je sada dobio nadimak Broz. Dakle, nije važno šta je, samo nek je neki Hrvat. S druge strane, skoro celokupna aktivnost Druge Srbije, govor o zločinima u naše ime, Srebrenici, u stvari je i stalni rad na tome da se ovaj jaz koji se pravi nekom povredom, zločinom, ostavi otvorenim, da se ponovo ne prelazi ta linija ka onom drugom. Barem ne pre nego što se ovaj suoči sa prošlošću, izvini, prizna svoje zločine i pretprpi neku kaznu. Međutim, proširenje onih koji su odgovorni za zločine na celokupnu populaciju Srbije, abolicija zločina drugih strana, neodređenost kazne, okolnost da se ovoj govor u dlaku slaže sa govorom, recimo, hrvatskih nacionalista, pokazuju da je ovaj navodni uslov za pomirenje samo izgovor za nastavak rata, distance i neprijateljstva.

Ajde samo da nabrojimo ko bi po ovom principu: nikad više sa njima, pre nego... trebalo da bude u sukobu. Druga Srbija (LDP) trebalo bi da nikada ne bude u koalaciji sa bilo kime u Srbiji, izuzetak je DS, ali se podrazumeva da je ono što oni zaista misle isto kao ono što misli Druga Srbija. Socijalisti ne bi smeli nikada sa Demokratama i LDP. Radikali ne bi, po testamentu svog lidera, da idu sa bilo kime iz DOS-a, „žutima“ i LDP svakako, jednom su rekli nikad više sa DSS posle „prevare“ oko Nikolića kao predsednika Skupštine, a sada čujemo da su zatvorili i saradnju sa SPS posle pravljenja ove najnovije vlade. SPS dakle, ne bi smeo sa DS i LDP koji su im izručili predsednika, može sa radikalima, ali ovi neće sa njima više, itd. Drugim rečima, ako bi bili principijelni u tom smislu, da ne žele da obnavljaju odnose sa nekim ko im je uradio ovo ili ono, sve naše stranke bi trebalo da se nadaju isključivo onome što mogu da postignu same, jer ni sa kim drugim ne bi trebalo da sarađuju.

Peti princip

Peti princip bi mogao da bude: nikad se ne zapitaj nad svojim prošlim principima. Kakva bi to, uostalom, principijelnost bila ako bi se stalno stavljala pod svetlo razloga i okoline u kojoj se primenjuje. To je međutim, problem. Jer, principi nisu principi po tome što ne stoje pod nekim kriterijumom koji je viši od njih, nego po tome što su to opšti stavovi, koje zbog svog kvaliteta mogu da budu trajniji i da se primenjuju na više situacija. Kada bi principi naše politike bili takvi, promišljeni, opšti, dobri, preispitljivi, onda bi oni bili vredni doslednosti. Ali, stanje je sada daleko do toga. Tzv. principi naših političara najčešće su autoritarni nalozi koje nalaže podsvest ili lider. Smišljeni su najčešće zbog toga da se neko neposredno delovanje odloži u ime nekog dalekog cilja koji najčešće predstavlja varijantu sudnjeg dana u kome će se nebo otvoriti i svi dušmani i politički protivnici pasti ničice pred novim pobednicima. Osim toga, pod principima, ili pod ideologijom, naši političari podrazumevaju bilo šta što je rečeno u prošlosti. Posebno uprečatljiv, jer je ekstreman, jeste predlog Tomislava Nikolića pred jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova. Nikolić je u kampanji ponavljao da bi u slučaju nezavisnosti Kosova svi Srbi sa Kosova trebalo da se isele u Srbiju, a uostalom to isto treba da urade i Srbi iz Crne Gore. Još jedan detalj: Nikolić to nije predlagao kao deo neke strategije koja bi trebalo da rezultira nekim ciljem, nego je tvrdio da moral nalaže da oni to učine: „Neće valjda da ostanu na nezavisnom Kosovu?“. Eto vam principa, moralnog. Posle toga je došlo to jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova, a skoro jedini dobar deo te situacije bio je u tome što niko od Srba sa Kosova, makar koliko su mediji izvestili, nije tada napustio Kosovo. Sad, zašto Nikolić nije insistirao na svom moralnom predlogu? Da li je možda javno preispitao svoje stavove i moralne principe, kada ga niko nije poslušao? Da li se povukao da vidi zašto predlaže tako čudne principe, koji su usput poklapaju sa najluđim snovima, recimo, albanskih nacionalista? Ništa od toga.

Razlog za to je u tome što su principi naše politike, najčešće autoritarni nalozi koje smišlja neko drugi, koji nastaju stihijski, kao proizvoljni, partikularni izlivi neke iracionalne snage. Zbog toga se naši političari zadovoljavaju čežnjom za ideologijom. Dok bi filozofija zahtevala da se imaju promišljeni, jednostavni principi, ideologija se zadovoljava bilo čime. Jedini zahtev koji se postavlja je doslednost, čak ne ni to, nego parcijalna doslednost makar na onim stavovima kojih se javnost neposredno seća. Makar malo ponavljanja istih stavova.

Šesti princip

A sad na samo jezgro shvatanja principijelnosti kod nas. Šesti princip je jednostavan: ne budi pragmatičan. Ne samo naši političari nego veći deo naše javnosti svet principa i svet realnosti, pragme, delovanja, odvaja, na stari metafizički način, u dva odvojena sveta. Ako se vratimo gornjem citatu Borke Pavićević, ona se tu ne buni samo zbog toga što se socijalistima pridaje moralni značaj, nego se buni i zbog toga što su pragma i moral stavljeni u isti prostor. Kod nas se smatra da pragmatičnost i realnost postoje, ali ako ih izaberete, gubite mogućnost da se smatrate i moralnim. To je problem DS, oni su izabrali pragmu, vlast, i zato ne mogu da zahtevaju moralni značaj. Suprotna stvar je, barem na ovoj „demokratskoj“ strani, LDP – oni su moralni, ali uvek izvise za vlast. Međutim, zato su uvek moralni pobednici (to im je bio čak i slogan: „Mi smo već pobedili“, pre izbora). Ukratko, ako se želi biti principijelan, treba se držati dalje od pragme.

Ovom istom problematikom, nedavno se pozabavila i kulturolog Zorica Tomić, u svojoj kolumni u Blicu, koja je nosila amblematičan naziv „Makijaveli“. Makijaveli se inače kod nas uzima kao mislilac koji je političarima poslao ovaj sirenski zov pragmatičnosti, kome se oni od tada odazivaju, bacajući principe pod noge. Zorica počinje upravo sa optužbom da nam je pragma ukrala pricipe: „Kada su shodno političkoj pragmi principi, inače orijentiri ne samo političkim strankama nego i glasačima koji su se za njih opredeljivali, jednostavno zaboravljeni i skinuti s agende, postali smo svedoci brojnih i često neveštih obrazloženja koja su imala za cilj da opravdaju te svojevrsne 'prakse odustajanja'.“ Posle ovog uvoda, Zorica nastavlja time da nam je svojevremeno Đinđić otvorio oči da je ovo regularni deo politike, pozvavši se na Makijavelija koji je to prvi otkrio. U doba vladavine liberalnog kapitalizma, moral i politika su međusobno inkompatiblini. Zorica kaže da je stvarnost pokazala koliko su Đinđić i Makijaveli bili u pravu, i da je taj odnos morala i politike toliko postao uobičajen da ga više uopšte ne dovodimo u pitanje. A trebali bi.

Dakle, po Zorici, moral i politika su, u doba liberalnog kapitalizma odvojeni. Makijaveli i Đinđić su nam prvi na to ukazali, a sada bi trebalo da poradimo na tome da političari budu moralniji. Pri tom je sve pitanje mere: politika je mnogo nemoralna, toliko da je politika očišćena od morala (Koraćev „apsolutni pragmatizam“), a mi treba da se potrudimo da bude moralnija. Prima facie je to u redu. Međutim, bojim se da su i Đinđić, a i Makijaveli, hteli da nam kažu nešto drugo. Kod Zorice, spornost stavova obojice briše se tako što se tvrdi da su nam otvarali oči o realnom stanju poštovanja moralnih normi. U stvari je sasvim drugačije, oni su hteli da nam otvore oči o samim moralnim normama kojih se držimo, a ne o tome u kojoj meri ih se držimo.

O tim pogrešnim moralnim uverenjima upravo smo pričali. Na primer, jedno od njih jeste da su pragma i moral odvojene sfere koje se isključuju. Ovo je, inače, tipično srednjovekovna predstava koja nema veze ni sa Makijavelijem, a pogotovo ne sa Đinđićem. Moderna predstava o moralu smešta ga pored pragme i realnosti; čovek može da bude istovremeno pragmatičan i moralan. Moderni delatni, slobodni čovek jednostavno traži moralnu autonomiju da bi mogao slobodno da deluje, da bude pragmatičan. Kakav bi to uostalom moral bio koji bi osuđivao onoga ko hoće da deluje? Srednjovekovni. Ovde ništa ne menja ni to što je Zorica u priču uvela trenutno popularnu kritiku liberalnog kapitalizma, koji je navodno kriv što su moral i politika postali inkompatibilni. Nešto se ne sećam da je Đinđić kritikovao liberalni kapitalizam, a verujem da bi na ovaj izgovor samo odmahnuo rukom. Osim toga, Đinđić nikad nije tvrdio da su moral i politika inkopatibilni, zašto bi bili? Ono što je on povremeno sugerisao jeste da mu je dosta moralista sa srednjovekovnim predstavama o moralu. U vreme kada je Đinđić dao tu izjavu, a to je negde oko ‘97 godine, uopšte nije trebalo otvarati oči „naivnim građanima još uvek ubeđenim u nesumnjivu vladavinu demokratsklih načela i civilnog društva“. Onaj koji je tada, pošto je Milošević demonstrirao svoju samovolju nateravši većinu građana da tri meseca mole da im da lokalnu vlast u gradovima, verovao u nesumnjivu vladavinu principa, sigurno nije bio meta Đinđićevih primedbi.

Dakle, Đinđić tada nije hteo da nam otvori oči u pogledu realnog stanja, nego da nas ponuka da se zapitamo nad principima koji odvajaju pragmatičnost i moral, nad moralom sastavljenim od autoritarnih naloga mahom nabeđenih intelektualaca. Nije pragma ta koja je ukrala moral – pragmatičnost je pozitivna i neophodna osobina – nego je pravi kradljivac tamo gde ga prvo ne bi tražili, ali se na kraju ispostavlja da je logično da tamo bude: principe su ukrali „principi“. Do principa politike ne stižemo od „principa“, koji su najčeće izraz frustracija i želja onog koji je slučajno naišao i našao se na nekom autoritarnom mestu, prigrabivši vlast nad onim što bi trebalo smatrati „moralnim“ ili „principijelnim“ i ogradivši se od svake interakcije i kritike. Ta se vatra ne gasi tako što ćemo tražiti da politika bude moralnija. Mada ona naravno to treba da bude, ali ne po tim svojim merilima morala.

Da damo neki rezime ovom članku o političkim principima. Pred nama je otprilike ovakav izbor. Neka imamo dva aktera A i B. Oni su u prošlosti imali jedan spor c. A u budućnosti treba završiti posao koji zahteva njihovu saradnju, neka taj posao bude M (na primer, neki most). Oni otprilike imaju ovakav izbor. Mogu da kažu da spor c u interesu M, može da se stavi u kontekst u kome se obe strane slažu da žele da taj spor prepuste javnosti, koja će mimo političkih pojednostavljenja i zloupotreba razrešavati taj spor i umanjivati razlike. Međutim, mogu da kažu: ne, C se ne može prevazići. Uslov da bi sarađivali jeste da protivnik, ne više saradnik, prizna šta je uradio, izvini se i snosi posledice. A dok to ne učini ostaje u statusu neprijatelja. Most neka čeka neke bolje dane. A dok tako čekamo možemo razmišljati o svojim principima iz kojih sledi da smo samo mi moralni, da je samo naša ideologija ispravna i da je ideologija uopšte nešto pozitivno. Ti isti principi će nam govoriti da ne odustajemo od neprijateljstva prema ostalima, da se odvajamo u grupe koje međusobno nemaju nikakvih dodira, da se čuvamo svakog rada i svake pragme.

Svako ko iole razmišlja o pravim principima politike, treba da bude protiv ovih „principa“.