Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život - prenosimo Kurir

 

 

Vjekoslav Radović

Izdaja

U principu, ne volim da čitam novine kojima se ne zna gazda, pogotovo ako ih uređuje vrli Manjo Vukotić, čovek za sva vremena i sve režime. Ali, kako nas uče Ivica i Boris, ponekad treba odustati od principa. A i papir dobro dođe za potpalu. Tako sam na dan formiranja nove vlade pažljivo iščitao Večernje novosti zbog predsednikovog intervjua. I u tren shvatih nešto što je svima, slučajno ili namerno, promaklo - da se sprema veliki zaokret u politici prema Kosovu i Metohiji, tačnije - velika izdaja.

Od predsednika koji je na dan onog beogradskog mitinga pobegao u Rumuniju, valjda da obnovi gradivo iz Čaušeskuove zaostavštine, i koji, za razliku od Rusije, ima ozbiljne rezerve prema osnivanju Skupštine zajednice srpskih opština KiM, drugo se nije ni moglo očekivati. Između redova, taj list se tako najbolje čita, definitivno sam shvatio i da su njegovi misteriozni vlasnici isti oni tajkuni koji su s Manterom i Vordsvortom formirali novu vladu. Mada se to znalo i ranije, ali Manjo neće ili ne sme da kaže.

Predsednikov intervju objavljen je na dve strane, sa četiri slike - baš sam lep! - pod velikim naslovom „Samo pomirenjem branimo naciju“. Na prvi pogled još jedna isprazna fraza, kakvima Boris Tadić brani Kosovo i sve osim vlasti. Tu već ne bira metode. Znači, da se nisu „pomirili“ i sljubili on i Ivica, nacija bi propala. Ovako, videćemo. Tako lepo upakovan tekst, s crveno-žutom mašnicom, međutim, otkriva nešto sasvim drugo. Prvo, kao što je običaj i red, predsednik se kune da „Srbija neće odustati od Kosova. Naprotiv!“. Međutim, upadljivo nedostaje ono često ponavljano „nikad“. Onda predsednik lamentira da mnogi političari u Evropi i Srbiji misle da je nespojiva odbrana integriteta Srbije sa evropskim integracijama. „Moj stav je potpuno suprotan!“, kaže predsednik. Pa neka sad Evropa priča šta hoće. Valjda se on pita.

Onda, jedna za drugom, sledi serija podvala. Predsednik tvrdi da generalni sekretar UN Ban Ki Mun „ima jasnu većinu za rekonfiguraciju civilnog prisustva u pokrajini“, to jest da na mala vrata, umesto Unmika, uvede Euleks, čiji je jedini zadatak da sprovede Ahtisarijev plan o nezavisnosti. Ako je mislio na većinu u Savetu bezbednosti, ona je postojala i ranije, ali je sprečena samo zahvaljujući ruskoj pretnji vetom. E, sad to postaje balast. Ne može Putin biti veći Srbin od Tadića.

„Suočavamo se sa činjenicom da SB ne pruža otpor takvoj rekonfiguraciji. To je nova okolnost“, kaže predsednik i „oko toga moramo da se dogovorimo s međunarodnom zajednicom“. Ako je tako, šta je onda radio putujući po svetu njegov mlađani ministar spoljnih poslova, koji nikako da sastavi noć sa ženom u Beogradu? Na kraju će, jadna, morati da se zamonaši! Čemu su služila Tadićeva silna obraćanja Savetu bezbednosti, osim domaćem biračkom telu? Na šta su protraćene te silne pare?

Onda sledi vrhunac licemerja: „Veoma poštujem principijelnu politiku Rusije, ona brani svoje interese“, kaže predsednik. Pa dodaje: „I mi branimo svoje interese u novim okolnostima.“ Ne liči li to na indirektan poziv Rusiji da gleda svoja posla i ne meša se više u „naše“ stvari, a on će se sam dogovoriti sa Solanom kako da uvede Euleks na mala vrata, jer „Srbiji je u interesu da ima stabilan odnos sa EU“? Moskva, dakle, više ne treba da preti vetom i vrata Evrope biće, kao, širom otvorena. U stvari, vrata dolasku Euleksa i nezavisnosti Kosova.

Možda će neko da kaže da je izdaja prejaka reč. Ko sme da predsednika optuži za izdaju? Ali, nađite drugu reč. Jer, može Boris Tadić, kao građanin, da misli isto što i Čedomir Jovanović, ali, kao predsednik, ne može i ne sme da radi nešto što je suprotno Ustavu, zakletvi koju je položio i on i njegova vlada, i suprotno svim deklaracijama usvojenim u Skupštini Srbije. Ali, Tadić i za to ima objašnjenje: „Državni princip bio je ponekad iznad životnih problema građana“, kaže predsednik. Po njemu, problemi koje treba rešavati jesu da deca mogu bezbedno da idu u školu, seljaci na njive, žene u porodilišta, a monasi u manastire. Tu borbu će i svet da razume, kaže Tadić. Drugim rečima, on poručuje Srbima da zaborave na „državne principe“, stave belo keče i integrišu se u kosovsko „multietničko“ društvo. Jer, ionako ćemo se svi naći u EU kad na vrbi rodi grožđe. A možda im i Palma organizuje prevoz na žurku u Končarevo, u pratnji Kfora, sa sve predsednikom.

Duhoviti autori grafita na prištinskim ulicama već su preimenovali Unmik u Eumik, ali i jednom i drugom poručuju da idu kući. S druge strane, predsednik Srbije se dovija kako da upakuje Euleks, da bi mu odškrinuo vrata i olakšao sprovođenje Ahtisarijevog plana. Zato su Srbi tu gde jesu, a Albanci nadomak svog vekovnog sna.

 

 
 
Copyright by NSPM